1. Vi ste ovde:  
  2. Plam zavičaja

Predgovor

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Novi Bečej, kao malo koje mesto u Vojvodini, slavi ove 1991. godine devetsto godina od prvog pismenog traga svoga postojanja, mada ima prilično uverljivih dokaza da je postojao pedesetak i više godine ranije.

U želji, da toj velikoj proslavi, dam i svoj skromni doprinos, napisao sam ovu knjigu kao drugi deo mojih sećanja (prvi deo je knjiga „Čari prošlih dana") na život u Novom Bečeju i Vranjevu pre pedesetak i više godina.

Biće čitalaca, naročito mlađih, koji će pomisliti da zbog tuge za prohujalim načinom života nerealno prikazujem nedavnu prošlost. Po meni - reći će oni - sve je bilo u superlativu (naj...naj...), a zna se da je to bilo vreme relativnog siromaštva, pa otuda iznuđene skromnosti življenja i topline u odnosima.

Uživali smo u Tisi

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Često, naročito noću kad se probudim, u mislima, prosto šetam po onom i onakvom Novom Bečeju i Vranjevu, kakve sam ih u mladosti ostavio i kakvi su mi prirasli za srce.

Posebnu radost doživljavam kad me maštanje odvede do Tise, ili Gradišta i u mislima vrati na one čarobne dane što sam tu proveo. Skoro, obavezno idem, u tim razmišljanjima, od mli­na Bude pa do Velikog magazina.

Dočaravam lepe trenutke sunčanja na kamenju, pored sa­me reke, i kupanja na Tisi. Voda mirna, kao da je od umora skoro prestala da teče, i zbog toga je za ravničarske reke bistra, jer ne podiže mulj, a taman toliko hladna da nas osveži i razgali posle „prženja" na vrelom julskom ili avgustovskom suncu.

Divan je pogled sa dolme na Vranjevo

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Išao bih u tim tako čestim šetnjama, u mislima, do velikog magazina, razmišljajući o njegovoj drevnosti (izgrađen je 1780.) i šta je sve preturio preko sebe.

Zastao bih, i dočarao smiraj dana, na delu dolme gde se pešačka staza spušta prema Vranjevu. Sa te visine uživao sam u lepoti panorame Vranjeva. Kako je to lep vidik. Selo obučeno u šumu zelenila bagrema i dudova na ulici i po dvorištima i voća po baštama, dok tu i tamo proviruje po koji krov sa crvenim crepom, ili beli zabat, a iznad celog sela strče dva lepa i velika zvonika vranjevačkih crkava, koji kao uparađeni gordi stražari bdiju nad spokojem sela.

Nestale su tihe ulice

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Sećam se pojedinih ulica, njihovih, leti, prašnjavih kolovoza i pohabanih, ciglom popločanih trotoara, ili ako razmišljam o jeseni, onda blatnjavih kolovoza i jarkova punih vode, pa je u nekim delovima i cela ulica prekrivena vodom. Takvu ulicu ne mogu zamisliti bez graje gusaka, koje se kupaju i jure po vodi, razbijajući monotoniju, inače izuzetno mirne ulice. Sećam se tih ulica i s proleća, kada obale njenih jarkova ozelene i gusaka s guščićima kako čupkaju travu, posebno onih delova ulice, gde postoji slobodan prostor (dugačak zid bez prozora) na kome su momci i devojke loptom krpenjačom „igrali cure".

Nezaboravno je šetalište na dolmi

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Na dolmi, u delu od agencije rečnog brodarstva, današnjeg Radničkog doma, pa do skeledžiske kućice, na uglu ulice Svetozara Miletića, od proleća pa do jeseni bio je korzo. Bilo je pravo uživanje šetati dolmom i diviti se lepoti Tise i njenim šumovitim obalama. Uživati u svežem večernjem vazduhu i oduševljavati se lepotama koje pruža smiraj dana i zalazak sunca na Tisi. Sunce se prosto ogleda u vodi, a voda dobija boju užarene mase, da bi u delu „bližem" zalasku sunca blještala kao posuta zlatom koje treperi na ćarlijajućem lahoru, baš kao što bi se tresli dukati, na vratu bačke lepotice pri njenom ponosnom hodu. Čovek nesvesno zadrži dah, da bi -malte ne- čuo i zveket tih dukata koji su se našli na vodi Tise, ili da ne naruši taj očaravajući trenutak bogatstva prirode. Tu je svako prosto opsednut, i ne zna šta da priziva u pomoć da odgonetne osećanja doživljenih lepota. Svaki treptaj oka daje novu i sve lepšu sliku.

Jesenje večeri na glavnoj ulici

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Nepotrebno je vršiti upoređenja i gradaciju gde su lepši doživljaji u šetnjama na dolmi ili na glavnoj ulici. Doima je imala izuzetne draži što se na njoj uživa u čistom vazduhu, koje donosi povetarac sa Tise i Gradišta i u jednoj očaravajućoj tišini. Glavna ulica je imala drugu vrstu čari. U jesenje večeri će se doživeti prijatni susreti sa našim trgovcima i njihovim pomoćni­cima koji, u vremenu predaha, stoje ispred radnje i očekuju nove mušterije da ih vesto i sa toplom pažnjom usluže. Oni se svakom prolazniku ljubazno javljaju, bez obzira da li ga poznaju ili ne, bez obzira na njegov izgled, da li je seljak, radnik, gospo­din, muško ili žensko, staro ili mlado. Lepu i ljubazno izgovore­nu reč je pratio mali naklon i blagi osmejak. To je danas neza­mislivo, te bi možda ovo ovako ispričano, zvučalo sladunjavo.

Toplina i prisnost su krasili naše odnose

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Posebno je prijatno sećanje na ljude, koji su me u zavičaju okruživali. Nije mali broj onih koji su odavno umrli, ali su ostale lepe uspomene na njih, te ih se rado i sa poštovanjem sećam.

Naravno, da se najčešće sećam mojih drugarica i drugova iz mladićkih dana. Naša bliskost je bila tolika, da smo prosto žalili za svakodnevnim rastankom, iako smo znali da ćemo se sutra­dan opet sastati. Pored njih je i svaki izlazak na ulicu, u bilo kom kraju Novog Bečeja i Vranjeva, značio susret sa poznatim licima, čiji topao pozdrav budi radost i zadovoljstvo pri svakom susretu.

Tiski cvet i cvetanje Tise

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Odmah, po izlasku moje knjige „Čari prošlih dana", Ljubica Nićin (ovo joj je devojačko prezime) i još nekoliko njih primetilo je da sam zaboravio da opišem cvetanje Tise. Ovaj prikaz je dokaz da priznajem da sam stvarno zaboravio. Tiski cvet je, nema sumnje spadao u izuzetne čari prošlih dana. Pogotovo, što je i on isčezao, kao i mnoge druge, nekadašnje, lepe životne radosti.

Za razliku od današnjeg shvaćanja cvetanja mora, reka, pa i same Tise, gde se pod tim pojmom podrazumeva zagađenost vode drezgom, ili sočivicom, ovde će biti reči o svojevrsnoj po­javi, kada u isto vreme, svake godine, Tisu prekriju čitavi oblaci belih leptirića, koji su ličili na cvetove bagrema, te se verovatno, zbog toga i zove vodeni cvet.

Naš lepi brodić „Miroslav"

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Posle havarije male lađe „Stari Bečej", 12. septembra 1931. godine , Novi i Stari Bečej ostali su za izvesno vreme bez dnev­nog brodskog prevoza putnika. To nije dugo potrajalo pa su beogradski brodovlasnici Jezdić i Bakarić prihvatili da vrše taj prevoz svojim lepim i skoro novim motornim brodom „Tomi­slav". Nosivost broda je bila, ako se dobro sećam 250 putnika. Ali to je bio i suviše brz i skup brod da bi se isplatio prevoz na tako kratkoj relaciji. Posebno, što je i osoblje na brodu bilo sa strane te time još više činilo ovaj prevoz nerentabilnim, i „Tomislav" je ubrzo, napustio Tisu i našao zahvalniji prevoz putnika na Dunavu i Savi.

Košava na Tisi

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Vraćajući se na moje putovanje, brodom „Miroslav", setio sam se i dva neprijatna trenutka doživljena na Tisi. Nisu bili tragični, ali eto, bili su toliko uzbudljivi, da su ostali nezaboravni sve do današnjeg dana.

U mojim sećanjima objavljenim u knjizi „Čari prošlih dana" pisao sam o Tisi, naravno, ono najlepše o njoj, ali sam pomenuo da je skoro svake druge treće godine plavila naše lepo Gradište i izlije se preko Ljutova, pa postane kao nekakvo more. Od Starog Bečeja do Vranjeva je sve pod vodom. U tom periodu Vranjevčani, koji su najčešće išli u Stari Bečej peške preko Ljutova, morali su ići zaobilaznim putem čamcem preko Tise, kod Novog Bečeja. Put preko Ljutova bio je velika prečica, koja je skraćivala put Novi Bečej – Stari Bečej za polovinu, u odnosu na onaj kojim vozi brod, ili put pored Tise, sa Bačke strane. Kad Tisa nadođe i poplavi Ljutovo drugog puta nema, nego čamac kod skele u Novom Bečeju pa bačkom obalom pored Tise peške do Starog Bečeja.

Ledom preko Tise

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Zime, u vreme na koje se podsećam, bile su oštre i duge, sa puno snega. U novije vreme se to nekako dešava svake 8-10 zime. Onda je to bila skoro redovna pojava. Mrazevi počinju u novembru, a sneg polovinom decembra, pa traje do kraja febru­ara. Temperatura se spusti ispod minus 20 stepeni i drži se tu oko tog stepena dvadesetak dana, i kad popusti ona se celo vreme januara i februara kreće između minus 12 do minus 8 stepeni.

U takvoj hladnoći sve reke, uključujući i one najveće kao što su Dunav, Sava, Tisa i Drava, su zamrznute po čitava dva meseca. U vreme topljenja led se na Dunavu, kod Đerdapa, morao eksplozivom razbijati, jer toliko zatvori protok vode, da zapreti opasnot od katastrofalnih poplava.

Nema smrti bez suđenog dana

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Novi i Stari Bečej posle prvog svetskog rata, a verovatno je to tako bilo i ranije, bili su povezani omanjim brodićem pod imenom „Stari Bečej", koji je više puta u toku dana saobraćao od jednog do drugog Bečeja. Njime su, sećam se sve do posto­janja privatne gimnazije u Novom Bečeju, putovali đaci iz Sta­rog Bečeja u više razrede gimnazije. Stari Bečej je u to vreme imao samo nižu gimnaziju tj. do četvrtog razreda.

Svako jutro 30-40 đaka dolazi a popodne se vraća tom lađicom, i sa ostalim putnicima su, baš predstavljali odgovaraju­će opterećenje broda, čija nosivost, ili prostor i nije bio za više od 70-80 putnika.

Krmanoš i vođa broda bio je, od marta 1931. godine na njegovu nesreću Mladen Krstonošić. Taj brod je 12. septembra 1931. godine, posle nepunih šest meseci od Mladinog preuzima­nja upravljanja, zahvaćen snažnim orkanom, na putu od Starog prema Novom Bečeju, negde na pola puta, i potopljen. Tom prilikom nastradalo je tridesetak putnika.

Novobečejska Privatna gimnazija

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Neću se upuštati u istorijski prikaz nastanka školstva u No­vom Bečeju i Vranjevu, jer sam takav prikaz dao u mojoj knjizi „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju", već želim da istaknem jednu burnu, skoro revolucionarnu, školsku prošlost Novog Bečeja između dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka. Da prikažem trud i nastojanje tadašnjih kulturnih pregalaca, da se njihov grad pretvori u prosvetni centar u kome će se obrazovati, ne samo mladi Novog Bečeja i Vranjeva, nego iz svih okolnih mesta Banata i Bačke.

Novi Bečej, od septembra 1908. godine, ima četvorazrednu građansku školu, u kojoj su se obrazovala deca, uglavnom, za potrebe novobečejske trgovine i zanatstva. Oni, čiji su roditelji imali sredstava, a želeli da se dalje školuju, odlazili su u obližnje gradove: Veliki Bečkerek i Veliku Kikindu, ili su se školovali u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i drugim mestima Banata i Bačke u kojima su postojale više gimnazije, ili druge srednje stručne škole.

„Hrabri" guščar

Lazar Mečkić Plam zavičaja

(Ovu pripovetku sam napisao mojim unukama, za vreme letnjeg školskog raspusta 1985., dok su bile kod Babe i Dede u Sućuraju - na Hvaru.)

Ljudi čine veliku nepravdu onim mestima i predelima, koji su im nekada mnogo lepih zadovoljstava pružili, što ih se retko ili skoro i ne sećaju. Ne sećaju ih se sve dok su puni snage i mladosti da stvaraju i da u tome vide i doživljavaju najlepša i najprijatnija uzbuđenja. Tako je to bilo i sa mnom.

U svoje vreme, nije me ništa vraćalo u prošlost, sve dok nije iščezla svakodnevna mogućnost novih i novih stvaranja pa time i radost koju ono pruža, sve dok se perspektiva nije smanjila do te mere da iz nje viri samo jedan zračak, koji govori da su preda mnom samo još najskromnije lepote života. U takvim životnim uslovima spas i lepota življenja se traži i nalazi u prošlosti.

Ravnica je bez salaša pusta

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Reč salaš je mađarskog porekla (szallas) i koristi se još u 13. veku. I danas, u Mađarskoj postoje brojna naselja sa dodat­kom imenu zsallas kao na primer: Kisuvszallas, Jakobszallas, Kunszallas, Fiilopszallas, Szabadszallas i dr.

Pojam salaš podrazumeva zemljoradničku kuću za stanova­nje, sa potrebnim ekonomskim zgradama, udaljenu od naselja. Danas tu reč, za takvu vrstu naselja, upotrebljavaju skoro svi slovenski narodi, dok su Mađari usvojili slovensku reč, doduše sa drugim značenjem „tanja" koja je u upotrebi valjda od prve polovine 18. veka.

Prvobitni salaši su bili zimovališta za stoku, koja su se sas­tojala iz kolibe u kojoj su živeli pastiri i od trske i ševara ogra­đenog dela za stoku. Tokom vremena taj zimovnik je dobijao sigurnije i stabilnije oblike.

Razvoj salaša

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Razlika je u načinu života stanovništva Banata i Bačke pod Turcima i posle njihovog proterivanja, pa sve do kraja 18. veka, kada se živelo po malim naseobinama od onog, koja je kasnije nastala kolonizacijom i podelom zemlje, uspešna obrada name­tnula je potrebu za postojanjem salaša.

Na izgradnju salaša uticalo je ukrupnjavanje poseda, a nor­malno i veličina hatara. Posebnog uticaja imali su veliki kom­pleksi zemljišta i veliki pašnjaci kojima je vranjevačka opština raspolagala. Sve do agrarne reforme, posle prvog svetskog rata, Vranjevo je, posle Vršca imalo najveću površinu zemlje u opštinskoj svojini u Banatu 11.715 katastarskih jutara, pa je i to jedan od bitnih preduslova da u Vranjevu bude više salaša nego u okolnim selima.

Rasprostranjenost salaša u Vranjevu i Novom Bečeju

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Do pre pedesetak godina salaši su po svojoj privrednoj sna­zi i po svom građevinskom fondu ispunjavali hatare Vranjeva i Novog Bečeja. Vranjevo je prema podacima zabeleženim u knji­zi: „Torontalska županija i gradovi" od Dr. Šamu Borovskog, 1910. godine imalo 285 salaša, a između dva svetska rata i više. Za banatske prilike to je bila gusta rasprostranjenost, jer je u Bačkoj, naročito u njenom severnom delu, na sličnim veličinama hatara, bilo i znatno više. Novi Bečej je pred drugi svetski rat, prema nepotpunim podacima označenim na sekcijama Geografskog instituta JNA i prema mojoj proceni imao oko 170 salaša. Samo je u Ritu, na Bisernom Ostrvu, pored veleposedničkih imanja Rohonci i Ivanović bilo 47 salaša.

Izgled salašarskog dvorišta

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Korisno je, u okviru prikaza uloge salaša u životu naših sugrađana iz ne tako davne prošlosti, izneti opšti izgled salašarskog dvorišta i raspored zgrada i prostorija u njima. Ovo, utoliko pre, što je približno tome izgledalo i dvorište seoskih kuća, pa će ovaj zapis koristiti i za takvu dokumentaciju. Pretpostavljam, da je to našim mlađim sugrađanima skoro nepoznato, te će na ovaj način biti sačuvani od zaborava detalji iz svojevrsnog života u banatskim poljima.

Dvorište sa ekonomskim zgradama okružuje bagremovo drveće tako gusto da salaš iz daleka liči na šumarak. Dvorište je često ograđeno tarabom ili žicom. Oko same zgrade salaša na­laze se veliki dudovi, koji su svojim krošnjama natkrivali zgradu, štiteći je od jakih sunčevih zraka, a s jeseni i zime od nev­remena.

Nestanak salaša

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Izmenjeni ekonomski uslovi i razvoj proizvodnih snaga u poljoprivredi osnovni su uzroci nestajanja salaša. Smanjenjem zemljišnog maksimuma, posle drugog svetskog rata, najpre na 20, pa zatim na 10 hektara salaši gube svoj dotadašnji značaj u proizvodnji. Naročito je primena mehanizacije učinila ove posede lako obradivim i povremenim dolaženjem iz sela. Brzinom kojom traktor stiže do njive i brži rad traktorom i odgovaraju­ćim priključnim mašinama omogućuje uspešno i blagovremeno obavljanje poslova, uz minimalne materijalne žrtve u potrošnji nafte pri odlasku i povratku sa njive, prema onom šta porodica dobija živeći u naselju.

Žal za salašima

Lazar Mečkić Plam zavičaja

Narodne pesme: „Hej salaši, opet ću vam doći...", ili „Hej salaši na severu Bačke" i dr. bude, svojom izuzetnom melodičnošću, a možda i pogođenim rečima, čežnju za salašima i kod onih koji njihove čari nisu u stvarnosti osetili.

Pesme svojim toplim rečima podsećaju na jedan, ne tako davno prohujali, a tako lep i spokojan način življenja. Salašima će danas malo ko doći, jer su oni uglavnom nestali sa naših polja. Oni, koji su još ostali, odupiru se sami bez ičije pomoći, neumitnosti prirode, koja sve u svetu podvrgava neprekidnim promenama.

Veb dizajn
Interserver
47

Pomoć

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Poslednje postavljeno

Pišite nam...

vaše sugestije, predloge, ideje, komentare...