Već duže vreme postojala je želja da se i kod nas formira Društvo srpsko – ruskog prijateljstva koje bi negovalo i čuvalo tradicije prijateljstva naša dva naroda. Kako je početkom devedesetih godina prošlog veka bilo organizovano društvo u Novom Bečeju, 23. februara 2011. obnovili smo njegov rad, organizovali osnivačku skupštinu i dali ime uduženju '' Vološinov ''. Promovisali smo ciljeve udruženja koje smo kroz statut i naglasili:
''Ciljevi Udruženja su očuvanje i unapređenje prijateljstva i očuvanje osećaja bratstva između srpskog i ruskog naroda, širenje informacija iz onih segmenata naše istorije koji su od značaja za ovaj cilj i delovanje na poboljšanju i unapređenju odnosa između dva naroda u oblasti istorije, kulture, religije, sporta, privrede i drugih oblasti koje su od značaja za ostvarivanje ciljeva Udruženja.'' …
Kao jedan od inicijatora za obnovu rada Društva, u to vreme sam bio izabran i za predsednika društva. Jedna od ključnih aktivnosti u to vreme, bila je da se povežemo sa gradom pobratimom Bataiskom koji se nalazi na krajnjem jugozapadu Ruske Federacije u neposrednoj blizini Rostova na Donu. Podsećanja radi, 2008. godine tadašnji pretsednik opštine Milivoj Vrebalov u Sremskim Karlovcima je potpisao međudržavni Protokol o bratimljenju naša dva grada. Kako to kod nas obično biva, Protokol je potpisan i ostao je mrtvo slovo na papiru. Posle niza pokušaja, konačno smo uspostavili kontakt, uz pomoć prijatelja iz ambasade ruske federacije. Krajem leta 2014. godine stiglo je prvo pozivno pismo iz Bataiska da ih posetimo u septembru. Tih dana desilo se nevreme kod njih i poginula je jedna baka sa unukom , tako da je otkazana svetkovina, a i naš odlazak.
Početkom oktobra stiglo je i drugo pozivno pismo predsedniku opštine, kojim pozivaju goste iz Novog Bečeja na proslavu Dana ruskog jedinstva, početkom novembra. Dan koji se obeležava 4. novembra posvećen je Danu narodnog jedinstva – koji je simbol sloge među Rusima i njihove odanosti otadžbini. Praznik se obeležava od 1612 godine, sa prekidom od 1917. godine, pa do 2005. godine, od kada ga je Ukazom Vladimir Vladimirovič Putin ponovo uveo kao državni praznik. Predsednik opštine je imenovao petočlanu delegaciju koju su činili: Saša Šućurović, predsednik opštine, Saša Maksimović, predsednik skupštine i narodni poslanik, potpretsednici, Ivica Milankov i Dragan Balaban i pozvan sam i ja ispred društva, na predlog predsednika.
Odlazak u Rusiju za mene je bilo ostvarenje dečačkog sna. Ostvarenje svih onih priča koje nam je pradeda Tadija pričao, a koje smo kao klinci prosto gutali; o nepreglednim prostranstvima Rusije, njihovim stepama i predivnim ljudima koje je sretao tokom dugogodišnjeg boravka u Rusiji u vreme Velikog rata i Oktobarske revolucije ...
Put nas je vodio preko Beča i direknim letom za Rostov. Bio je to zadnji let linije Beč – Rostov na Donu. Avion je bio skoro popunjen. Let preko Mađarske i Moldavije, pa preko Crnog Mora je trajao prilično dugo. Carinske formalnosti su prošle bez problema. Prevezeni smo bili do našeg pansiona uz napomenu da nas gradonačelnik očekuje u nacionalnoj kući na večeri u 19 časova. Dočekuje nas gradonačelnik sa svojim saradnicima u punom sastavu. Tu je i nacionalni kozački ansambl u narodnim nošnjama, izrazi dobrodolice, zdravice, muzika, bogata trpeza. Tradicionalno gostoprimstvo koje se ne može opisati.
Boravak u Rusiji kao i gostoprimstvo domaćina bili su i ostali nezaboravni. Bili smo u situaciji da upoznamo puno običnog sveta. Na svakom koraku ukazivali su nam gostoprimstvo i široku rusku dušu.
Sutra ujutru u hramu Svete trojice je bila svečana Liturgija. Stari hram je bio prepun naroda. Nama je dodeljeno svečano mesto, odmah ispred oltara. Posle održane liturgije domaćin, protojerej Sergej Nalivajko se obrato okupljenom narodu i i predstavio nas. Dao je reč našem Saši Šućuroviću. Saša je počeo iz duše da im se obraća na srpskom, da se zahvaljuje na gostoprimstvu i ukazanoj časti što smo tu na liturgiji i u Rusiji, uopšte.. Odjednom tajac i prolama se spontani aplauz, nesvojstven mestu gde se nalazimo. Ljudi prilaze da nas pozdrave, samo da nas dotaknu i na taj način iskažu svoju zahvalnost da smo tu. Domaćin nas vodi da nam pokaže novi hram koji se nalazi u neposrednoj blizini starog hrama. Hram je velelepan i pokazuje svo bogatstvo Ruske crkve.
Inače, stari hram je počet sa sagradnjom 1854 godine, kada je Bataisk bio selo sa oko 6.000 duša. Razvojem naelja, i crkva se gradila skoro 10 godina, do 1864 godine. Oktobarska revolucija dovodi do novih stremljenja u društvu. Parolom da je religija opijum za narod, tridesetih godina prošlog veka dolazi do masovnog rušenja hramova po Sovjetskom Savezu. Na udaru je bio i Hram u Bataisku. Razlupan, oskrnavljen, postao je ruglo. Služba se nije nikako održavala. Cigle su razvlačene za lokalnu izgradnju domova. Međutim, oni verujući, sklanjali su cigle, čuvali ih i kasnije ih ponovo vraćali da bi ih ugradili u zidove nove crkve. U periodu Velikog otadžbinskog rata hram je i dalje bio razaran, s tim što su Nemci tu bili postavili žicu i jedno vreme je bio sabirni logor za crvenoarmejce. Užas i tuga za hiljadama stradalih na tom mestu. Međutim, po iterivanju Nemaca februara 1943. godine komsomolci i aktivisti razaraju i ono malo što je ostalo od Hrama. Posle rata na mestu crkve izgrađen je bioskop.To je trajalo do osamdesetih godina prošlog veka, kada ga pretvaraju u muzičku školu, a malo zatim u molitveni dom.
Februara 1993. godine za sveštenika je rukopoložen Sergej Nalivajko, koji počinje mukotrpan rad da od bioskopske sale i razrušenog doma napravi neku bogomolju koja će služiti za molitvu Bogu. To je trajalo sve do 2003. godine kada je na tom mestu u porti udaren kamen temeljac za novi hram. Na stotine njudi je tada donelo stare cigle od starog hrama i ugradilo ih u temelje nove crkve...
Sadašnji novoizgrađeni Troicki hram spada u red najlepših crkava u ovom delu Južne Rusije. Njegova unutrašnjost je takođe jedinstvena po urbanističkim rešenjima i spada u red jedinstvenih spomenika ruske pravoslavne kulture na prelazu iz HH u XXI vek. Za to se sigurno mora zahvaliti protojereju Sergeju Nalivajko i gradonačelniku grada Bataiska, gospodinu Valeriju Putilinu, koji su zajedno sa arhitektima i građevinarima kao i žitenjima samoga grada dali nemerljivi doprinos da se ovo prelepo zdanje sagradi.
Danas, u porti pored parohijskog doma, starog hrama postoji sagrađena i velelepna zgrada škole sa učionicama i salom gde se priređuju razne duhovne i ostale manifestacije. Ostali smo bez daha. Dok su nam pokazivali unutrašnjost hrama, onako zaneseni, nismo ni primetili da se iza nas formirao ženski hor, koji je počeo da peva '' Tamo daleko '' na srpskom jeziku. Pesmu koja kod nas uvek budi određene emocije, međutim tamo, to je bilo nešto veličanstveno. Odjednom su se pojavile suze koje niko nije mogao zaustaviti ... Svugde se čulo - Braća Srbi. Na velikom gradskom trgu ispred gradske skupštine bio je postavljen ogroman pano, sa rečima koje su svima ukazivale da smo tu i da smo pobratimi. Na velikom trgu je bio veliki defile dece i omladine, defile folkklornih grupa svih nacionalnosti koje žive tu na terenu grada i oko njega. Ne treba ni da naglašavam da smo bili u neposreddnoj blizini gradonačelnika Putilina i da je i ovde bila najava da su na proslavi prisutni gosti iz Srbije. Na trgu je bio organizovan Bazar narodnih rukotvorina ; svi nas pozdravljaju i trude se da nas maksimalno ugoste. Tu je i tradicionalna kozačka kuća, gde nas mladi bračni par gosti tradicionalnim jelima i pićima. Utisci su fantastični. Prosto lebdimo. Ovo su stvarno bili retki trenuci u životu da čovek bude tako ugošćen i više puta sam i tada, a i sada razmišljao, kako i na koji način im se možemo odužiti.
Sam grad Bataisk je relativno mlad grad koji je kao i većina gradova u Rusiji pretrpeo strahovita razaranja u Velikom otadžbinskom ratu. Pored razaranja, preko 5.000 ljudi je dalo život u ratu. Grad koji je dao 12 narodnih heroja.
Grad je inače u ekspanziji sa svojih stotinak i više hiljada stanovnika, uvećava se, raste i razvija se. U vreme SSSR – a grad su zvali Vrata Azije, zbog toga što je bio najveće željezničko čvorište u ondašnjoj državi. Sve pruge za srednji istok i bivše Sovjetske republike polazile su od njega. Do pre 20 – tak godina na željeznici je radilo oko 50.000 željezničara, Bataičana. Danas je to znatno skromnije, ali i dalje je to cifra od 25 – 30.000 ljudi. Pored toga radi fabrika za proizvodnju lokomotiva za celu Rusiju. Tu je i proizvodnja helikoptera, mašinska industrija...
Na putu smo u protokolu imali i posetu Novočerkassku, nekadašnjoj prestonici Kozaka, gradu sa oko 160 – 170.000 stanovnika. To je grad sa veoma velikim ekonomskim potencijalom i prosperitetom, gradom koji se nalazi u samom vrhu po investicijama, gradu od više hiljada preduzetnika, a nalazi se svega pedesetak kilometara od Bataiska. Po protokolu smo trebali da se nađemo sa njihovim gardonačelnikom. Dočekali su nas u svečanoj sali gradaske kuće sa svojom svitom. Ispred svakog od nas bilo je ispisano mesto sa našim generalijama. Vrlo svečano. Posle razmenjenih protokolarnih simboličnih poklona, i pozdravnih reči, domaćin, gradonačelnik Kirgincev nam je predložio da se naša dva grada bratime. Niko nije bio pripremljen za tako nešto. Tajac i odjednom bura oduševljenja. Objašnjavamo im da hoćemo, ali da o tome mora prvo da se izjasni naša skupština i da prođe određenu proceduru. Prihvata, ali uz obećanje da moramo ponovo doći u maju na 210 godišnjicu postojanja grada.
17. maja 2015. godine ponovo smo se našli na istom mestu. Ovoga puta bila je to tročlana delegacija. Predsednik Saša Šućurović, potpredsednik Ivica Milankov i ja. Utisci su neponovljivi. Ponovni susret sa starim prijateljima, odlazak kod atamana Ivančenka na daču na obali Dona. Veliki skup na gratskom trgu, gde se Saša obratio sa bine i dobio veći aplauz od samog gubernatora. Potpisivanje protokola naša dva grada izvršeno je u Atamanskom dvorcu i bilo je vrlo svečano. Svečana sala je bila puna zvanica, uz veliki kozački hor koji je kasnije pevao svoje pesme, a sve uz tradicionaln so i hleb na ulazu.
Ovoga puta moram još jednom da se zahvalim našoj potpredsednici Nadici Josimović, koja nas je oba puta snabdela suvenirima. Bili smo kao božić bate oba puta sa mnoštvom ručno rađenih poklončića, a bogme i onih većih i vrednijih koje je Nada sa puno ljubavi osmislila, oslikala, oblikovala, upakovala i spremila. Svakako najvredniji poklon od svih, mada ni ostali nisu bili ništa manje vredni je ikona bogorodice koju je ona sama oslikala i namenila protojereju Sergeju Nalivajko, koji nam je bio domaćin oba puta, a stoluje u Batajsku. Ovim putem joj se srdačno zahvaljujem još jednom na njenom trudu i nesebičnom zalaganju.
Načinili smo mali korak, upoznali puno predivnih ljudi. Upoznali se sa istorijom i kulturom naša dva grada pobratima. Ostaje nam da tu saradnju produbimo i unapredimo. Međutim, postoji ona stara uzrečica '' Bog visoko, Rusija daleko ''.Zaista prostranstva koja se mere hiljadama kilometara, za nas u ovom momentu su velika prepreka. Ipak, lepo je znati da ima ljudi sa kojima se povremeno i čujem i održavam kontakt, tamo daleko i da ima po neko srce koje kuca i za nas.
