Dok tela kopne

sred tamne dubine,

gavrani krešte

iznad humki.

Lake će se duše,

kroz pukotine,

vinuti nebu u visine.

Možda će postati

valovi

ili slobodni ždralovi...

Eh, da je život

čarobna lađa.

Da mirnim morem,

plovimo njime.

Dignemo jedra

pa lica vedra,

krenemo kroz svet

oseke i plime.

Il’ da je valcer,

tango ili tiha balalajka.

Plesali bi u zanosu

bez prestanka.

Eh, da je život

ruka prijatelja,

koja nas vodi

željenom cilju.

Ostvarili bi tada

na stotine želja,

milju po milju.

Ponekad korov,

ponekad cvet.

Spreman za pad

ili za let.

Lomljiv ko’ igla,

hladan ko’ mašina.

Na kraju balade

postane prašina.

Zvezdana prašina

il’ grobna tišina?

Svejedno je onome

ko ne oseća bol.

Iza nas ostaje samo

trag u vremenu

i nečujni odjek

u prostoru.

Kad razum guši

toplinu duši,

ostaje samo

mukla tišina.

Zvezdane noći

nemaju moći,

razumu dušu dati.

U krugu istom,

prigušenog zvuka.

Gde ne dopire

ni urlik vuka,

samo obruč tišine.

Razum plete mrežu

od kamene paučine.

Osmeh je hladan,

oči se ledeno cakle.

Kamen bi postao i onaj,

koga bi ruke

takve duše

dotakle.

Prizvaše me noćas

lepi snovi neki.

Predeli daleki

oku nepoznati.

Livade u cvatu

i travnjaci meki.

Sve blistavo, čisto

slobodno se njiše.

Žitarica zlatnih

napupile vlati,

a crvena bula

meki hod ih prati.

Kad se jednom vratim u beskraj

i kad me budeš opet stvarao,

daj mi, Bože, voda da budem.

Da šumim međ stenjem i kamenjem,

žedne da krepi moja studen.

Kad sunce visoko zažari,

korito moje da ispari u tamne oblake.

Katkad da pljuštim, sipim i rosim,

il’ sve da bujicom pred sobom kosim!