Davnašnja mi je želja da prikupim što više materijala i podataka o prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva i da to na prikladan način sačuvam od zaborava. Ako nisam uspeo da prikupim koliko sam želeo, učinio sam najviše što sam mogao.
U kulturnom svetu danas, skoro da nema porodice koja ne zna svoje poreklo, a o gradovima i selima da i ne govorimo. Kod nas — na žalost — nije tako. U Banatu je do prvog svetskog rata samo nekoliko gradova imalo svoju pisanu istoriju. Pisali su ih mađarski i nemački istoriografi čiji je život bio vezan za te gradove. Na njihovim temeljima obavljana su dalja istraživanja, posle, prvog, a naročito posle drugog svetskog rata, i napisane još potpunije istorije ili monografije tih gradova.
Novi Bečej i Vranjevo nemaju nešto slično. Doduše, dr Jene Sentklarai koji je rođen u Vranjevu, a kasnije kao paroh radio petnaestak godina u Novom Bečeju, u svojoj knjizi Istorija parohije Čanadske biskupije, dao je kratak prikaz prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva. Slično je postupio i dr Šamu Borovski koji je u svojoj knjizi Torontalska županija i gradovi, posvetio po jednu stranicu svakom od ta dva mesta. Takav prilog prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva dali su i: dr Dušan Popović u knjizi Srbi u Banatu do kraja 18. veka i nešto više Vasa Stajić o Vranjevu u knjizi Velikokikindski dištrikt. To ističem, ne da bih naglasio težinu svoga poduhvata, već da bih opravdao propuste i praznine koje u ovoj knjizi, verovatno, postoje.
S posebnim zadovoljstvom sam koristio, kao izvor dragocenih podataka, predavanje Ištvanfi Endrea, održanog na prelazu između dva veka (devetnaestog i dvadesetog) o Novom Bečeju i Novobečejcima iz perioda posle velike bune (1850—1890). Iako je predavanje, dobrim delom opterećeno rodoljubivom pristrasnošću, koristio sam ga (kao prevod Imre Levaija) u izvornom obliku, a prepuštam čitaocima da usvoje ono što je realno i objektivno. Ištvanfi je vrlo slikovito dočarao život određenog vremena posebnim stilom i rečnikom, za danas možda neuobičajenim, ali zato drag, simpatičan i prisan. Njegov opis je posebno interesantan što je u većem delu pun razdraganosti i optimizma.
Moram istaći i dragocenu i nesebičnu pomoć koju su mi, pri istraživanju i prikupljanju podataka, pružili moji prijatelji i drugovi: Branislav Kiselički iz Novog Bečeja, mr Sredoje Lalić iz Novog Sada i dr Konstantin Vukov iz Budimpešte.
Značajnu pomoć pružili su mi, naročito oko podataka i materijala vezanog za prošlost Mađara Novog Bečeja i Vranjeva, moji prijatelji: Imre Levaji i Ištvan Sekereš, obojica iz Novog Bečeja.
Skoro, pred samu predaju rukopisa ove knjige u štampu, pružili su mi nekoliko vrednih podataka moji prijatelji inženjer Radovan Popov iz Novog Bečeja i Miloš Stančić iz Velike Kikinde.
Na veliko razumevamje i predusretljivost nailazio sam i u Istorijskom arhivu Vojvodine u Sremskim Karlovcima, Istorijskom arhivu Zrenjanina, Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu, Narodnoj biblioteci u Beogradu, Biblioteci Srpske akademije nauka i Biblioteci Srpske pravoslavne patrijaršije.
Posebnu zahvalnost dugujem i svojim recenzentima koji su besplatno, ali vrlo savesno i temeljno proučili sav sadržani materijal, i uz svoj povoljan sud, dali i korisne primedbe, koje sam uglavnom prihvatio i u knjizi uradio odgovarajuće izmene i dopune.
Prema prvim istorijskim zapisima, pa sve do proterivanja Turaka iz Banata, Novi Bečej se javlja pod imenom Bečej; na ovo skrećem pažnju da ne bih dovodio čitaoce u nedoumicu o kom se mestu radi, s obzirom da od 1947. godine naziv Bečej nosi Stari Bečej u Bačkoj.
Imao sam u vidu da u Novom Bečeju i Vranjevu žive Srbi i Mađari, te sam, koristeći razne izvore (najviše srpske), nastojao da budem kritičan, naglašavajući pri tome istorijsku i životnu realnost, da su oni upućeni da žive zajedno.
Razlike između Srba i Mađara u novije vreme u Novom Bečeju i Vranjevu, sve su bleđe, a komšijske veze sve jače. Skoro da i nema čisto mađarskih, ili čisto srpskih krajeva i ulica, a to postaje sve prisutnije i u brakovima. Mešoviti brakovi su neminovnost zajedničkog življenja i danas se susreću u svim slojevima od radnika do intelektualaca.
Iako sam nastojao da istorijski verno prikažem događaje i pojave, ipak ne tvrdim da u materijalima koje sam koristio nije bilo pristrasnosti i nedostataka, te se ponešto od toga može naći i u ovoj knjizi.
Teško je bilo održavati ravnotežu u prikazivanju pojedinih razdoblja, pojava i zbivanja, jer je ne retko bila uslovljena raspoloživim podacima. Dešavalo se da za značajan period raspoloživi materijal bude oskudan, a da već sledeći, možda od manjeg značaja, dobije veći prostor. To mi je bilo prihvatljivije nego da u interesu ravnoteže, osiromašim i drugi period. Nastojao sam da iznesem što više materijala i podataka i tako ih sačuvam od zaborava, a da istovremeno obezbedim da budu dostupni onima koji žele da ih koriste.
Privreda kao i deo nadgradnje (prosveta, kultura, zabava i razonoda) prikazani su nezavisno od hronologije događaja u posebnim i samostalnim poglavljima. Možda bi se moglo čak reći da ona predstavljaju drugi deo knjige. To je učinjeno zbog nemogućnosti da svaku privrednu oblast, ili svako područje nadgradnje vremenski tako razgraničenim da bi se uklopili u hronološki sled političkih događaja, a da se pri tome ne izgubi logičan i realan prikaz stanja i razvoja odnosne oblasti. Pored toga, nastojao sam da čitaocima-korisnicima podataka naše privredne ili i kulturne prošlosti omogućimo da ne pretražuju po celoj knjizi, ako ih bilo šta interesuje na primer iz poljoprivrede ili školstva, već da sve o tome (naravno, s onim s čime sam raspolagao) mogu naći u poglavlju za odnosnu oblast.
Knjizi sam dao naslov: Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju, smatrajući da mi on pruža šire mogućnosti za prikazivanje određenih perioda i događaja, nego da sam za naslov usvojio: Istorija Novog Bečeja i Vranjeva. Istorija bi zahtevala uže prikazivanje događaja i to samo onih koji se neposredno odnose na prošlost ta dva mesta.
Želja mi je, na primer, da pri isticanju praistorijskih lokaliteta u neposredno blizini Novog Bečej a i Vranjeva prikažem; šta se dešavalo na širem području; teško je prikazati naseljavanje Vranjeva od strane graničara, a da se prethodno ne objasni nastanak Potisko-pomoriške granice i potreba kao i kolebanje oko njenog razvojačenja, posle proterivanja Turaka iz Banata; iako kolonizacija Nemaca nema neposredne veze s Novini Bečejom i Vranjevom, ona je ipak predodredila uslove, mesto i vreme naseljavanja Srba-graničara i Mađara u Banatu, odnosno Novom Bečeju i Vranjevu; ne može se govoriti o novobečejskom spahiji Šišanjiju, a da se prethodno ne objasni poseban status Banata posle proterivanja Turaka, i kasnije prodaje kameralnih imanja pojedinim trgovcima i drugim imućnim licima; ne može se dati objektivna ocena, ili dobiti realna predstava o ulozi novobečejsko-vranjevačkih Srba i Mađara u velikoj buni 1848-49, ili u prvom svetskom ratu 1914—18, ako se prethodno ne sagledaju uzroci i ne da opšta ocena tih događaja itd.
Takav pristup, možda, opterećuje knjigu opštim istorijskim podacima, ali namera mi je da ona posluži, na prvom mestu, običnom čitaocu, kome će dobro doći baš takav pristup.
Želeo sam da knjiga posluži kao osnova, ili bar kao podsticaj za dalja istraživanja. Izučavanje prošlosti uopšte pa tako i prošlosti Novog Bečeja i Vranjeva je neiscrpan posao koji zahteva još mnogo rada da se istraže neproučeni lokaliteti, materijali i podaci koji se nalaze po arhivima, muzejima i bibliotekama.
Znam da ocenjivanie prošlosti ne može nikad biti potpuno objektivno i pravedno. Pa ipak, moram reći da sam se posebno trudio da moia rodoljubiva revnost ne bude prisutna više nego što bi pravičan čitalac mogao da prihvati i opravda.
U Beogradu, decembra 1986. godine
