Zvoni sat. Jutro je. Sedam

Ikoni u oči gledam

Sa zida me gleda slika

Našeg milog predsednika.

Molbu vapaj njemu šaljem

Najbolje od sebe dajem

A ni pomisliti ne smem

Da se njega ja odreknem.

Kud god gledam njega vidim

I delima mu se divim

Počinje da me zamara

Ova farsa i prevara.

Na radiju njegov glas

U teveu isti stas

Na svakoj strani novina

Slika me gleda njegova.

Smeši nam se sa plakata

Kako nam je mala plata

A biće i mnogo manja

Ako ga lišimo zvanja.

Prosto mi dođe da legnem

I da više ne ustanem

Ne treba mi čak ni hleba

Kad on kaže: tako treba.

Za kad gladni dani dođu

Imam konzervu goveđu

Sa noćnom morom ja se borim

I ne smem da je otvorim.