Rođen 14.02.1965 godine po Božijoj volji u Novom Bečeju. Slobodni umetnik. U svet umetnosti ulazi 1984 god. negujući tehniku ulja kroz realizam. Izlagao na dve samostalne i više grupnih izložbi. Živi i stvara u Novom Bečeju.
Značajnije grupne izložbe:
- 2005 - Galerija kulturnog centra - Šabac XIV izložba malog formata - bijenale
- 2005 - Galerija kulturnog centra - Šabac XI izložba akvarela - bijenale
- 2005 - Galerija kulturnog centra - Šabac I izložba akta - bijenale
- 2006 - Gradski muzej - Bečej IV Prolećna izložba
- 2006 - Galerija kulturnog centra - Šabac XII izložba akvarela - bijenale
Našao sam kod Prusta jedno mesto za koje dugo nisam znao zašto me uznemiruje. Kaže Prust: "Jedna slika je otkrivanje samo malog dela umetnikovog tajnog sveta. Za veći deo tog sveta doznajemo tek kroz ostale slike istog umetnika". Prust je govorio o "manjem", i ",većem" delu umetnikovog sveta; nije rekao: ceo umetnikov tajni svet!
Želeo sam da taj ceo umetnikov tajni svet nekako nazovem. Osećao sam da ga podnosim i nosim kao teret i kao blaženstvo istovremeno. Razumeo sam da sam zbog njega počeo da slikam, ali da sam od njega morao naročito da zazirem da bih mogao da nastavim da slikam, od njega celog, jer je on kao takav ceo bio veći od slikarstva i jer je uvek, u svakom slikarevom trenutku, mogao sve da pokvari. Taj ceo umetnikov tajni svet nazvao sam: AKTIVNA PREDSTAVA, a mogao sam da ga nazovem i: UMETNOST-UOPŠTE.
UMETNOST-UOPŠTE nema određene, pa tako ni moguće forme, oblike u kojima bi mogla da se pojavi. Ona ne može da postane ni reč, ni zvuk, ni slika, ni masa, a istovremeno je sve to zajedno i privila se kao silina svega toga zajedno.
U odnosu prema UMETNOSTI-UOPŠTE, dakle prema AKTIVNOJ PREDSTAVI, umetničko delo koje se pojavljuje u nekoj pojedinačnoj umetnosti (a u njoj je jedino kadro da se pojavi) može da izgleda umetniku kao nešto nesavršeno, nešto nepotpuno.
Ne pokušavam da definišem AKTIVNU PREDSTAVU. Ne bi ona mogla ni da stane u definiciju - prevelika je! Njoj bi u definiciji bilo tesno, baš kao što joj je tesno i u bilo kojoj od pojedinačnih umetnosti. Ali ako AKTIVNU PREDSTAVU ne može da definiše, slikar o njoj može da misli, i to u odnosu prema tolikim drugim stvarima. Slikar o AKTIVNOJ PREDSTAVI može da misli pre svega u odnosu prema slici - delu njegove pojedinačne umetnosti.
Zamišljam da nam je rođenjem poklonjen izvestan UNUTRAŠNJI PROSTOR da u njega, dok živimo, slažemo, neko halapljivo i zagrcnuto, neko usredseđeno i precizno kao u tehničkom crtežu, neko nezainteresovano i bez učenja, sve što čini našu predstavu sveta. Taj unutrašnji prostor je ograničen, prazan i podjednakih dimenzija kod svih takozvanih normalnih ljudi. (Kod duševnih bolesnika je možda veći, možda manji, no u svakom slučaju deformisan i oštećen. Deformacija unutrašnjeg prostora kod nekih umetnika prikazuje se pre kao olakšica nego kao prepreka.) Različitost među ljudima, odnosno među njihovim predstavama sveta, ne sastoji se, mislim, u različitosti dimenzija njihovih unutrašnjih prostora; razlike počinju u sistemu slaganja svega što primamo, svega što doživljavamo, svega što doznajemo posredstvom osećanja i razuma.
Količina informacija nije bitna; bitni su međusobni odnosi informacija, sistem koji proizilazi iz tih odnosa. Neko s ogromnim brojem prikupljenih informacija ne "razume" ništa; neko s malim brojem informacija (na prste da se izbroje!) "razume" sve. Negde sistem slaganja porazumeva izvestan red, koji, opet, ima za posledicu neprekidno uspostavljanje kontakta između pojedinosti; negde sistem slaganja i nije sistem u punom smislu reči, što će reći da njime ne upravlja volja za nečim, nego je čovek jednostavno izložen življenju, pa ili ga se to što prima u onaj UNUTRAŠNJI PROSTOR jednostavno ne tiče, ili ga surovo prevazilazi i pobeđuje. Za predstavu sveta u pravom sistemu može da se kaže da je aktivna; u drugom da je pasivna - deponija na periferiji bića.
Kad je predstava aktivna, čovek se usuđuje da misli: sve oko mene jeste i ja jesam u svemu. I još moje JA zaista ima sposobnost da rađa ono iz čega je samo rođeno.
