Na spisku potencijalnih putnika u Skoplje bilo je dvadesetak imena, da bi kako se približavao dan odlaska članovi predsedništva, koji su bili planirani za put, odustajali. Ni na dan polaska, 9. oktobra, nije se znalo ko ide sa kuglašicama. Na polasku, ispred Doma kulture, nekoliko roditelja i prijatelja kluba došli su da kuglašicama požele srećan put. Na kraju ova sportska ekspedicija brojala je 13 članova, deset kuglašica, trener Laslo Makra, pomoćni trener Katalin Stojkov i ja, kao vođa puta.
U žuti kombi „Potisja“, koji je još pre nekoliko godina trebalo da bude rashodovan, ubacujemo pakete sa hranom i pićem, da nam se nađe uz put.
Atmosfera je bila optimistička, kuglašice su raspoložene. Niko ni ne sluti da u žutom kombiju počinju da se pišu najlepše stranice novobečejskog kuglanja.
Neposredno pred ulazak u Beograd, još uvek sa banatske strane, kod Padinske skele, za vozača Balgo Tibora, a i nas putnike, počele su prve neugodnosti. Kombi se zaustavlja kraj puta. Nismo znali o čemu se radi, Tibor je izlazio, ulazio, legao pod kombi, kuckao nešto, da bi nam posle desetak minuta saopštio da je pukao kočioni cilindar, da je isteklo ulje i da se dalje ne može, jer kočnice ne rade.
Veselu atmosferu odjednom je zamenila tišina, a na licu kuglašica primetna zabrinutost. U mislima nam se vrzmalo samo jedno pitanje: Da li je to kraj našeg puta?
Tibor nas je ostavio u kombiju i negde otišao. Izašli smo iz kombija, ali samo za kratko, pošto je počela da duva košava. Vozač je otišao da obližnje auto radionice da zatraži pomoć. Posle 20 minuta vratio se sa uljem, rešen da pokuša sam da otkloni kvar. Nije želeo da nas ostavi na cedilu. Ubrzo smo nastavili put.
Tiborovo, do pre sat vremena veselo lice, postalo je zabrinuto, volan je držao čvrsto, vozio je beogradskim ulicama veoma lagano. U kombiju je vladala neopisiva tišina, kako i ne bi kada nam je vozač saopštio da zbog kvara ne može da koristi kočnice. Put do glavne železničke stanice nam se odužio kao večnost. Zabrinutost nije silazila sa naših lica. Zahvaljujući spretnom, a možemo reći i hrabrom vozaču Tiboru, koji je mnogo rizikovao, stigli smo, posle blizu četiri sata vožnje, do glavne železničke stanice. Iz vozila smo brzo izašli, na licima je bilo vidljivo olakšanje. Napetost je nestala.
Posle ovako velikog uzbuđenja, sa nestrpljenjem smo čekali da se voz za Skoplje postavi na kolosek i da zauzmemo svoja mesta u kušet kolima. Vreme nam je brže prošlo kada su nam se pridružili i kuglaši Crvene zvezde,koji su takođe putovali u Skoplje. Usledila je prijatna noćna vožnja, da bi u ranim jutarnjim satima stigli u Skoplje. Bio je to moj prvi dolazak u ovaj grad.
Organizatori takmičenja su dočekali i odvezli nas do kuglane Musandra, gde će se održati takmičenje Kupa Evrope. Posle kraćeg razgledanja ove osmostazne kuglane, gde su se obavljale završe pripreme za otvaranje, otišli smo pešice (15 minuta hoda) do Hotela „Pelagonija“, gde smo imali obezbeđen smeštaj. Posle dugog i uzbudljivog puta, odmor je svima dobro došao.
Trener Makra i ja odlazimo na sastanak Tehničke komisije, saznajemo da je u ženskoj konkurenciji 11 ekipa. Tu su Mađarice, Rumunke, Nemice, Slovenke, Hrvatice, sve evropski kuglaški krem. Laslo Makra je imao iskustva sa velikih takmičenja, sve je pripremio, i mada, po mom mišljenju, nije imao razloga, na njegovom licu bila je primetna nervoza i veliko uzbuđenje. Više za sebe je prokomentarisao:
- Vidi kakva je konkurencija, valjda nećemo razočarati, samo da ne budemo poslednji.
Hrabrio sam ga rečima:
- Pa za nas je i sam dolazak u Skoplje, na ovako veliko takmičenje, uspeh. Sve će biti u redu!
Tešio sam ga, ali ni sam nisam verovao da ću u nekoliko narednih dana biti svedok i pisati najsjanije stranice novobečejskog kuglanja.
Vratili smo se u hotel „Pelagonija“ i devojkama izložili satnicu takmičenja. Nama je ostalo tek toliko vremena da potražimo restoran, gde ćemo se hraniti. Odlučujemo se za obližnji restoran „Kum“, koji su držali naši zemljaci.
Odlazimo na svečanost otvaranja koje je iz tehničkih razloga umesto, kako je najavljeno, u velikoj dvorani Univerzalne sale, održano u kuglani Musandra. Naše devojke bile su veoma elegantne, u jednoobraznoj opremi, novim zelenim kostimima, poklon naše fabrike odeće Tisa - Kluz.
Posle otvaranja, prve na stazu izašle su Jelena Majstorović, kuglašica iz Rume, koja je za ovu priliku registrovana za Jedinstvo i Erika Kolarević.
Uporedo sa ulogom vođe puta na ovom takmičenju, u dogovoru sa Ninoslavom Stanisavljevim, direktorom Radija Novi Bečej, bio sam specijalni izveštač iz Skoplja.
Iz svakodnevnih izveštaja, koje sam slao radiju, možete pratiti kako su kuglašice Jedinstva krčile put ka vrhu Evrope.
