Opšta karakteristika ovog doba jeste snažni razvoj industrijalizacije, modernizacija saobraćaja, sa naglaženom prednošću za železnicu. Novi Bečej u takvim uslovima nije imao šta da traži. On je, ustvari izgubio svoju raniju prednost, pa je to bio uzrok sve većeg zaostajanja u odnosu na Veliki Bečkerek i Veliku Kikindu, koji dobijaju novi zamah. Ovo se pogotovo odnosi na Veliki Bečkerek , koji je kao novi centar Banata postao industrijski grad u usponu. nalazeći se na izrazito dobroj saobraćajnoj poziciji - raskršću suvozemnih puteva - ovaj grad je postao prava Meka za sveži kapital, koji je počeo da pritiče sa svih strana, privlačeći se uzajamno. Nešto poleta bilo je i u V. Kikindi, dok je Novi Bečej sasvim izostao iz ove velike trke. Većeg kapitala nije bilo, pa su ulaganja bila relativno mala, a susedna opština Vranjevo, bogata dobrom zemljom i poljoprivrednim proizvodima nije bila zainteresovana za ulaganja u savremene indrustrijske grane. Sem postojećih mlinova i parne pilane, postojala je u Vranjevu ciglana, odnosno crepana, a od 1910. godine radila je mala pivara. To su bili svi kapaciteti koji su donekle podsećali na industriju (L. Mečkić - NOVI BEČEJ I VRANJEVO KROZ ISTORIJU – Industrija). Zbog toga je razvoj novobečejske privrede počeo da se usporava. Ovakvo kretanje destimulisalo je poslovne ljude pa su svi oni koji su želeli da deluju u prosperitetnim sredinama, napuštali Novi Bečej i selili se u gradove. Sigurno se ovo odrazilo i na jevreje, pa su oni mlađi i ambiciozniji selili u Vel. Bečkerek, Vel. Kikindu, Sentu, Stari Bečej i druge gradove. Stariji su ostajali. Verovatno je i to jedan od razloga smanjivanja nataliteta u jevrejskoj zajednici, što će se u ovom vremenu snažno osetiti.