srenhu

Miloš Popov – Klima

Miloš Popov – KlimaRođen 1913. godine, vaspitan u naprednoj seljačkoj porodici još kao dečak Miloš je omiljen u susedstvu u svome kraju. Prirodno bistar i otresit, najbolji je đak među svojim vršnjacima. Još kao strariji gimnazijalac počinje da se bavi političkim radom osuđujući monarhošašistički režim i diktaturu Aleksanda i Živkovića. A kada je posle završene gimnazije stupio u poljoprivrednu školu, po prvi put je izrazitije ispoljio svoju buntovničku narav prema nepravdi i protekcionaški raspoloženim nastavnicima. U ovoj školi je „zbog neposlušnosti i nediscipline“ imao prvi susret sa žandarmima.

Posle Ade, Miloš je već poznati političar na selu. Ljudi po „ćoškovima“, na ulicama, omladina na šetalištu, u „kolu“, s divljenjem slušaju Miloševa izlaganja o korupciji nenarodnog režima, o besomučnoj eksploataciji sirotinje, o progonu hiljade naprednih ljudi samo zato to su nastojali da upoznaju svoj narod sa istinom i uzrocima njihovog zla i nevolje.

Tih godina Miloš nije traćio vreme po seoskim  „rogljevima, prelima i na korzou“. Momačku razonodu kod njega je zamenila dobra knjiga: Gorki, Balzak, Dostojevski, Darvin, a nešto kasnije Lenjin, Marks, Segal, Lenski , i drugi.

Godine 1935. Miloš odlazi u Vršac, u Srednju vinarsku školu. I ovde je imao neprilika zbog svog naprednog shvatanja i stava i zalaganja da to svoje shvatanje prenese na što veći broj drugih. Isteran iz internata, jedno kraće vreme skoro gladuje i potuca se od druga do druga. Njegove školske kolege otkidaju od svojih usta i krišom iznose hranu iz internatske menze da bi njemu, „drugu Klimi“ utolili glad.

U ovoj školi kao skojevski rukovodilac prvi put susreće i upoznaje Žarka Zrenjanina. O utisku koji je na njega ostavio drug Uča često je kasnije pričao svojim drugovima oduševljavajući se njegovom jednostavnošću, pristupačnošću i bistrinom.

Posle dvogodišnjeg školovanja i plodnog rada u naprednim omladinskim redovima Vršca, jedno vreme provodi na poslu u Kikindi. Ovde upoznaje istaknute omladinske borce,komuniste i skojevce: Proku Sredojeva, Milana Jakšića, Dadu Lipovanov, Kostu Sredojeva i mnoge druge. Uz podršku i pomoć kikindskih aktivista inicijator je osnivanja progresivne omladinske organizacije u Dragutinovu, “Zadružne omladine Jugoslavije”.  S koliko ljubavi i revolucionarnog žara bdi Klima nad ovom organizacijom, najbolji je dokaz njeno brzo omasovljenje i veoma plodan kulturno-zabavni i propagandni život u toku nepune dve godine, od 1939 do 1941. Podržan od mesne partijske ćelije, u reodovima ove organizacije Miloš sa drugovima odgaja i vaspitava stotine naprednih omladinaca, seljaka među kojima na desetine novih skojevaca i članova KPJ.

U toku 1938. godine, kroz revolucionarni rad upoznaje se i izbližava sa mnogim istaknutim borcima, komunistima i skojevcima: sa Svetozarom Marković –Tozom, Žarkom Milankovim, Ivanom Vijoglavinim, Borom Mikinim, Vladimirom Kolarovim-Kočom i drugima. Svi oni često su gosti napredno-revolucionarnih ljudi Dragutinova i Beodre, a posebno u kući Miloša Popova.

Zajedno sa Petrom Plavkićem, Marom Pajićevom i drugim naprednim studentima, Miloš organizuje posetu beogradskih studenata, koji su meštanima u nekoliko mahova pričinili prijatna iznenađenja u vidu kulturno-zabavnih priredbi, a meštani njima veoma topao i srdačan doček i gostoljublje. Ovim putem uspostavljena je i učvršćivana veza selo-grad; veza ljudi naprednih i revolucionarnih stremljenja.

U zimu 1941. godine Miloš je prvi na listi uhapšenih i maltretiranih komunista Dragutinova i Beodre zbog organizovanog prikupljanja i slanja paketa sa životnim namirnica drugovima, zatočenicima u sremsko-mitrovačkoj Kaznioni. Tu su već i martovski događaji i Klima kao član mesne partijske ćelije aktivno učestvuje u pripremama za demonstracije meštana protiv pristupanja izdajničke jugoslovenske vlade Trojnom paktu. On je i na čelu ovih demonstracija.

Povratkom iz “rata”, u kome je proveo kratko vreme kao đak-podnarednik , pristupa brzom sređivanju redova mesnih ćelija KPJ u Dragutinovu i Beodri i organizuje prikupljanje i skrivanje razbacanog oružja i druge vojničke opreme u selu i ataru. A ubrzo zatim, 22.juna 1941. godine kao sekretar partijske organizacije saziva poznati i značajni sastanak komunista u Akači u cilju dogovora za borbu protiv neprijatelja i izdajnika domovine.

Među prvim ilegalnim borcima je i Miloš Klima. Uz pomoć sreskog vojnog komiteta, u kojem je zamenik komandanta, osniva Dragutinovački partizanski odred od 14 boraca. Planula je i prva puška ovog odreda, pali su i  prvi neprijateljski vojnici, buknule su prve krstine, kamare i vršalice u ataru. Narod dvaju mesta bio je uz svoj partizanski odred pomogavši ga svim što je bilo potrebno, organizovan od mesnih odbora Narodnog fronta.

U okviru združenog partizanskog odreda severno-banatskih boraca kod Melenaca i Kumana, Klima se ističe u svim akcijama ove partizanske jedinice svojom umešnošću i hrabrošću. A posle raspada odreda vraća se sa drugovima na teren Dragutinova i Beodre gde nastoji da sredi prilike u pokretu i da ga pripremi za zimu, za pretpostavljani i očekivani nalet neprijatelja.

Koliko je teških dana proveo Klima, koliko neprospavanih noći? Ostavši sa svojim polubratom Arkadijem u ilegalstvu, posle pogibije ostalih drugova iz Dragutinovačkog partizanskog odreda, Miloš nije ni za trenutak klonuo. Vernost i odanost narodnoj borbi i Partiji ni jednog  trenutka nisu došli u pitanje. U ovim najcrnjim danima fašističkog terora nastojao je da po svaku cenu očuva ono što se još moglo spasti od neprijatelja –ljude. I zahvaljujući njegovom uviđanju značaja i potrebe ove akcije i njegovom upornošću uspelo se u tome. Iako je otsečen od svih partijskih foruma, pošlo mu je za rukom da održi na okupu i mesnu organizaciju KPJ i mesnu organizaciju SKOJ-a koje su sa uspehom delovale čitavo vreme ovog kobnog zatišja (u ovom delu naše zemlje.)

U jesen 1943. godine, kada je uspostavljena veza s Okružnim komitetom KPJ za Severni Banat, trebalo je samo reorganizovati redove KP  i SKOJ-a i postaviti pred njih nove zadatke. Borbeno-revolucionarni  kontinuitet je održan sve do ove godine, iako je sve to koštalo života na desetine najboljih sinova Dragutinova i Beodre.

S proleća 1944. godine Miloš je otišao u Srem. Posle kraćeg vremena obreo se u Četrnaestoj Vojvođanskoj brigadi. Rukovodilac je agitpropa. Drži predavanja, konsultacije. A pred veliku ofanzivu na Sremskom frontu prelazi u borbene redove njegove brigade. Sada je politički komesar bataljona.

Majka mu na front donosi odelo, veš i pita: “Zašto ne uzmeš šta sam donela”?

Odgovara joj: “Neka, uzeću kad toliko navaljuješ. Daću drugovima. Vidiš da  sam ja dobro obučen”.

Četrnaestog aprila 1945. godine uoči poslednje ofanzive na Slavonskom frontu, svom prisnom drugu Verešu, Klima je rekao: “Eee, sutra kad nagarimo neće se Švaba zaustaviti do majčinih skuta”.

A sutradan borba je bila žestoka. Neprijatelj je jednog trenutka bio nešto nadmoćniji i iznenadno su bokovi brigade popustili. Pretila je opasnost da jedinica bude okružena.

Tog dana Miloš je bio među borcima u prvim borbenim redovima kod ciglane, u malom slavonskom selu Podgoraču. Komandant šalje kurira s naređenjem o povlačenju na drugi položaj. Komesar Miloš nije mnogo žurio, nije mu se otstupalo. Kurir koga je komandant poslao sa naređenjem poslužio je komesaru Milošu Klimi kao pomoćnik kod puškomitraljeza. Najednom neprijatelj mu je naišao iza leđa. I –to je bio kraj. Pored užarenog puškomitraljeza ostao je ležeći, nepomičan, mrtav polit-komesar Miloš Popov-Klima, a s njim i komandantov kurir koji nije hteo da ga ostavi samog.

To je bilo kod ciglane u Podrogaču blizu Našica, kako je nekoliko dana kasnije javio i “Bilten” Propagandnog odseka Trideset i šeste Vojvođanske divizije, a pored toga i ovo:

“… Kako je plastično objašnjavao estetske momente iz Leonove “Najezde”, rutinom profesora ulazio je u složenu dinamiku dijalektičkog materijalizma”…

“… U svežem sećanju je njegovo predavanje sa temom: “Nužnost i slučajnost” (Darvinizam)”…

“… Živa je sinoć bila konsultacija političkog komesara Miloša Popova o temi: “Prelaz kvantiteta u kvalitet”…

Sve ovo i drugo zabeleženo je u “Biltenu” Trideset i šeste divizije, a samo mesec dana kasnije topovske salve označile su kraj rata. Miloš nije imao tu sreću da doživi trenutak za koji se svim žarom borio punih deset godina.

Povezani članci