Garava mi duša u garavim stihovima.

Garava lutalica u garavim čergama.

Samo vatra narandžasta i samo pesma bela,

od sećanja, od čekanja, od ljubavi, možda.

Senko moja od damara, daj mi gutljaj vina

iz prašnjave olbe i komad hleba, da zapevam

tugu večnosti i sreću slutnje, od ljubavi, možda.

Garava mi kosa i meka od drhtaja čežnje,

u garavim obrvama, od ruku što tumaraju

nepoznatim svetovima garavim od nevinih dana,

samo mi lice belo od straha svemira.

Lepoto čergi, u noćima, u proleće,

zanesi oči moje garave u daljina zvezda pune,

u pesme razbuđene plačom i smehom violina.

Brate moj garavi, u pesme bele, od sećanja, od čekanja,

od ljubavi, možda.