Kuća novo izidana

Posađena kruška

Ispod nje će jednog dana

Biti deca muška.

Zajedno će odrastati

Uz sreću i muku

Životu se radovati

Ljuljati unuku.

Ali vreme brzo prođe

I ne želi stati

Čovek u godine dođe

Pa počne da pati.

A pati i kuća stara

I kruška debela

Ispod krošnje atmosfera

Nije baš vesela.

Fasada je oronula

Samo što ne padne

U tišinu utonula

Broji dane gadne.

Na grani ljuljaška stara

Njiha se na vetru

Starac molbu izgovara

Svome svecu Petru.

Žuljevitim dlanovima

Drži se za klupu

I sad kao u snovima

Priziva unuku.

Bolan jecaj istiskuje

Kroz stegnuto grlo

Nema nikog da ga čuje

Samotan  je vrlo.

Bračnog druga davno nema

Deca se razišla

Osta samo uspomena

O čemu razmišlja?

Gde li je to pogrešio

Pita se u sebi

I da bi se utešio

Zaplakao ne bi.

Suze mu se isušiše

Uvenulo telo

Ni  komšija nema više

Umire i selo.

Kad padne i zadnja kuća

Odu čeljad muška

Iznad grbavog bespuća

Osta samo kruška.