Sećanje na novobečejske dane
Koristim ovu priliku da ovde, na današnji dan, u rodnoj kući Slavka Simića, na kojoj je danas postavljena spomen ploča, čime je ušao, poput Josifa Marinkovića i drugih, u krug velikih Novobečejaca, kojima se na rodnim kućama postavlja spomen ploča, da iskažem nekoliko reči sedanja na njegove novobečejske dane.
Sve je počelo pre skoro dvadeset godina, kada je Slavko Simić saznao da je ova kuća, u kojoj je tada živeo Sima Vodeničarski, kuća njegovog rođenja. Bio je presrećan, slikao se ispred kuće, hvalio se da je najzad pronašao kuću rođenja i sebi postavio zadatak da je obnovi i dozida još jedan stan. To de biti dom u koji de dolaziti poznati umetnici, pisci, glumci, slikari, družiti se i održavati kulturne manifestacije.
Odmah je prionuo poslu. Bio je neumoran investitor, arhitekta, nadzorni organ i znalački snabdevač obimnim građevinskim materijalom. Sve istovremeno. Samo što nije bio majstor sa fanglom i mistrijom. Prema majstorima zahtevan, precizan do perfekcije, sa znalačkim iskazivanjem šta i kako nešto treba da se uradi. Često nezadovoljan i neraspoložen zbog radova koji su sporo odmicali ili su loše urađeni, ali zahvalan za dobro obavljene poslove i spreman da časti majstore hladnim pivom, samo da ne preteruju, kako je voleo da kaže.
Obnovio je staru kuću u autentičnom stilu tradicionalne seoske arhitekture i dozidao još jedan manji stan. Sredio dvorište i zasadio sto stabala kajsija. Završio je neimarski poduhvat i ponosno ga pokazao sinu, bratu i prijateljima. Ali je vandalskim rukama skoro uništen, a čika Slavko nije stigao da ugosti svoje prijatelje i ispeče kajsijevaču.
Interesovao se za rad Zavičajnog kluba i učestvovao u nekim aktivnostima. U tri navrata je uveličao godišnje zavičajne susrete i recitovao na daskama pozorišne sale u Domu kulture stihove njegovog zemljaka Bogdana Čiplića „Gajdaš” i „Pustosvat”. Činio je to tako kao da je na daskama Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Nagrađen je srdačnim aplauzom i uživanjem posebno odabrane publike svojih zemljaka. Zahvaljujući njegovom trudu i vezama u Pozorišnom muzeju u Beogradu održano je zapaženo veče posvedeno istorijatu pozorišta u Novom Bečeju.
Povremeni dugogodišnji boravak u Novom Bečeju, koji je obično počinjao dolaskom autobusom, oko pola jedanaest pre podne, iz Beograda sa presedanjem u Zrenjaninu, celodnevnim pešačenjem radi obavljanja građevinskih poslova, od nabavke materijala, do nadzora, a završavao se povratkom u Beograd toga ili sledećeg dana, ređe višednevnim boravkom sa prenoćištem. Za vreme tih dana imao je kontakte sa Novobečejcima. Upoznao je niz ljudi koje je pozdravljao, raspitivao se o tome kako su, uručivao pozdrave. On im je pomagao svojim vezama u zdravstvu i drugim oblastima. Pozdravljali su ga sa „Čika Slavko, šta radite, kako ste”, a on je sa svima na momenat zastajao.
Danas je njegova kuća putokaz i reper za orijentaciju u ovom delu naselja, u smislu - ulica Milošev put, pre ili posle kuće Slavka Simića.
Svoju kuću čika Slavko je završio nakon višegodišnjeg graditeljstva, a nije stigao da se odmara i uživa u njoj. Ostala je kao njegov spomenik.
Eto, to je bio u Novom Bečeju i za Novi Bečej Slavko Simić – čika Slavko, veliki glumac, poreklom Novobečejac.
