srenhu

Čovek s torbom

On je ušao na malu seosku stanicu noseći s mukom jednu, naizgled, sasvim običnu torbu. Međutim, dimenzije ove torbe više odgovaraju veličini osrednje vreće. Šta više, da nije tih kožnih uprtača koji tako nemilosrdno seku pleća, moglo bi se s pravom i pomisliti da se radi o vreći.

Još u hodniku vagona počeo je polako da se oslobađa uprtača. Spustivši je najzad kraj vrata, skinuo je šešir otkrivajući retku, prosedu kosu i strpljivo, presavijenim šeširom obrisao oznojano čelo.

„Zdravo je teška, moj druže“!

„Vidi se, teška je“ – saučestvujem.

„Svake nedelje ja nju vučem, prokletinju – nastavi moj saputnik – deran mi, ako izvolite znati, uči tehničku školu pa mu nosim namirnice za ovu nedelju“.

„Koliko dugo uči? E, to vam ni ja sam neumem kazati. Znam samo da mu je sada četvrta godina, ali dva razreda ponavljao. Nego, mlad je deran, završiće. Smestio sam ga kod tetka-Spase. To mi je šogorovica i zdravo vole mog derana. Idedu oni i u bioskop zajedno“.

„Dobro, zar vi baš svake nedelje nosite toliko hrane“.

„I' te molim vas! – ljutnu se on  - šta je to? To su dve matore duše, moj druže. I to je malo. Nosim ja njima i po dve torbe nedeljno. Šta vi mislite? Pa moj deran od kako stanuje kod tetka-Spase još nisam ni jedan tantuz za stan platio. Neće da prima, svoji smo“.

„Izvinite, a šta sve nosite u toj torbi“?

„Pih – s nipodaštavanjem će on, gledajući ispod oka torbu –sitnice neke, znate, onako, seljački. Tetka-Spasa se malko ljutne kad zakasnim koji dan. Preti da će izbaciti derana ko keru na ulicu. Kobajagi je to, znate, čim dođem odmah se odobrovolji. Sve pevuši dok raspakiva torbu. A što peva – sve neke pesme, sveca joj njenog  gde ih nauči. Te „Lizabeta“, te pominje neku „štetu“, a ja odmah gledam u torbu da se nije neko jaje razbilo, da prostite. A, tek da vidite mog derana, uvija se ko da nema koščice u njemu“.

Zapalismo ponovo cigare, a moj saputnik pošto je predahnuo, potapša torbu kao da je živo biće, pa nastavi:

„Ta torba je moj verni pratilac već četiri godine. Grdne bih pare za stan platio da mi nije ove torbe. Kao i svake nedelje i sad im nosim dva-tri kaiša slanine, malo od šunkice, pedesetak jaja, pet-šest kila masti, sira, tegla meda, brašna, šećera, krompira, pasulja, a ima tu i jedan lonac kajmaka, nešto vina i rakije i još neke sitnice. Pred zimu im još odvezem drva za ogrev dva-tri metra. Ali, važno je da ja stan ne plaćam, a ovo sve imam. Fala bogu, rodilo“.

U tom se oglasi zvižduk lokomotive, a voz uskoro uđe u stanicu. Moj saputnik poče brže –bolje da vezuje uprtače torbe. Pitao sam se kako će on to sam odneti.

„Možda će vas neko pričekati na stanici“?

„A, zar vam nisam rek'o? Tu je moj deran. Uvek on mene dočeka. To je prava momčina, moj druže. Sad on, molim ja vas, pored silnih učenja vežba i neke igre. Tvist, kaže. Ja sam se raspitivao kod upravnika zadruge o tim igrama kad sam išao da pridam neka jutra. Posna neka zemlja, znate, ne treba mi.  Ni upravnik zadruge ne zna za te igre. Moš' te misliti, upravnik zadruge, a nezna. Ali ja sam se dovio – i on šeretski namignu – da su to neke fuzbalerske igre, a čuo sam da grdne pare oni zgrču, moj druže“!

Sišli smo na peron i u tom momentu nam priđe visoki, crnomanjasti mladić. Na njemu je skupoceno odelo, pletena mašna, a iz džepa sakoa diskretno viri bela, čipkana maramica.

„Pa dobro, ćale, - otpoče on – šta misliš ti, uvek moraš da zakasniš? Pođi ranijim vozom! Drugi put neću čekati! Jesi li bar sada doneo love“?

Pogledao sam saputnika. A on, povijen pod teretom pokuša kao malo da se ispravi, što mu, naravno, nije pošlo za rukom s obzirom na težinu torbe.

„Eto, vi'te – pokaza glavom na sina – kako je prkosan, on, moj deran. Isti ja! Pljunuti“!

„Znaš da treba da „drmnem“ jednu sandolinu – javi se opet sin – a i sezona je već u toku. Za to trebaju „Skupštine“ ćale“.

„Doneo sam, doneo – požuri se otac – kravu sam prodao, onu stariju, znaš, a i šta će nam, nije steona, prokletinja. Pare su tebi potrebnije. Sigurno si već sve položio“?

„Ajde ne gnjavi, matori. Ljusnuo sam iz mehanike i nacrtne. Nego, nema veze, važno je da su tu pare“!

„To znači – opet ponavljaš“? – strepi otac.

„Ne brini se, ćale, mlad sam, ima vremena. A i profe su gadne, traže dlaku u jajetu. Pokazaću ja šta znam. Nego, šta si se ukopao, hajde kreći, neću valjda večito stajati na peronu“!

Moj saputnik klimnu glavom u znak pozdrava, još više zastenja pod teretom i ode naviše. Za njim, na izvesnom odstojanju, uzdignute glave, koračao je visoki, crnomanjasti mladić.

Povezani članci