Ako ste iz nekog drugog grada, gde vas sve nervira: sebični ljudi, gramzive žene, nevaspitana deca, razmaženi psi, poludivlje mačke, pomahnitali automobili (sa crnogorskim tablicama), usmrđeni vazduh i fekalizovane reke, znajte da postoji jedan grad za koji ja lično jemčim da je normalan, smiren i ljudski.
Moje javno deklarisano zaglavlje za proglašavanje Novog Bečeja centrom vasione, temelji se na neprestanom pronalaženju razloga da do njega dođem i u njemu proboravim što duže vremena.
Kada me moji novobečejski prijatelji takvom prilikom sretnu, obično kažu: "Evo, došli nam opet Pančevci", mada ja uvek dolazim u jednini. Ne bi ni voleo da im dovodim množinu Pančevaca, Zrenjaninaca, Kikinđana, Novosađana ili Beograđana, sem nekih probranih, a i njih ne moram, jer i oni dođu sami.
U Novom Bečeju žive osobe sa identitetom, zato u ovu, kulturno dekontaminiranu sredinu, rado dolaze oni koji traže sebe pa se tu i nađu. Da bi se obezbedio minimalan nivo alibija Novobečejci i NB simpatizeri iz ostatka sveta, uspešno izmišljaju skupove u raznim disciplinama: muzičari se skupljaju povodom uglednih festivala ali i svakim drugim povodom, urbanisti tobož tragaju za idealnim gradom (pazeći da ga nehotice ne pronađu, te da time sebi uskrate lepo smišljenu zabavu), akvarelisti nemilice ali dostojanstveno akademički troše tisku vodu (oslobođeni plaćanja njenog utroška), tiski kapetani bivaju inaugurisani u prisustvu cele rečne ratne flote, PAAD-isti rasteruju rečne i ostale demone, glume, pišu, crtaju i prave modne revije plašteva gluposti sa aukcijom (potom pribavljena sredstva ulažu u razvoj ugostiteljstva), šahisti se matiraju, patiraju i remiziraju, a preferansisti preferiraju.
Mada se ja tako lepo izražavam o Novom Bečeju, a ne mogu ni da se požalim na gostoprimstvo domaćina, nikako ne uspevam da za sebe izborim odgovarajući status. Ja sam, naime, rad da me smatraju Novobečejcem, makar i u nekoj pojedinačnoj disciplini. Kad sviram smatraju me muzikalnim urabanistom, kad urbanišem kažu da bi od mene mogao biti dobar lokalni pisac, akvarelisti me smatraju lojalnim ljubiteljem Tise, po statutu tiskih kapetana ne ispunjavam uslov da imam plovni objekat na Tisi (a što sam celo leto plovni subjekat ne uzima se u obzir!). PAAD-ovci me ne primaju u svoju trupu, jer onda ne bih bio u prilici da ih nepristrasno hvalim, šah ne igram, u preferansu sam loš i ne razumem se u konje (gradsko dete!), mada je zapaženo moje prisustvo na poslednjoj Konjijadi.
Od formalnih dokumenata, jedino posedujem člansku kartu Narodne biblioteke u Novom Bečeju, a i do nje sam došao na protekciju. Zato sam sa velikom radošću prihvatio molbu nadležnih da za NB Letopis napišem ovaj tekst, jer mi je zauzvrat obećan status zavičajca - pripravnika. Valjda ću dočekati i polaganje pripravničkog ispita iz svih propisanih i nepropisanih predmeta: sviranja i pevanja u lepom društvu, postupka ukidanja svih urbanističkih planova, spravljanja akvarela - čorbe i podviga koji se moraju izvesti da bi me Prvi i Jedini zasad promovisani tiski kapetan Miša, rukopoložio za svog pomoćnika. Ja i dalje mnogo očekujem od života, ponajviše da postanem punopravni Novobečejac.
