(Novi Bečej, 1914 – Beograd, 1982)
UČITELJICA, KNJIŽEVNICA I DIPLOMATA
Biografija
Bogdanka Malešev, rođena je u Vranjevu, 3. jula 1914. godine, u veoma cenjenoj zemlјoradničkoj porodici oca Bogolјuba i majke Živke, devojačko Vujackov. Otac Bogolјub bio je delegat opštine Vranjevo na Skupštini prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, 25. novembra 1918. u Novom Sadu.
Prva tri razreda osnovne škole Bogdanka pohađala je u Vranjevu (1920-1923), a četvrti (1924) u Novom Sadu. Gimnazijsko školovanje počela je u Novom Bečeju, gde je završila tri razreda (1924-1927), a potom ga okončala u Velikom Bečkereku (1927-1931). Opredelila se za učitelјski poziv, pa je školske 1931/32 upisala Učitelјsku školu u Somboru, koju je završila školske 1934/35 godine. Posle mature Bogdanka leto provodi u rodnom Vranjevu u očekivanju postavlјenja na učitelјsko mesto, što je bilo u nadležnosti Ministarstva narodne prosvete. Nekako u tom periodu počinje njeno intenzivnije druženje sa Milojem Čiplićem. Bogdanka o tome piše: „Moje druženje sa Milojem Čiplićem otpočelo je u jesen 1934. No upoznala sam ga još u detinjstvu. Dok je bio dečak, navraćao je ponekad Miloje u našu sporednu bečejsku ulicu, naš selјački sokak preplavlјen povazdan decom i bukom njihovih igara... Avgusta 1935. godine spremala sam se da napustim Novi Bečej.
Završila sam učitelјsku školu i bila sam postavlјena za učitelјicu u zaseoku Cerovi, selo Dubrave, opština Prilika, sreza Ivanjica... Miloje je odlučio da ubrzo dođe zamnom u Cerovu“. (San revolucije, strana 12).
Upravo iz pisma koje Miloje Čiplić šalјe Vasi Stajiću (31. januara 1936) saznajemo da je Bogdanka u Cerovu dobila nameštenje u tek otvorenoj školi, koja je u sva četiri razreda imala 48 đaka.
Da se između Bogdanke i Miloja rasplamsala istinska lјubav potvrđuje podatak da su je u tom selu krunisali brakom, novembra 1935. O tome Miloje Čiplić, u pismu od 21. decembra 1935. Mladenu Laskovcu piše: „Uzgred, podvući ću kao vrlo značajno, ja sam se, ima tome već mesec dana, oženio. Ne čudite se, ja se nisam razočarao, ja sam se oženio... sa ženom za koju verujem da je moj drug, moj prijatelј, i da će vremenom postati moj saradnik“.
Posle godinu dana Bogdanka (1936) dobija premeštaj u selo Velika Moštanica, kod Umke u blizini Beograda, gde će raditi sve do 1939. godine. Te godine napušta učitelјski poziv i pošto je dobila stipendiju upisuje studije francuskog jezika na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu.
U novembru 1939. ponovo ostaje sama jer je Miloje otišao na odsluženje vojnog roka. U prvim ratnim danima, posle opšteg haosa i rasula naše vojske, sredinom aprila Bogdanka se u Novom Sadu, sastaje sa Milojem, da bi se polovinom maja 1941. vratili u okupirani Beograd, gde žive neprijavlјeni u blizini Autokomande. Biće zajedno sve do 2. oktobra 1941. kada je Čiplić uhapšen, a potom strelјan u Jajincima.
Posle ove tragedije Bogdanka napušta Beograd i odlazi u Bečkerek (danas Zrenjanin), gde radi kao nastavnica francuskog jezika u Građanskoj školi. Tu je u kontaktu sa članovima Omladinskog kulturno-privrednog pokreta (OMPOK), da bi pred sam kraj Drugog svetskog rata, maja 1944. posle provale i otkrivanja partizanske baze u Vranjevu (danas u sastavu Novog Bečeja) šef policije Juraj Špiler u Zrenjaninu izvršio masovna hapšenja pripadnika ilegalnog pokreta. Među uhapšenima je bila i Bogdanka, koja je odvedena u logor na severu Banata, u Čoku, gde će dočekati oslobođenje.
Posle oslobođenja Bogdanka je u Velikoj Kikindi postavlјena za sekretara Narodnooslobodilačkog odbora, a potom je radila kao načelnik za prosvetu komande područja za severni Banat i sreski školski nadzornik za osnovnu nastavu sreza Velika Kikinda. Ubrzo je premeštena u Zrenjanin gde je postavlјena za inspektora za kulturu, a potom prelazi u Novi Sad gde je referent za pozorište AP Vojvodine.
Angažovanje Bogdanke Malešev u kulturi i obrazovanju nije ostalo nezapaženo, tako je početkom 1947. prekomandovana u diplomatiju. Dve godine (1947 – 1949) je na funkciji pomoćnika atašea za štampu u ambasadi FNRJ u Varšavi. Od 1949. do 1952. radi u Direkciji za informacije FNRJ, a od 1952. do 1954. kao pomoćnik urednika emisije za Polјsku, Radio Jugoslavije. Od 1954. do 1958. je zaposlena u Institutu za međunarodnu politiku, a od 1958. do penzionisanja bila je referent za stručno uzdizanje kadrova u Jugoslovenskoj banci za spolјnu trgovinu.
Bogdanka Malešev je bila rado viđen gost u rodnom Novom Bečeju, gde je živeo njen mlađi brat Kasijan (1919), koji je bio dugogodišnji šef opštinske poreske uprave u Novom Bečeju. Bogdanka je sa Desankom Maksimović, Bogdanom Čiplićem i Ljubišom Jocićem bila i na svečanosti, aprila 1956. godine, kada je tadašnja Osmogodišnja škola, preimenovana u Osnovna škola „Miloje Čiplić“.
Bogdanka Malešev Čiplić, umrla je u Beogradu, 1. februara 1982. godine.
Književni rad
Pored kasnijeg političkog i radnog angažovanja, u ranoj fazi života značajan je njen književni opus. Mada je zvanično nosila prezime Čiplić, sve njene pesme i književna dela potpisana su sa Bogdanka Malešev.
Prvi objavlјeni tekst Bogdanke Malešev pronalazim u listu vojvođanske omladine „Naš život“ (broj 1/1936, str. 8) pod naslovom „Prosvećivanje sela – prvi korak ka napretku i blagostanju“ i koji je potpisan sa Bogdanka. Dok je bila učitelјica u selu Velika Moštanica, (1937) u „Letopisu Matice srpske“, u odelјku Prikazi i beleške, objavlјuje dva teksta. U broju 348 (sveske za novembar-decembar) je prikaz romana Maksima Gorkog „Mati“, što poznavajući delovanje njenog supruga Miloja Čiplića, socijaliste i revolucionara, nije ni malo slučajno, da se odlučila da objavi viđenje najznačajnijeg dela socijalističkog realizma Maksima Gorkog. Roman „Mati“ govori o buđenju svesti potlačenog i siromašnog stanovništva carske Rusije i borbu majke (Pelagija Nilovna Vlasova) jednog radnika revolucionara, koja se i sama uklјučuje u pokret i postaje simbol borbe za slobodu.
Za Bogdanku „Mati“ i nije samo roman... To je povorka lјudi iz vremena pred revoluciju 1905. lјudi bledih, visokih, koščatih, dobroćudnih...koji široko otvaraju oči i koji vide gde je i šta je istina i šta treba uraditi da poprave život, da ga ulepšaju za one koji će doći posle njih. Oni su svesni da taj život ne spremaju sebi, jer nijednog od njih, to oni dobro znaju, Sibir neće mimoići... I baš ta crta ovog romana, ta istinitost i životna sadržajnost, jeste ono što nas ponovo uzbuđuje i stavlјa ovaj roman u red sa najbolјim delima Maksima Gorkog - zaklјučuje u svom prikazu Bogdanka Malešev.
U istom broju „Letopisa Matice srpske“ (strana, 327-328) objavlјen je prikaz knjige Drag. M. Mihajlovića „Na rastanku sa školom“, koja je objavlјena u ediciji Društveno prosvetna pitanja, u Kragujevcu, 1937. godine.
Knjiga je autobiografski zapis učitelјa, koji posle 36 godina prosvetnog rada, odlazi u penziju i piše svoja iskustva i zapažanja, što je zasigurno privuklo pažnju mlade učitelјice Bogdanke, koja ističe da je Mihajlović: Hteo samo da upozori učitelјske generacije koje dolaze na prilike u kojima će raditi i šta treba da rade pa da ostanu lojalni i prema sebi i prema deci i prema narodu, koji s pravom očekuje sve od narodnog učitelјa. To je pozdrav i amanet učitenjima da budu istinski pioniri narodne prosvete, jer su oni svojom dužnošću predodređeni za to, ali i apel našem drutvu da ne zaboravi i svoje obaveze u tom poslu.
Nakon toga u časopisu „Naš život“ (br.22, septembar 1938) objavila je veoma afirmativni prikaz prvog romana Sime Cucića „IV b napred“, istakavši značaj ovog dela za našu omladinsku literaturu. Kao novinar Radio Jugoslavije i saradnik više listova (Borba, Narodna armija, Rad, Međunarodna politika, Naša stvarnost i dr.) Bogdanka je objavlјivala članke političkog sadržaja.
Pesnik
Već smo rekli da je Bogdanka kao đak učitelјske škole pisala pesme, ali ih nije objavlјivala. Najverovatnije na nagovor svog supruga Miloja Čiplića postaje saradnik uredništva almanaha „Vojvođanski zbornik“, koji su (1938) pokrenuli, njen dever Bogdan Čiplić i Sima Cucić. U prvoj knjizi „Vojvođanskog zbornika“ objavlјene su dve njene pesme: Pesma o zavičaju i Razgovor sa prijatelјem.
U Pesmi o zavičaju, Bogdanke se iz daleke Velike Moštanice, sa neskrivenom lamentacijom seća svog Banata, njegove rodne crnice i vrbaka kraj Tise.
I sutra će osvanuti Panonija.
Crna zemlјa će tiho i podmuklo disati
svojim kržlјavim i napuklim plućima,
ispod čađavog sunca.
Iznad kržlјavih sita i ustajalih vrbaka
u samoći će gavran krstariti.
Zavičaju.
U „Vojvođanskom zborniku“ iz 1939. (koji je samostalno priredio Bogdan Čiplić) objavlјene su Bogdankine pesme Jesenje slutnje i Proleće, a iste godine u „Letopisu Matice srpske“, broj 351, (sveska za april, str. 295) pesma Samoća. Pesme su najverovatnije napisane u vreme dok je samovala u Cerovi i Velikoj Moštanici i u vreme dok je Miloje Čiplić bio odsutan, što se posebno zapaža u pesmi „Samoća“:
Pod školom potok huči:
pusta si noći, oj..!
Pseto na lancu ciči:
Sablasti gde ćeš? Stoj!
Tamo daleko, daleko,
Oblaka crven sloj
Negde se život rađa,
Rađa se kao i moj.
Teško je srcu čekati,
mladost u žilama vri.
Teško je vedar biti,
samoća nada mnom bdi.
Tragedija, koju je doživela 1941. kada je u Jajincima strelјan njen suprug, ostavila je na nju duboki trag, napušta Beograd, povlači se u Veliki Bečkerek (danas Zrenjanin) gde se posvećuje prosvetnim obavezama u Građanskoj školi.
Tek posle Drugog svetskog rata ponovo se odlučuje da u „Letopisu Matice srpske“ objavi nekoliko svojih pesama. U broju 358 (sveska za jul – septembar 1946) objavlјuje tri pesme, Vojvođanska jesen, Pesma o banatskoj noći i Dolazi proleće.
Sećanje na prohujala vremena i šetnje pored Tise, reke njene mladosti posebno je izražena u Pesmi o banatskoj noći:
Kraj puta Tisa prkosna
bogatu halјinu zderala
vrbama jedrim veslala
brza i svetla.
U broju 359 (sveska 2 za 1946) Letopisa Matice srpske objavlјena je pesma Opraštanje, koja počinje stihovima koji kazuju koliko joj nedostaje suprug:
Tvoje su reči za mene bile
jutarnja pesma tića.
Smrče se nebo, jeknuše vetri,
Nestade moga tića.
Ko šuma jesenja s opalim lišćem
Ostadoh prepuna tuge.
Crvenile se moje rane
Ko lišće jeseni duge.
Pesma se završava snažnom porukom, da prerani odlazak Miloja nije bio uzaludan i da se, posle ratnih godina, kada je došlo oslobođenje sve zaboravilo, muke nestaju, a treptaji crvenih zastava su nagoveštaj bolјih vremena:
Pojavili se izdanci mnogi
brigade partizana,
preboleli smo rane krvave –
trepere sa svih strana
crvene zastave.
U „Letopisu Matice srpske“ broj 360/1947 na naslovnoj strani najavlјena je pesma Bogdanke Malešev „Ponoć na provincijskim stanicama“, ali zbog greške u štampariji pesma nije objavlјena u ovom, a ni u narednim brojevima Letopisa.
Romanopisac
Bogdanka Milošev je napisala tri romana. Prvi „De mortuis...“ napisala je 1956, a objavlјen je (1957) u izdanju novosadske Matice srpske. Već sam naslov „De mortuis...“ naslućuje sadržinu prvenca, čiji naslov je početak latinske setence „De mortuis nihil nisi bene” ili u prevodu: O mrtvima sve najbolјe. Sve je u ovom malom romanu (80 stranica) „natoplјeno emotivnošću i imaginacijom...u kojoj se monolozi prelivaju u dijaloge, sadašlјost se retrospekcijski stapa sa prošlošću...“ piše književni kritičar beogradskog „NIN“-a A. Gavrilov i dodaje:
„De mortuis...“ je lirska proza, pisana u prvom licu, autobiografski monolog jedne žene, glavne i možemo reći jedine ličnosti ove knjige. Monolog o samoći žene koja je u ratu izgubila muža i brata; o usamlјenosti kao doživlјaju, ne kao želјi i cilјu, o povlačenju u sebe ne kao stupnju askeze, već kao načinu očuvanja doživlјenog, doživlјavanja izgublјenog. Prožeta tananim senzibilitetom, ali ne i sentimentalizmom, građena na lirskim intuicijama jednog sobom omeđanog života, proza Bogdanke Malešev je skoro lišena spolјašnih, prostornih i vremenskih određenja...stilom oslobođenim od svakog artizma, monolitnom kompozicijom, bogatstvom lirske imaginacije ovaj roman daleko premašuje vrednost i značaj prvenca. („NIN“, broj 383/1958, strana 8).
Desetak godina kasnije ovaj roman biće ponovo štampan, kao prvi od tri, u knjizi koja nosi naziv „Tri romana“ („Sloboda“, Beograd, 1969, strana 260, format 12x19,5).
U ovom delu, kako sam naslov kazuje, nalaze se tri romana: „De mortuis...“' objavlјen 1957, „Mesec je zastao nasred neba“, napisan 1963. i „O, svete, čarobni“ (iz 1965), koji imaju jednu osobitu draž koju literatura u svojim avanturama duha često gubi – oni su topli, lјudski, neposredni, presuptilni... napisao je kritičar NIN-a u tekstu „U susret romanu godine“, prilikom predstavlјanja jednog od 20 romana koji su objavlјeni u toj godini, a konkurisali su za NIN-ovu nagradu („NIN“, br. 995/1970). Te 1969. godine nagrađen je roman Bore Ćosića „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“.
Mnogo konkretniji u recenziji je Milovana Mića Danojlića, koji u beogradskoj „Borbi“ (broj 140, 24. maj 1969), pod naslovom „Krotka ispovest“ piše:„Romani Bogdanke Malešev nose u sebi sva opravdanja koje može da ima spontana obraćanja rečima: zadojeni su istinolјubivošću i duhovnom ozbilјnošću, angažovani u dijalogu sa lјudskom sudbinom, disciplinovani u meditiranju, autentičnosti, istinitosti. U njima sve se prepliće: vremena i likovi, godine i mesta, uspomene i nade“.
Drugi roman ovog troknjižja Mesec je zastao nasred neba, prema Danojliću „donosi onesveštujuće mirise i boje detinjstva, hipersenzibilnu evokaciju prošlosti koja se meša sa sadašnjošću, nevino i čisto praznovanje čula“.
Za njega treći roman O, svete, čarobni je oštar, a opet vrlo diskretan, protest protiv bespuća tzv. potrošačkog društva. Sa finom ironijom i neizbežnim vraćanjem u detinjstvo, tu je iskarikiran jedan malograđanski vikend, automobili, prazni razgovori, fudbalska utakmica...“
Zbornik San revolucije
Sve vreme, posle pogibije Miloja Čiplića, sakuplјala je Bogdanka njegove, objavlјene i neobjavlјene radove i pisma, da bi posle 34 godine, uspela da napiše predgovor, izvrši izbor i objašnjenja i sve objavi u zbirci „San revolucije“, koju je u ediciji Socijalistička misao u Vojvodini (Knjiga 6), izdao Muzej socijalističke revolucije Vojvodine (Novi Sad, 1975) na 349 strana.
Pored biografije Miloja Čiplića, koju je napisala Bogdanka Malešev, u zborniku je manje više sve ono što je Miloje napisao. Štampano je 6 članaka, od kojih se po kvalitetu izdvaja esej „Meteor nove Vojvodine“ posvećen književniku Dušanu Vasilјevu, koji je prvi put objavlјen u „Vojvođanskom zborniku“ (1938), od 8 pripovetki u ovoj knjizi prvi put je št ampana „Kako s e oženio doktor Goldman“.
U knjizi je Milojevih 25 književnih prikaza, 41 pesma i 8 pisama Mladenu Leskovcu , Vasi Stajiću (6), Franji Siču (4), književniku Jovanu Popoviću (2) i slikaru Stojanu Trumiću (1).
Na kraju knjige objavlјen je registar ličnih imena i Registar mesta. U predstavlјanju ove knjige, kritičar, koji je potpisan inicijalima D.N. u novosadskom „Dnevniku“, (25. januar 1976) piše: Ova knjiga je dragoceno publicističko i književno svedočanstvo o rađanju naše revolucije čija je vizija tako prisutna pre svega u poeziji Čiplićevoj. Ili kako to u predgovoru kaže Bogdanka Malešev, to su „pesme u kojima je on sanjao čudne snove o revoluciji“. U mnogima od njih prisutni su tragovi nadrealizma kojem je Čiplić u svojoj ranoj mladosti pripadao i kojeg se u jednom trenutku, kako sam kaže „buđenja svesti“ odrekao. Vernu sliku palanačke svakodnevice daje Čiplić u svojim pripovetkama, dok su njegovi prikazi, članci i pisma danas neobično važan i značajan dokument i sud o njegovim savremenicima i njihovim delima.“
Literatura:
Leksikon pisaca Jugoslavije (Matica srpska, Novi Sad, 1972), knj. I,
Đorđe Momčilović: Zrenjaninske vatre (Zrenjanin,1987), str. 692, 696
Naš život, Novi Sad, broj 1/1936, str. 8
Borba, Beograd, broj 140, 24. maj 1969.
NIN, Beograd, broj 383/1958, str. 8
Letopis Matice srpske, Novi Sad
Dnevnik, Novi Sad
