Primer drugova u našoj sredini

Dogodilo se to letos na moru. Letovao sam zajedno sa tridesetak učenika naše škole u Promajni, ispod Biokova.

A Biokovo je moćna krševita planina, visoka da se sa nje kažu, i Italija može videti. Popeti se na sam vrh, to je bila želja svakog od nas.

I jednog  jutra krenusmo. Nas dvadesetak. Ne bih pričao o usponu. Popeli smo se na vrh, nauživali u vidiku. Italiju doduše nismo videli, ali smo bili zadovoljni. Trebalo se još samo sići. Tu u stvari počinje moja priča o drugarstvu, jedna od nebrojenih priča o najlepšoj čovekovoj vrlini.

Sići s planine ponekad je teže nego popeti se na nju. Za mene je to ovog puta zaista bilo teško. Silazio sam naime, bos. Moje japanke, koje su i ovako neprikladne za penjanje potpuno su mi se pocepale. Bile su neupotrebljive. Odbacio sam ih i nastavio da idem. Ali to nije bilo lako. Za vratom mi je bilo sunce, pod nogama sitno kamenje biokovsko. Išao sam, zastajkivao i zastajao za glavninom. Proklinjao sam sve, od japanki pa do Sv. Nikole, čiju smo bistu videli pored puta. Svi su iščezli sa vidika. Ostao sam sam. Bio sam bos i usamljen. Najednom, primetio sam ih. Stajali su i mahali rukama da požurim. Bili su to Moma i Olgica. Rekli su da su me čekali. Odmorili smo se malo, a onda smo nastavili zajedno. Moma je imao japanke. Jednu je dao meni, da mi bude lakše. Šantali smo nekako sa po jednom japankom.  Napredovali smo polako ali sigurno. Prešli smo kameniti pojas i zašli među suvu, bodljikavu travu. Tu više nije pomogla ni ona japanka. Zastajao sam svaki čas, vadio trnje iz noge. Moma mi tada dade i svoju drugu japanku „Evo ti, Beli, meni su tabani još čitavi“. Nastavio je bos.

U letovalište smo stigli dva sata posle ostalih. Svi su već bili na plaži. Šta sam u momentu dolaska osećao teško mi je da iskažem. Bio sam im beskonačno zahvalan oboma. Naročito Momi, tom velikom drugu. On je išao bos po trnju da mene ne bi  bolelo. On, čiji je apetit bio prisutan svugde, pristao je da ruča dva sata kasnije da bih ja mogao brže stići.

No, ipak, važnije od sve materijalne pomoći za mene je bilo saznanje da nisam sam, već sam sa svojim drugovima. To saznanje mi je podizalo moral i snagu. Možda sam tek tada shvatio koliko jedan pravi drugarski postupak može pomoći nekome u nevolji, koliko jedan pravi drugarski postupak može da zbliži ljude.

A Moma i ja smo se zaista zbližili. Danas smo mi pravi, veliki drugovi.

Tags: