logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Serenade

Ponekad, tako opčinjeni čarobnošću letnjih večeri, sedeći na klupama dolme, u želji da podelimo tu svoju razdraganost sa onima, koji te večeri nisu bili sa nama donosili smo odluku o davanju serenade, nekoj od naših dobrih drugarica, ili simpati­čnoj gošći.

Serenade spadaju u neizbrisive i nesvakidašnje doživljaje. One, nisu bile rasprostranjena pojava, pa ih mnogi u svojoj mladosti i nisu doživeli.

U gluvo doba noći odlazi se pod prozore simpatične gošće sa muzikom gde se otpeva prigodna sentimentalna pesma.

Lepi običaji o velikim praznicima

Lepa su sećanja na uskršnje i božične običaje, koje naša deca, a posebno unučad, ne poznaju, a koji su nama ostali u neizbrisivom pamćenju.

Pre nego što nešto više kažem, o uskršnjim običajima, mo­ram istaći i ono što je nama, deci, teško padalo. Na Uskrs nas majke oblače u čista svečarska odela i čiste košulje. Pa i oni koji nemaju druga odela, nego samo ona u kojima su svakodnevno, oblače čiste košulje i tako mogu izaći na ulicu, među ostalu decu. Nama, seljačićima - naviknutim da sednemo gde stigne­mo, ili da se naslonimo na zid ili drvo ne gledajući da li će na odelu ostati trag - to je bila velika tortura.

Izleti u okolinu Novog Bečeja i Vranjeva

Društveni život u Novom Bečeju i Vranjevu, pre pedesetak i više godina, odvijao se uglavnom u Sokolani i kafanama. Tu su se održavale konferencije, sednice i sastanci političkog ili naučnog karaktera. Jednom rečju sve razonode i društvene aktiv­nosti su doživljavane u kafanama i Sokolani - u zatvorenom prostoru. Izuzetak su bili: leti kupanje na Tisi, fudbalski treninzi i utakmice u šumici Gradište.

Lepote okoline kao da nisu postojale. Verovatno se polazilo od ocene, koju nam nameću oni iz brdskih krajeva, pa šta ima u ravnici lepog i šta može u njenim poljima da bude privlačno. Ona je jednolična i u njoj nema šta da zainteresuje i primami pogled. Još manje da privoli dušu da se sa nečim oduševi i razdraga, a i da ne pomenem, da poželi da se tu za navek ostane, ili da bar zažali što taj kraj i to mesto mora da napusti.

Izlet do vranjevačke šumice

Iako sam sa roditeljima živeo na salašu u neposrednoj blizi­ni Novog Bečeja na putu za Kumane, svi moji bliski drugovi, u tim dečačkim godinama, bili su Vranjevčani.

Tako sam, zahvaljujući njihovim pričama, zavoleo pojedine delove, ili bolje reći mesta, vranjevačkog hatara, više nego novobečejske i prosto sam trepereo od želje da ih upoznam.

Među najbliže, a posebno lepo i interesantno mesto bila je Šumica. Ali ona ipak nije bila tako blizu, naročito za mene, koji dolazim sasvim sa drugog kraja Novog Bečeja, da bi planirali odlazak peške. To je bio razlog da sačekamo što lepše vreme i da krenemo biciklima. Od nas petorice: Živana Trbića, Mire Rajkova, Miše i Voje Glavaškog i mene, bicikle smo imali samo Živan Trbić i ja. Pa ipak smo sva petorica išli na te naše neza­boravne izlete.

Izlet na Matejski Brod

Prošlo je prilično vremena od izleta u Šumicu, do novog, na Matejski Brod. Iščekivali smo da i Voja Glavaški dobije bicikl, te da sa tri bicikla krenemo. Na to se čekalo skoro do pred završetak školske godine. Voji su kupili bicikl marke Vesta, kao što je i moj ali njegov je bio lepši, za 2 godine moderniji.

Dani su, zbog tih naših planova, sporo prolazili. Ipak, od svih dana, najduži je bio one subote uoči polaska na izlet. Opet se ponavlja sve što mi se desilo i što me je uznemiravalo uoči prethodnog izleta. To mi se kasnije, uvideo sam, dešavalo prili­kom svakog lepo zamišljenog i iščekivanog događaja.

Izlet na imanje Ivanović

Kasnije, sa godinama, želeo sam da svoju ljubav prema prirodi prenesem i na starije drugarice i drugove i da grupno učestvujemo na izlete po okolini Novog Bečeja i Vranjeva. To, međutim, nije išlo tako lako, jer kao što sam već istakao nisu postojale navike.

Moja upornost ipak nije ostala bez odjeka. Prvo su se pri­ključile naše drugarice iz Sokolane: Ljubica Kiselički-Boškov, Melanija Garčev-Boškov, Zorka Velisavljev-Petrović, Slavica Igrački-Jovanović, Nada Peskarov-Velisavljev, a za njima i čla­novi tamburaškog orkestra Trgovačke omladine: Joca Ćurčić, Branko Petrović-Cifrić, Mile Jovčić, Slavko Kiselički, Miša Tašin, a posle ovih i članovi okteta i mnogi drugi.

Izlet na imanje Rohonci - Biserno Ostrvo

Nije prošlo više od 3-4 dana, od izleta na imanje Ivanović, a već u nedelju se krenulo na novi, i to znatno duži i za pešačenje naporniji. Od Novog Bečeja do imanja Rohonci u bečejskom ritu, ili kako ga danas nazivaju Biserno Ostrvo ima najmanje 8 kilometara u jednom pravcu, a kome se računa koliko je to u oba pravca, taj neka ne kreće sa nama!

Imanje je bilo primamljivo, jer sem nas dvojice trojice, niko do tada nije bio na Bisernom Ostrvu, a svaki je o njemu slušao samo najlepše. Pa i onaj koji nije bio, znao je da se tamo uzgajaju specijalne dinje, izuzetno grožđe, divne kruške, kajsije i drugo voće. Sve što se od voća, bostana i grožđa proizvede na imanju Gide Rohoncija, odnosno sve što je na gajbicama imalo oznaku R. G. bilo je za 40-50% skuplje od najkvalitetnijeg voća i grožđa drugih proizvođača. Ime vlasnika bila je garancija izu­zetnog kvaliteta. Tako je to bilo i sa vinom, rakijom. Sve što se na imanju proizvede, sem žita i kukuruza.

Prijatni večernji izlasci u kafane

Izleti na imanja Ivanović i Rohonci, podstakli su želju za izlascima. Tako smo, celog leta 1937. godine, skoro svake večeri, po završetku korzoa, odnosno po zatvaranju radnji, odlazili u baštu kafane Miloša Gavrića. Kafana se nalazila na uglu, preko od Radničkog doma, u kući Duška Nikolića. Ulaz u kafanu bio je baš na samom uglu sa dva tri stepenika, a bašta je bila u dvorištu. U nju se ulazilo ili iz same kafane, ili na kapidžiku iz ulice Vojvode Mišića, danas Petra Drapšina. Bilo je baš prijatno u toj bašti jer je čika Miloš imao dobro vino, a bašta je bila zidom, uostalom kao i sva ostala dvorišta, odvojena od prolazni­ka, pa smo u miru i za svoj „groš" mogli da se veselimo, a da pri tome nikome ne smetamo.

O zavičaju uopšte

Zavičaju mili kraju,

U kom sam se rodio...

 

Da li je zavičaj baš to što pesma kaže?

 

Naša istaknuta književnica Isidora Sekulić o zavičaju kaže:

„Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna šta oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg trepeta jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugoga jezika, zavi­čaju našem je kraj; oni koji se do dna i do kraja razumeju rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele? Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici... Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život."

Kako doživljavam svoj zavičaj

Zavičaj doživljavam još na putu za Novi Bečej, kako izađem iz Kumana. Na tom putu od Kumana do Novog Bečeja, išao vozom ili autobusom, ja se podsećam na sve što je nekada tu bilo, ili na ono šta me za taj put veže, iz vremena kad se najintenzivnije razvijala ljubav prema zavičaju.

Kada putujem autobusom, sećam se kako sam, kao dečak od 11 godina, prvi put, sam, prepešačio put od Kumana do našeg salaša, koji se nalazio u neposrednoj blizini Novog Bečeja. Svaki deo tog puta, iz ondašnjeg vremena, je prisutan u mojim mislima. Drum zasađen drvećem i s jedne i druge strane i „opa­san", baš tu, nedaleko od Kumana, dubokim kanalima. Sećam se, kako sam strahovao, kad idem pešačkom stazom koja je u neposrednoj blizini kanala da se baš na tom delu ne „survam" pa ne smem ni da pogledam u njegovo dno. Danas, taj kanal u svom najvećem delu, skoro i ne postoji, a tamo gde je bila najveća dubina, sada je običan jarak dubine jedan metar.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com