Ladislav Gulović nije rođen u Novom Bečeju ali sa četrdeset godina provedenih u našem mestu, radeći u svojoj apoteci, ostao je u sećanju nekoliko generacija naših meštana kao vrsni majstor svog apotekarskog zanata.
Farmaciju je završio u Budimpešti početkom XX veka, oko 1906. godine. Radio je u nekoliko gradova Evropskih država, tako i u Beogradu.
Sredinom druge decenije XX veka otvorio je svoju apoteku u Osjeku. Posle ženidbe, na insistiranje supruge Irene Veber, koja je želela da budu u blizini Žombolje, 1924. godine dolaze u Novi Bečej. Iste godine kupuje kuću i to sa nameštajem prve novobečejske apoteke iz 1802. godine (bivšu apoteku Ferenc Bizeka, Armin Bizeka, Roberta Turna, kasnije Deže Bizeka), koja se nalazila na glavnoj ulici pod brojem 21, od poznatog imućnog Vranjevačkog gazde Svetozara Veselinova.
Pošto se apoteka nalazila u kući u kojoj je živeo, to je podrazumevalo da je i posle radnog vremena otvarala svoja vrata, bolje rečeno prozor za hite slučajeve. Novobečejci kojima su neophodni bili lekovi znali su na koji prozor treba da lupaju da bi dobili svoj spasonosni eliksir. U bilo koje vreme noći i prazničnih dana meštani su bili spokojni, jer im je apotekar gospodin Gulović uvek otvarao prozor. Uvek je delovao ozbiljno, pomalo namrgođeno ali se iza tog lica krila pitoma priroda čoveka vedrog duha, koji je svesrdno pomagao svojim sugrađanima.
Posle Drugog svetskog rata apoteku i deo placa, koji je izlazio na drugu ulicu, nova vlast je oduzela. Zbog toga je bio jako ogorčen, ali kao pametan i racionalan čovek ipak je uspeo da se nagodi sa Narodnim odborom opštine Novi Bečej, kako bi mogao da nastavi sa radom u apoteci. Apoteka i deo komfiskovane kuće od 1954. godine vodi se kao društvena svojina da bi tek 1974. godine bila uknjižena u korist Doma Zdravlja Novi Bečej.
Mr Ladislav Gulović se penzionisao 1962. godine, a svoje mesto je prepustio svojoj učenici farmaceutu Draginji Koledin – Ekici, koja je od 1956. godine pored fakultetskog znanja tu sticala i dragoceno iskustvo od starog apotekara. Za svoj istrajan i besprekoran rad u službi krajem pedesetih godina XX veka dodeljena mu je VAŠ diploma u Budimpešti.
Imao je gospodin Gulović svoje dnevne rituale; pre podne je pušio lulu, dok bi popodne pućkajući pušio tompus. U svom dvorištu imao je manju trim stazu kao i razboj na kojem je redovno radio zgibove. Skoro svakog popodneva je skočivši na bickl odjurio do Tise da bi proveo sat vremena vaslajući svoj skif jednosed. U apoteci se češće pojavljivao u trenerkama nego li u belom mantilu. Trenerke su za njega bile odelo, a pravo odelo je izuzetno retko oblačio i to možda jedino kada je išao kod advokata Jeremije Zlatara da mu čestita slavu.
