(1924 -1982)
Pored geografskog položaja, da se Novi Bečej naslanja uz reku Tisu, da se u ataru našeg mesta nalazi srednjovekovna crkva Arača, Matejski brod, Borđoš i ruševina starog grada i što je Novi Bečej iznedrio poznate naučnike, muzičare, glumce i privrednike, a među našim jednostavnim i vrednim žiteljima bilo je nekoliko veoma interesantnih osoba, koji se nisu isticali već napred pomenutim odlikama ali su zbog svojih nesvakidašnjih osobina važili za vanserijske ljude, bio je i moj komšija, majstor Žarko.
Žarko Dragić sin dolmara Makse Dragića i Desanke Džigurski, živeo je sa svojim bratom Aleksandrom – Lalom od kada me pamćenje služi, pored nas u komšiluku, u ulici P. Drapšina, pod brojem 12. Bavili su se zemljoradnjom, a imali su vinograd i voćnjak na Bisernom ostrvu. Žarko se kao mlad zaposlio u fabrici crepa i cigala „Polet”. Tamo je prvi put došao u kontakt sa strujom i veoma se začudio što se svi boje struje, a on ništa ne oseća u dodiru sa njom. Kasnije, kada su se priključili na komšijski električni vod, Žarko je sa kabla direktno, bez prekidača, povezivao sijalice. Kada je to probao njegov otac, zamalo da ga struja ubije. Tada je shvatio da je on drugčiji od ostalih i da mu struja ne može nauditi. Pošto je često navraćao u komšiluk u mašinbravarsku-električarsku radionicu mog oca Šandora, na šaljiv naćin se preporučivao za radnika, govorivši: „ovakvi ljudi kao ja treba da se bave elektrikom, a ne takvi kao vi, koje i najmanja struja trese”. Jednom rukom je hvatao gole žice pod naponom a drugom je držao sijalicu. Struja je prolazila kroz Žarkovo telo da mu pri tome nije naudila ništa, a sijalica je svetlela.
Na poziv lekara da ga temeljno ispitaju, Žarko se rešio da im udovolji pa je počeo od Zrenjanina, Novog Sada i stigao čak do Beogradskih specijalista. Ustanovljeno je da nema znojnoh žlezda i da mu krv nije dosta slana nego je slatka. Rečeno mu je da ne može biti dobrovoljni davalac krvi jer njegovu krv niko ne sme primiti. Zbog nedostatka znojnih žlezda brzo se zamarao te je zbog toga morao izbegavti sunce, a leti je u dvorištu uvek držao veliko bure puno vode, u kome se često rashlađivao. Vrlo rano su ga penzionisali, a zbog neosetljivosti na stuju jedno je vreme bio glavna atrakcija u Novom Bečeju, Vojvodini, a i u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Meštani bi za Žarka rekli: „svetli čovek kao bandera”. Njegova slika bi se pojavljivala u dnevnim i ilustrovanim novinama. Počeli su da dolaze razne filmske ekipe i televizija Beograd, kojima je pokazivao razne akrobacije sa strujom. Trebalo je da se prikazuje i u filmskom žurnalu po bioskoskim dvoranama, ali zbog zabrane do toga nije došlo.
Dobijao je Žarko razne ponude, zvali su ga ljudi iz raznih zemlja sveta, Italijani, Nemci, pa čak i Amerikanci, obećavajući mu kule i gradove za demonstraciju svojih urođenih sposobnosti. U italiju nije otišao zbog Talijanske mafije, a za Ameriku nije ni pomišljao zbog priče o surovim gangsterima, koji bi ga iskorištavali za svoja zla dela. I tako Žarko Dragić, moj komšija, medicinski fenomen ostade u Novom Bečeju ne iskoristivši i ne naplativši tu svoju neosetljivost na struju.
Ponekad kad bi u kafani ostao bez para za piće, pokazivao je, uz razne opklade svoju nadmoć nad stujom. Još dugi niz godina, kada mu je slava prošla, „medicinski fenomen”, zbivao je razne šale sa svijim sugrađanima, a i sa ljudima koji su se zatekli u Novom Bečeju.
