logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Novobečejska Privatna gimnazija

Neću se upuštati u istorijski prikaz nastanka školstva u No­vom Bečeju i Vranjevu, jer sam takav prikaz dao u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju", već želim da istaknem jednu burnu, skoro revolucionarnu, školsku prošlost Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Da prikažem trud i nastojanje tadašnjih kulturnih pregalaca, da se njihov grad pretvori u prosvetni centar u kome će se obrazovati, ne samo mladi Novog Bečeja i Vranjeva, nego iz svih okolnih mesta Banata i Bačke.

Novi Bečej, od septembra 1908. godine, ima četvorazrednu građansku školu, u kojoj su se obrazovala deca, uglavnom, za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Oni, čiji su roditelji imali sredstava, a želeli da se dalje školuju, odlazili su u obližnje gradove: Veliki Bečkerek i Veliku Kikindu, ili su se školovali u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i drugim mestima Banata i Bačke u kojima su postojale više gimnazije, ili druge srednje stručne škole.

„Hrabri" guščar

(Ovu pripovetku sam napisao mojim unukama, za vreme letnjeg školskog raspusta 1985., dok su bile kod Babe i Dede u Sućuraju - na Hvaru.)

Ljudi čine veliku nepravdu onim mestima i predelima, koji su im nekada mnogo lepih zadovoljstava pružili, što ih se retko ili skoro i ne sećaju. Ne sećaju ih se sve dok su puni snage i mladosti da stvaraju i da u tome vide i doživljavaju najlepša i najprijatnija uzbuđenja. Tako je to bilo i sa mnom.

U svoje vreme, nije me ništa vraćalo u prošlost, sve dok nije iščezla svakodnevna mogućnost novih i novih stvaranja pa time i radost koju ono pruža, sve dok se perspektiva nije smanjila do te mere da iz nje viri samo jedan zračak, koji govori da su preda mnom samo još najskromnije lepote života. U takvim životnim uslovima spas i lepota življenja se traži i nalazi u prošlosti.

Ravnica je bez salaša pusta

Reč salaš je mađarskog porekla (szallas) i koristi se još u 13. veku. I danas, u Mađarskoj postoje brojna naselja sa dodat­kom imenu zsallas kao na primer: Kisuvszallas, Jakobszallas, Kunszallas, Fiilopszallas, Szabadszallas i dr.

Pojam salaš podrazumeva zemljoradničku kuću za stanova­nje, sa potrebnim ekonomskim zgradama, udaljenu od naselja. Danas tu reč, za takvu vrstu naselja, upotrebljavaju skoro svi slovenski narodi, dok su Mađari usvojili slovensku reč, doduše sa drugim značenjem „tanja" koja je u upotrebi valjda od prve polovine 18. veka.

Prvobitni salaši su bili zimovališta za stoku, koja su se sas­tojala iz kolibe u kojoj su živeli pastiri i od trske i ševara ogra­đenog dela za stoku. Tokom vremena taj zimovnik je dobijao sigurnije i stabilnije oblike.

Razvoj salaša

Razlika je u načinu života stanovništva Banata i Bačke pod Turcima i posle njihovog proterivanja, pa sve do kraja 18. veka, kada se živelo po malim naseobinama od onog, koja je kasnije nastala kolonizacijom i podelom zemlje, uspešna obrada name­tnula je potrebu za postojanjem salaša.

Na izgradnju salaša uticalo je ukrupnjavanje poseda, a nor­malno i veličina hatara. Posebnog uticaja imali su veliki kom­pleksi zemljišta i veliki pašnjaci kojima je vranjevačka opština raspolagala. Sve do agrarne reforme, posle prvog svetskog rata, Vranjevo je, posle Vršca imalo najveću površinu zemlje u opštinskoj svojini u Banatu 11.715 katastarskih jutara, pa je i to jedan od bitnih preduslova da u Vranjevu bude više salaša nego u okolnim selima.

Rasprostranjenost salaša u Vranjevu i Novom Bečeju

Do pre pedesetak godina salaši su po svojoj privrednoj sna­zi i po svom građevinskom fondu ispunjavali hatare Vranjeva i Novog Bečeja. Vranjevo je prema podacima zabeleženim u knji­zi: „Torontalska županija i gradovi" od Dr. Šamu Borovskog, 1910. godine imalo 285 salaša, a između dva svetska rata i više. Za banatske prilike to je bila gusta rasprostranjenost, jer je u Bačkoj, naročito u njenom severnom delu, na sličnim veličinama hatara, bilo i znatno više. Novi Bečej je pred drugi svetski rat, prema nepotpunim podacima označenim na sekcijama Geografskog instituta JNA i prema mojoj proceni imao oko 170 salaša. Samo je u Ritu, na Bisernom Ostrvu, pored veleposedničkih imanja Rohonci i Ivanović bilo 47 salaša.

Izgled salašarskog dvorišta

Korisno je, u okviru prikaza uloge salaša u životu naših sugrađana iz ne tako davne prošlosti, izneti opšti izgled salašarskog dvorišta i raspored zgrada i prostorija u njima. Ovo, utoliko pre, što je približno tome izgledalo i dvorište seoskih kuća, pa će ovaj zapis koristiti i za takvu dokumentaciju. Pretpostavljam, da je to našim mlađim sugrađanima skoro nepoznato, te će na ovaj način biti sačuvani od zaborava detalji iz svojevrsnog života u banatskim poljima.

Dvorište sa ekonomskim zgradama okružuje bagremovo drveće tako gusto da salaš iz daleka liči na šumarak. Dvorište je često ograđeno tarabom ili žicom. Oko same zgrade salaša na­laze se veliki dudovi, koji su svojim krošnjama natkrivali zgradu, štiteći je od jakih sunčevih zraka, a s jeseni i zime od nev­remena.

Nestanak salaša

Izmenjeni ekonomski uslovi i razvoj proizvodnih snaga u poljoprivredi osnovni su uzroci nestajanja salaša. Smanjenjem zemljišnog maksimuma, posle drugog svetskog rata, najpre na 20, pa zatim na 10 hektara salaši gube svoj dotadašnji značaj u proizvodnji. Naročito je primena mehanizacije učinila ove posede lako obradivim i povremenim dolaženjem iz sela. Brzinom kojom traktor stiže do njive i brži rad traktorom i odgovaraju­ćim priključnim mašinama omogućuje uspešno i blagovremeno obavljanje poslova, uz minimalne materijalne žrtve u potrošnji nafte pri odlasku i povratku sa njive, prema onom šta porodica dobija živeći u naselju.

Žal za salašima

Narodne pesme: „Hej salaši, opet ću vam doći...", ili „Hej salaši na severu Bačke" i dr. bude, svojom izuzetnom melodičnošću, a možda i pogođenim rečima, čežnju za salašima i kod onih koji njihove čari nisu u stvarnosti osetili.

Pesme svojim toplim rečima podsećaju na jedan, ne tako davno prohujali, a tako lep i spokojan način življenja. Salašima će danas malo ko doći, jer su oni uglavnom nestali sa naših polja. Oni, koji su još ostali, odupiru se sami bez ičije pomoći, neumitnosti prirode, koja sve u svetu podvrgava neprekidnim promenama.

Polomljen točak

Za razliku od današnjih zemljoradnika, koji zemlju obrađu­ju traktorima i koji skoro po pravilu drže neke najminimalnije rezervne delove kao što su svećice, ventilatorski kajiš i slično, u vreme na koje se odnose moja sećenja, obrada zemlje vršena je konjskom zapregom i sav prevoz se odvijao zaprežnim kolima. Onda, ni jedno seosko domaćinstvo nije imalo bilo koji rezervni deo za zaprežna kola, izuzev dručanika, koji se najčešće doda­vao za uprezanje trećeg konja, kako se to naziva - na logov. Ne znam da je neko u našem komšiluku imao ni rezervnu levču, pa možda ni čiviju, a o točku i da ne govorim, to nisu imala ni ona najbogatija domaćinstva.

Lična sigurnost i bezbednost imovine

Ovim poglavljem, mnogi čitaoci će dobiti potvrdu za svoje uverenje da idealiziram život „prohujalog" vremena, kad i o policiji i vlasti uopšte govorim pohvalno. Ustvari, ja i pišem samo o onoj, pozitivnoj aktivnosti vlasti na obezbeđenju imovine i mirnog života, a ne i o njenoj određenoj represivnoj ulozi.

Рге drugog svetskog rata, Novi Bečej, bez Vranjeva, imao je - pored 6-7 žandarma, koji su bili organi sreza i koji su se javljali samo kada su u pitanju neki izraženiji kriminalni akti, ili gde se dovodi u pitanje državna sigurnost - još i 5-6 policajaca.

Igranke

Prijatno je podsetiti se na divne i nezaboravne igranke u Sokolani, ili u kolu - kako su nazivane igranke u kafanama - kod čika Arsena Pecarskog i čika Nove Trbića u Vranjevu. To je bilo toliko lepo, da sada imam osećaj, da smo u tim mladalačkim godinama, prosto, samo za to živeli.

Igranke su održavane svake nedelje, ali nam to nije bilo dovoljno, već smo jedva čekali da, između nedelje, „dođe" ne­kakav praznik, da bi se održavale igranke. Uživali smo u muzici dva dobra orkestra. Ne znam, da li je bolje svirao orkestar Milana Krompića - Krompe, kod Arsena Pecarskog, ili orkestar Trgovačke omladine pod rukovodstvom Janoša Senji u Sokolani.

Prela

Sam naziv ovoj vrsti sedeljki govori da su one nastale da bi se žene u jesenjim i zimskim večerima okupile da uz preslicu odnosno predenje pričale o svemu što se u selu desilo. Kad iscrpe sve događaje, koji su se u tom vremenu zbili, onda se pričaju narodne pripovetke, pa kad se pripovedači „iscrpe" pre­lazi se na pesmu, i tako je to teklo s prela na prelo.

Kasnije su se, na prelu, plele čarape, štrikali džemperi, a to znači, da su ona otvarala vrata i za mlađe: devojke, nove mlade i druge mlade žene. Čim su se na njima počele sastajati mlade devojke i žene, prela su postala primamljiva i za mlade ljude, a momke posebno. Oni su dolazili da bi pričama i šalama zabav­ljali mlade žene dok predu, štrikaju i pletu, a kasnije i da bi zajedno sa njima zapevali.

Serenade

Ponekad, tako opčinjeni čarobnošću letnjih večeri, sedeći na klupama dolme, u želji da podelimo tu svoju razdraganost sa onima, koji te večeri nisu bili sa nama donosili smo odluku o davanju serenade, nekoj od naših dobrih drugarica, ili simpati­čnoj gošći.

Serenade spadaju u neizbrisive i nesvakidašnje doživljaje. One, nisu bile rasprostranjena pojava, pa ih mnogi u svojoj mladosti i nisu doživeli.

U gluvo doba noći odlazi se pod prozore simpatične gošće sa muzikom gde se otpeva prigodna sentimentalna pesma.

Lepi običaji o velikim praznicima

Lepa su sećanja na uskršnje i božične običaje, koje naša deca, a posebno unučad, ne poznaju, a koji su nama ostali u neizbrisivom pamćenju.

Pre nego što nešto više kažem, o uskršnjim običajima, mo­ram istaći i ono što je nama, deci, teško padalo. Na Uskrs nas majke oblače u čista svečarska odela i čiste košulje. Pa i oni koji nemaju druga odela, nego samo ona u kojima su svakodnevno, oblače čiste košulje i tako mogu izaći na ulicu, među ostalu decu. Nama, seljačićima - naviknutim da sednemo gde stigne­mo, ili da se naslonimo na zid ili drvo ne gledajući da li će na odelu ostati trag - to je bila velika tortura.

Izleti u okolinu Novog Bečeja i Vranjeva

Društveni život u Novom Bečeju i Vranjevu, pre pedesetak i više godina, odvijao se uglavnom u Sokolani i kafanama. Tu su se održavale konferencije, sednice i sastanci političkog ili naučnog karaktera. Jednom rečju sve razonode i društvene aktiv­nosti su doživljavane u kafanama i Sokolani - u zatvorenom prostoru. Izuzetak su bili: leti kupanje na Tisi, fudbalski treninzi i utakmice u šumici Gradište.

Lepote okoline kao da nisu postojale. Verovatno se polazilo od ocene, koju nam nameću oni iz brdskih krajeva, pa šta ima u ravnici lepog i šta može u njenim poljima da bude privlačno. Ona je jednolična i u njoj nema šta da zainteresuje i primami pogled. Još manje da privoli dušu da se sa nečim oduševi i razdraga, a i da ne pomenem, da poželi da se tu za navek ostane, ili da bar zažali što taj kraj i to mesto mora da napusti.

Izlet do vranjevačke šumice

Iako sam sa roditeljima živeo na salašu u neposrednoj blizi­ni Novog Bečeja na putu za Kumane, svi moji bliski drugovi, u tim dečačkim godinama, bili su Vranjevčani.

Tako sam, zahvaljujući njihovim pričama, zavoleo pojedine delove, ili bolje reći mesta, vranjevačkog hatara, više nego novobečejske i prosto sam trepereo od želje da ih upoznam.

Među najbliže, a posebno lepo i interesantno mesto bila je Šumica. Ali ona ipak nije bila tako blizu, naročito za mene, koji dolazim sasvim sa drugog kraja Novog Bečeja, da bi planirali odlazak peške. To je bio razlog da sačekamo što lepše vreme i da krenemo biciklima. Od nas petorice: Živana Trbića, Mire Rajkova, Miše i Voje Glavaškog i mene, bicikle smo imali samo Živan Trbić i ja. Pa ipak smo sva petorica išli na te naše neza­boravne izlete.

Izlet na Matejski Brod

Prošlo je prilično vremena od izleta u Šumicu, do novog, na Matejski Brod. Iščekivali smo da i Voja Glavaški dobije bicikl, te da sa tri bicikla krenemo. Na to se čekalo skoro do pred završetak školske godine. Voji su kupili bicikl marke Vesta, kao što je i moj ali njegov je bio lepši, za 2 godine moderniji.

Dani su, zbog tih naših planova, sporo prolazili. Ipak, od svih dana, najduži je bio one subote uoči polaska na izlet. Opet se ponavlja sve što mi se desilo i što me je uznemiravalo uoči prethodnog izleta. To mi se kasnije, uvideo sam, dešavalo prili­kom svakog lepo zamišljenog i iščekivanog događaja.

Izlet na imanje Ivanović

Kasnije, sa godinama, želeo sam da svoju ljubav prema prirodi prenesem i na starije drugarice i drugove i da grupno učestvujemo na izlete po okolini Novog Bečeja i Vranjeva. To, međutim, nije išlo tako lako, jer kao što sam već istakao nisu postojale navike.

Moja upornost ipak nije ostala bez odjeka. Prvo su se pri­ključile naše drugarice iz Sokolane: Ljubica Kiselički-Boškov, Melanija Garčev-Boškov, Zorka Velisavljev-Petrović, Slavica Igrački-Jovanović, Nada Peskarov-Velisavljev, a za njima i čla­novi tamburaškog orkestra Trgovačke omladine: Joca Ćurčić, Branko Petrović-Cifrić, Mile Jovčić, Slavko Kiselički, Miša Tašin, a posle ovih i članovi okteta i mnogi drugi.

Izlet na imanje Rohonci - Biserno Ostrvo

Nije prošlo više od 3-4 dana, od izleta na imanje Ivanović, a već u nedelju se krenulo na novi, i to znatno duži i za pešačenje naporniji. Od Novog Bečeja do imanja Rohonci u bečejskom ritu, ili kako ga danas nazivaju Biserno Ostrvo ima najmanje 8 kilometara u jednom pravcu, a kome se računa koliko je to u oba pravca, taj neka ne kreće sa nama!

Imanje je bilo primamljivo, jer sem nas dvojice trojice, niko do tada nije bio na Bisernom Ostrvu, a svaki je o njemu slušao samo najlepše. Pa i onaj koji nije bio, znao je da se tamo uzgajaju specijalne dinje, izuzetno grožđe, divne kruške, kajsije i drugo voće. Sve što se od voća, bostana i grožđa proizvede na imanju Gide Rohoncija, odnosno sve što je na gajbicama imalo oznaku R. G. bilo je za 40-50% skuplje od najkvalitetnijeg voća i grožđa drugih proizvođača. Ime vlasnika bila je garancija izu­zetnog kvaliteta. Tako je to bilo i sa vinom, rakijom. Sve što se na imanju proizvede, sem žita i kukuruza.

Prijatni večernji izlasci u kafane

Izleti na imanja Ivanović i Rohonci, podstakli su želju za izlascima. Tako smo, celog leta 1937. godine, skoro svake večeri, po završetku korzoa, odnosno po zatvaranju radnji, odlazili u baštu kafane Miloša Gavrića. Kafana se nalazila na uglu, preko od Radničkog doma, u kući Duška Nikolića. Ulaz u kafanu bio je baš na samom uglu sa dva tri stepenika, a bašta je bila u dvorištu. U nju se ulazilo ili iz same kafane, ili na kapidžiku iz ulice Vojvode Mišića, danas Petra Drapšina. Bilo je baš prijatno u toj bašti jer je čika Miloš imao dobro vino, a bašta je bila zidom, uostalom kao i sva ostala dvorišta, odvojena od prolazni­ka, pa smo u miru i za svoj „groš" mogli da se veselimo, a da pri tome nikome ne smetamo.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com