KNJIŽEVNIK, SLIKAR, REVOLUCIONAR
(Novi Bečej, 1912 – Jajinci, 1941)
Biografija
Miloje Čiplić, rođen je 25. februara 1912. kao treći, najmlađi sin novobečejskog učitelјa Žarka i majke Sare, rođene Popović iz Ulјme. Osnovnu školu završio je u Novom Bečeju, a gimnaziju počeo u rodnom mestu, koju napušta i godinu dana pohađa Učitelјsku školu u Somboru. Školske 1927/28 ponovo je gimnazijalac (VI razred) u Srbobranu, gde je bio veoma aktivan u đačkoj literarnoj družini „Stevan Vladislav–Kaćanski“ gde je čitao svoju socijalno obojenu i buntovnu poeziju. Mladi neshvaćeni poeta već tada je bio obeležen kao dečak sa komunističkim idejama. Školski letnji raspust (1928) provodi u druženju sa slikarima Vasom Pomorišcem (1893-1961) i Zdravkom Sekulićem (1902-1965), koji su te godine radili konzervaciju ikonostasa u hramu Sv. Nikolaja u Novom Bečeju, koji se nalazi tik uz učitelјski stan Čiplićevih. To saznajemo i iz njegovog pisma koje je uputio književniku Jovanu Popoviću (20. juna 1928): Dragi Jovane, izvini moju šutnju. Novi utisci u Bečeju, sređivanje knjiga, rukopisa, zatim slikari Pomorišac i Sekulić, potpuno su me otkinuli od tebe. Najverovatnije da je to bilo presudno da Miloje u jesen 1928. napusti gimnaziju u Srbobranu i pređe u Beograd, u želјi da se posveti svojoj drugoj umetničkoj preokupaciji – slikarstvu. Upisuje srednju Slikarsku školu, ali je neće završiti. Za vreme kratkog boravka u Beogradu stupio je, u redakciji revije „50 u Evropi“, u kontakt sa piscima nadrealistima, upoznaje Ljubišu Jocića, sa kojim će postati veliki prijatelј.
Prema sećanju njegovog brata Bogdana, Miloje je bio oduševlјen što je konačno pronašao lјude koji o poeziji i slikarstvu razmišlјaju kao i on. Posle ovog kratkog izleta u prestonici, vraća se u Novi Bečej i školske 1930/31 u Velikom Bečkereku (današnji Zrenjanin) upisuje VII razred. O svojim đačkim mukama književniku Todoru Manojloviću, koji je te 1931. godine bio urednik Letopisa Matice srpske, piše: „Svaki dan ustajem zorom, u 4 izjutra, pa na stanicu u Bečkerek. U đačkim kolima...potom u pola tri kući. Kod kuće olađen ručak... Zatim, malo posle toga nastaje učenje, koje se obično ne svrši s ničim, jer što naučim onog momenta i zaboravim. Nekako ne ide mi u glavu ta divna i strasna nauka“. Zatim navodi da mu šalјe jednu svoju pesmu i kaže: „Znam da će te reći da je slaba. Ali neka. Vaša pedagogija je ipak blagorodna i njoj imam da zahvalim mnogo. Letopis poslednji mnogo mi se sviđa...“ (Istorijski arhiv Zrenjanin, F-34). Dok je Todor Manojlović bio urednik „Letopisa Matice srpske“ u njemu objavlјene su dve Milojeve pesme, „Ravničar u hajdučkoj koži“, u broju 329, sv. 3 (novembar) i „Otkinuta glava“ u broju 330, sv.3 (decembar).
Osmi razred Gimnazije Miloje završava školske 1931/32, ali ne izlazi na završnu maturu, već je odlučio da se zaposli. Najpre kao dopisnik iz Niša beogradskog dnevnog lista „Pravda“, koji je izlazio između dva svetska rata, a od 14. septembra 1933. do januara 1934. radi u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, kao blagajnik i glumac statista. Nakon tog kratkog radnog angažovanja vraća se u Novi Bečej rešen da konačno okonča školovanje, pa je maturu u zrenjaninskoj gimnaziji položio 1934. godine, što mu je omogućilo da upiše studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Međutim oktobra ne odlazi odmah u Beograd, jer kada je (9. oktobra 1934) u Marseju ubijen kralј Aleksandar, usledila su masovna hapšenja u mnogim mestima, pa i u Novom Bečeju, gde je Miloje, kao evidentirani levičar i revolucionar, doživeo svoje drugo hapšenje. Kako komunisti nisu imali nikakvog udela u ubistvu kralјa Aleksandra, ubrzo je pušten iz pritvora. Miloje odmah napušta rodni grad i odlazi u Beograd na prva predavanja iz filozofije, za koju se opredelio. Međutim očigledno da u toj nauci nije pronašao sebe i posle samo mesec dana sa ove grupe prelazi na prava.
Svoje slikarske ambicije Miloje je imao priliku da usavrši, u toku zime 1934/35 godine, kada je u Beogradu pohađao kurs „Večernji akt“, kod znamenitog slikara i vodećeg predstavnika modernizma kod nas, Petra Dobrovića (1890-1943). Svi Milojevi crteži, izuzev dvadesetak krokija koji se nalaze u Rukopisnom odelјenju Matice srpske i bloka crteža u Galeriji savremene umetnosti u Novom Sadu, prema izjavi Bogdanke Malešev, izgublјeni su („San revolucije“ Novi Sad 1975, str. 15). U Novom Bečeju sačuvan je njegov autoportret iz 1935. godine, koji se čuva u OŠ „Miloje Čiplić“.
Novembra 1935. napušta Novi Bečej i odlazi u Cerovo, opština Ivanjica, gde se ženi sa Novobečejkom i drugaricom iz detinjstva Bogdankom Malešev, koja je tamo dobila posao učitelјice. U to vreme vodi veoma aktivnu korespodenciju sa Vasom Stajićem (1878-1947), koji je u to vreme bio urednik „Letopisa Matice srpske“ i istoričarem književnosti Mladenom Leskovcem (1904-1990), a pisma potpisuje „Miloje Čiplić, student prava iz Novog Bečeja“. U Cerovi pod obroncima Javora dvadesetak kilometara od Ivanjice, Miloje piše pesme i pripovetke koje plasira pre svega u „Letopisu Matice srpske“ i sarajevskom „Pregledu“, ali i Godišnjaku Matice srpske, a priprema građu za roman o Vojvodini. Krajem 1936. se razboleo, pa je kraće vreme (1937) bio na lečenju u novosadskom sanatorijumu dr Slavka Uzelca.
To ga nije zaustavilo da zajedno sa bratom Bogdanom i suprugom Bogdankom, radi na velikom poduhvatu, izradi antologije 20 godina srpskohrvatske lirike (1918-1938), o kojoj u nekoliko pisama obaveštava Mladena Leskovca, sa molbom da mu pomogne kod Vladimira Ležimirca, vlasnika novosadske knjižare „Slavija“ da antologiju štampa. Nažalost sredstva nisu obezbeđena i antologija nikada nije ugledala svetlost dana.
Zajedno sa suprugom Bogdankom, koja je upisala Višu pedagošku školu, preselio se u Beograd, da bi se, od avgusta 1938. do juna 1939. godine, zaposlio kao činovnik u Turističkom društvu „Fruška Gora“ u Novom Sadu. Narednih nekoliko meseci Miloje je na relaciji Novi Bečej – Beograd, sve do, 22. novembra 1939. godine, kada odlazi na odsluženje vojnog roka u Banjoj Luci. Kako to biva, za njim stiže i policijski dosije, pa je pod stalnom prismotrom kao politički sumnjiv. Za vreme vojnog roka bio je pisar u štabu puka, pa je imao mogućnosti da bude aktivan i na književnom planu. U januaru 1941. zbog rata koji je uveliko besneo u Evropi, vojni rok mu se, sa 14 produžio na 18 meseci. Polovinom januara 1941. dobio je odsustvo, ali drugog dana po dolasku u Beograd je uhapšen.
Tom prilikom policija vrši detalјni pretres stana. Pokupila mu je sve rukopise i obimnu književnu građa kojoj se potom gubi svaki trag. Posle kraćeg zadržavanja iz beogradskog prebačen je u banjalučki vojni zatvor. Ne zadugo potom počinje Drugi svetski rat, pa će Miloje sa svojom jedinicom ići sa jednog na drugi položaj. U opštem ratnom metežu kada je Kralјevina Jugoslavija doživela vojni slom i potpisala kapitulaciju, Čiplić napušta jedinicu i stiže u Novi Sad, gde su mu živeli roditelјi i brat Bogdan, a tu ga je čekala i supruga Bogdanka. Posle kraćeg boravka u Novom Sadu, maja meseca, odlučili su da pređu u Beograd, mada su znali da tamo nije baš bezbedno.
U Beogradu je ponovo u kontaktu sa književnikom Ljubišom Jocićem, sa kojim jula meseca 1941. zajednički počinje pisanje romana „Tamnice“. Radili su svakodnevno, puna tri meseca, sve do 2. oktobra, kada ga je u jutarnjim satima, kada se uputio ka stanu Ljubiše Jocića, specijalna policija prepoznala, uhapsila i sprovela u logor na Banjici. U logoru se nije dugo zadržao pošto je, 17. oktobra 1941. godine, u Jajincima, za odmazdu ubistva dva nemačka oficira, strelјano 100 komunista i 100 Jevreja, a među njima i Miloje Čiplić.
Književni rad
Još u ranoj mladosti Miloje Čiplić uplovio je u svet književnosti, mnogo je čitao i pisao, što saopštava i književniku iz Kikinde, Jovanu Popoviću (1905-1952) u pismu od, 17. maja 1928. godine:
Moja literatura je ruska književnost, francuska i jugoslovenska... pročitao sam skoro sve od Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva, Gorkog, Mopasana, Flobera, Dodea... tom prilikom poslao mu je i pesme (San revolucije, Merilo i Poj dimnjaka).
Čiplićeva pesma „Poj dimnjaka“ štampana je u almanahu najmlađih jugoslovenskih socijalnih liričara „Knjiga drugova“ (1929), koji su priredili Jovan Popović i Novak Simić. Zbirka je zbog izrazito socijalnih pesama, koje kritikuju režim, izazvala veliku buru na književnoj, a još više političkoj sceni i odmah je bila zabranjena, a primerci zaplenjeni i uništeni. Međutim radnik štamparije Sedjakova (Zoltan Biro) sačuvao je jedan primerak, koji je poslužio Biblioteci narodnog muzeja iz Kikinde, da 1952. godine štampa reprint ove knjige. Zbog pesme „Poj dimnjaka“, koja je štampana u almanahu, Miloje Čiplić je 1929. godine i svojih buntovnih stihova:
Dimnjak ogromna truba presvislih krikova,
Kletva bezbroj gladnih i zgaženih patnika
Baca senku i pretnju u svet.
prvi put uhapšen i sa nepunih 17 godina zapisan u policijskoj evidenciji, kao mladi revolucionar i potencijalni komunista.
U periodu od 1932. do 1936. samo je ponešto objavlјivao, da bi punu aktivnost na književnom planu imao od 1936. godine, pa sve do svoje prerane smrti. Dok je sa Bogdankom živeo u Velikoj Moštanici, u blizini Beograda često je boravio u Novom Sadu, gde je imao kontakte sa mnogim književnicima, a aktivno je učestvovao sa Bogdanom Čiplićem i Simom Cucićem u stvaranju obe knjige „Vojvođanskog zbornika“ (1938. i 1939). Pesme, pripovetke, eseje i prikaze objavlјuje u mnogim časopisima („Godišnjak Matice srpske“, ,„Letopis Matice srpske“, sarajevski „Pregled“, temišvarski „Život“, „Srpski književni glasnik“, „Književnost“ Zagreb, „Mala revija“ Čačak, novosadski „Dan“ , „Vojvođanski zbornik“ i dr.).
U tom periodu objavlјene su mu pripovetke „Kovač lažnog novca“ („Letopis Matice srpske“ br 348/1937), „Doktor Skorić ne želi drugo“ („Naš život“, april 1938), „Novembar“ („Vojvođanski zbornik II“ 1939), „Samoubistvo kapetana Tota“ („Letopis Matice srpske“ br 352/1939), „Fragmenti o najbolјem slikaru“ („Dan“ 1939), „Bankrotstvo Nikole Kekeza“ („Godišnjak Matice srpske, 1940).
Posle Drugog svetskog rata objavlјene su mu pesme i pripovetke u više zbornika, ali i nekoliko knjiga: Spomenica „Sećanje na pale drugove“ (Novi Sad, 1944), „Stihovi i proza“ (Matica srpska, Novi Sad 1949), Zbornik „Posmrtni susret petorice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1949), „Knjiga drugova“ (Biblioteka narodnog muzeja, Kikinda,1952), „San revolucije“ (Muzej socijalističke revolucije Vojvodine, Novi Sad, 1975), Zbornik „Avangardni pisci kao kritičari“ (Matica srpska i Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1994).
Roman „Tamnice“
Miloje Čiplić i književnik i filmskim reditelј Ljubiša Jocić (1910-1978) pišu, od jula do oktobra 1941. godine, roman Tamnice od tri celine (Spahije, U pozadini carevine i Oslobođenje). Zbog Milojeve smrti roman nije završen.
Kako je sačuvan rukopis romana „Tamnice“, posle smrti Miloja Čiplića, u tekstu „Tragedija jednog romana“ (Književne novine, broj 26, od 14. oktobra 1956) Bogdan Čiplić piše:„Iščekujući i sam svakog časa Specijalnu policiju, njegov nerazdvojni prijatelј i drug i saradnik – romansijer Ljubiša Jocić je grozničavo nastojao da sačuva rukopise „Tamnice“. Jedan primerak kopije primio je na čuvanje Đorđe Jovanović Jarac, njihov zajednički bliski prijatelј, kome je skoro svakodnevno slato na čitanje ono što bi oni napisali. Drugi primerak kopije odneo je u Srem, u selo Belegiš, Branko Marinković, advokat. Treći primerak je Ljubiša Jocić zakopao u podrumu svoje kuće. Ova predostrožnost se pokazala opravdano. Sačuvan je jedan primerak. To je onaj po kome je, posle konačne redakcije, koje su Ljubiša Jocić i supruga Miloja Čiplića, poverile meni, „Bratstvo-jedinstvo“ štampalo „Tamnice“.
Roman je štampan tek posle rata (1956), u izdanju IP „Bratstvo-jedinstvo“ iz Novog Sada, sa predgovorom dr Krešimira Georgijevića koji je istakao: „Tema romana je ogledalo života u Vojvodini, prisno je, dakle, vezana za rodni kraj Miloja Čiplića, za njegovo detinjstvo i mladost provedeno u gradiću na Tisi...Tamnice i nose svoj naziv po tome što žele da pokažu kako je čovek - pravi čovek - bio utamničen u Austriji, no isto tako i u novoj državi“.
Roman „Tamnice“ ponovo je objavlјen 1979. u izdanju Gradske narodne biblioteka „Žarko Zrenjanin“ iz Zrenjanina, uz finansijsku podršku Matične biblioteka i SIZ za kulturu opštine Novi Bečej. Knjigu je štampala Grafička radna organizacija „1. maj“ iz Novog Bečeja, u tiražu od 2000 primeraka. U ovom izdanju biografiju Miloja Čiplića napisala je Bogdanka Malešev, dok je Gordana Jocić, dala biografske podatke o svom mužu i drugom autoru ove knjige Ljubiši Jociću. Pogovor (Ko je i kako pripremio za štampu nedovršene „Tamnice“) napisala je Bogdanka Malešev.
Novinar i glumac
U vreme gimnazijskih dana Miloje je opsednut pisanjem, ali i novinarstvom, 1932. godine jedno vreme bio je dopisnik beogradske „Pravde“ iz Niša, a potom aktivni saradnik „Jugoslovenskog dnevnika“, koji je (1929) u Subotici pokrenuo profesor dr Fedor Nikić i koje su imale razgranatu dopisnu mrežu iz mnogih vojvođanskih mesta. Dopisnici iz Novog Bečeja bili su Žarko, Bogdan i Miloje Čiplić, novobečejski učitelј Sava Mojić u novinama je objavlјivao pripovetke, a Fedor Kiselički pesme. Miloje Čiplić je pratio zbivanja iz raznih oblasti, najviše iz kulture, ali beležimo i nekoliko izveštaja sa fudbalskih utakmica. Iz tog perioda izdvojio bih njegovu raspravu Diletantska pozorišta, koju je objavio 19. aprila 1931. u „Jugoslovenskom dnevniku“ (broj 101), Muzički život u Novom Bečeju i okolini („Jugoslovenski dnevnik“, broj 154, 14. jun 1931) i kritički osvrt Prvo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta u Novom Bečeju („Jugoslovenski dnevnik“, br. 283, 4. novembar 1931). Kada je Marko Cvejin u Novom Bečeju pokrenuo Glasilo naroda sreza novobečejskog „Novobečejac“, u broju 1, od 17. maja 1936. godine, Miloje Čiplić piše poduži uvodni tekst na prvoj i drugoj strani, o agrarnoj politici i nepovolјnom položaju selјaka.
Miloje se oprobao kao režiser i glumac statista. Dok je bio zaposlen kao blagajnik u Srpskom narodnom pozorištu Miloje je često uskakao sa kratkim epizodnim ulogama, najčešće sa malo teksta. Kao gimnazijalac režirao je pozorišnu predstavu „Neverstva“, koju je napisao njegov, dve godine stariji brat, Bogdan Čiplić. Predstava je premijerno izveden, 6. septembra 1931. u Novom Bečeju, a igrali su je glumci amateri iz Novog Bečeja i Vranjeva (Jovanka Majin, Boža Dujin, Rada Ranisavlјević i Fedor Kiselički). O tom režiserskom poduhvatu (jednom jedinom) svog brata, Bogdan Čiplić u svojoj knjizi „Tragom mezimčeta srbskog“ (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 1980. str. 58-60) piše „Miloje je to režirao kao urnebesnu komediju...i u tom pogledu bio preteče sadašnjih „modernih“ i „nemilosrdnih“ reditelјa (koji od piščevog teksta prave svoju predstavu). Samo što je Miloje taj „posao“ kao i sve umetnosti shvatao i kao vaspitački i politički rad“.
Osnovna škola „Miloje Čiplić“
U želјi da sačuvaju sećanje na ime i delo Miloja Čiplića, 21. aprila 1956. godine tadašnja Osmogodišnja škola menja ime u Osnovna škola „Miloje Čiplić“. Na svečanosti među gostima bili su Bogdanka Malešev (supruga Miloja Čiplića), njegov brat Bogdan Čiplić, književnica Desanka Maksimović, književnik i slikar Ljubiša Jocić, sa suprugom Gordanom.
Ploču sa novim imenom škole otkrio je predsednik Školskog odbora Obrad Kovačev. (Ovu vest objavili su Školski list „Bratstvo“ (broj 2/1956) i list „Zrenjanin“ (5. maja 1956).
U Novom Bečeju i jedna ulica nosi ime Miloja Čiplića.
Literatura:
Leksikon pisaca Jugoslavije, knj.I (Matica srpska Novi Sad, 1972),
Književne novine, Beograd, br 26, 14. oktobar 1956. str. 4
Enciklopedija Novog Sada (Novi Sad, 2009), knj. 30, str. 368-369
Slobodna Vojvodina, Novi Sad, 22. maj 1945.
Letopis Matice srpske, Novi Sad
www.snp.org.rs/enciklopedija/
