srenhu

Vlajkov Ž. Stevan - Pižon

rođen u Kumanu 1957. godine. Fudbal je počeo da igra sa vršnjacima u osnovnoj školi. Odmah se isticao među njima. Lopta ga je više slušala. U školskoj reprezentaciji igrao je sa starijim, a koji su rođeni 1955/1956. godine, kao Kukin, Radin, Risteski. Bio je i najniži među njima. Uspesi osnovne škole iz Kumana zasnovani su na njihovom talentu.

U prvom timu debituje 18.11.1973. godine na utakmici 2. Oktobr, Kumane - Jedinstvo, Ečka, 9:0/5: 0/, i njegova fudbalska karijera je sledeća:

- za Kumane igra do februara 1976. godine, kad odlazi u vojsku gde je bio do aprila 1977. godine, i nastavlјa da igra za Kumane do januara 1978. godine,

- u Vojvodinu, Novi Sada igra od januara 1978. do aprila 1978. godine

- u Kumanu igra od aprila 1978. do juna 1983. godine

- u Novom Bečeju igra od jula 1983. do jula 1987. godine - u Vojvođanskoj i Banatskoj ligi

- u Melencima igra od jula 1987. do 28. 12. 1992. godine - u Banatskoj i Vojvođanskoj ligi

- u Kumanu igra od 1.1.1993. do 31.12.1996. godine i završava svoju fudbal- sku karijeru.

Punih 22 godine Steva aktivno igra fudbal. To je fudbaler sa najdužim igračkim stažom. Čak je više igrao i od Čolić Pere - Đavo. Za sve ove godine uvek je bio među tri najbolјa fudbalera u timu Kumana a mnogo puta i najbolјi. Nikada nije dobio crveni karton a na prstima jedne ruke mogu se izbrojati žuti kartoni. Nikada nije bio povređen za vreme utakmice ili treninga. Na treninge redovno dolazio, uvek je imao najveći broj treninga od svih fudbalera sa kojima je igrao. Nijedan fudbaler nije imao bolјu kondiciju. Steva je uvek bio najbolјe psihofizički pripremlјen. Na svakom treningu je davao primer discipline, pravilnog izvođenja elemenata-zadatka treninga, međulјudskih odnosa. Nikad ni sa jednim fudbalerom ili članom uprave, domarom nije bio u svađi. Svakoga je cenio, poštovao. On nije tražio da, zbog svojih svojstava, bude cenjen, poštovan - to je samo dolazilo od lјudi koji su bili sa njim. Ta njegova kompletna ličnost čoveka i sportiste irosto je osvajala lјude.

Svi su mu se divili i voleli ga. On je fudbaler - ličnost da bude na zlatnom tronu, da bude proglašen prvim sportistom za svih ovih 70 godina postojanja fudbalskog kluba. On je jedina živa legenda Kumana i zaslužuje visoko sportsko priznanje na nivou Jugoslavije.

Najviše je igrao kao polutka, a zatim krilo, halfa pa i centarfora. Srednje visine, oko 176 cm vrlo skladno razvijenog tela, plavokosi mladić ostaće u sećanjima i najmlađih generacija budućih fudbalera u Kumanu. Sa loptom je mogao sve da uradi. Igrao je levom i desnom nogom. Nјegova tehnika je bila besprekorna. Igrao je vrlo jednostavno, bez suvišnih poteza, a vrlo korisno-racionalno. I kada je driblao, činio je to pravolinijski ka golu - u slalomu. Znao je da smiri igru, da je prenese na drugu stranu, da mobiliše suigrače i da, čak, igra za dvojicu igrača. Nјegova nepresušna kondicija je bila začuđujuća. To mogu samo vrhunski sportisti. Kretao se u prostoru, tako reći, između dva golmana. Često je menjao prostor akcije a vladanje loptom i brzina kretanja onemogućavali su protivničke igrače da ga kontrolišu. Steva nije bio fudbaler žongler, niti fudbaler srednjeprugaš, već je loptu kontrolisao na najbolјi mogući način, usmeravao je blagovremeno, precizno suigraču. Bio je graditelј, kreator igre, njena osnovna poluga. Golove je davao ne samo iz igre već i iz prekida - slobodnih udaraca. Nije puno davao golove, obično u polusezoni 3-4 gola.

Tihe, blage naravi nije mogao da podnese buran život u gradu i navike fudbalera - profesionalaca u slobodno vreme. Treninzi na Veterniku u periodu januar-mart 1978. godine nisu za njega predstavlјali problem. Iako su treninzi bili vrlo naporni, a vodio ih je Stanković Branko, poznati jugoslovenski fudbaler-reprezentativac, koji nije prihvatao poštede za ne treniranje, Steva je pošteno odradio sve treninge u tom periodu i sa uspehom završio prvu etapu njemu, do sada, nepoznatih profesionalnih obaveza. Nostalgija za Kumanima, drugovima i prijatelјima bila je jača od fudbalske slave. Vratio se u Kumane, iako je tada imao samo 21 godinu.

Igrajući, kasnije, za Melence i Novi Bečej mnogo lakše je podneo jer je svakodnevno bio u Kumanu sa svima koji su mu ispunjavali privatnost života.

Sa Kumančanima je išao na pripreme februara 1976. godine na Zlataru i u leto 1980. godine na Ohridu. Dok je bio u Kumanu igrao je protiv Vojvodine, Proletera i OFK Beograda.

Po završetku fudbalske karijere u 1997/1995 i 1996. godini radio je kao trener pionira rođeni 1980. godine i kasnije. Okupio je oko 30-tak mladića - dečaka. Sa najbolјima je učestvovao na turnirima u Debelјači, Elemiru i Zrenjaninu i osvajao prvo i drugo mesto, što je uspeh vredan pažnje. Velika je šteta što nije uspeo da ih zadrži na okupu i osposobi da, tako, kompletno uđu u prvi tim. I uprava fudbalskog kluba je pogrešila jer ih nije prijavila da van konkurencije učestvuju u redovnom takmičenju ili, da je više davala na njihovoj afirmaciji kroz odigravanje mnogo više utakmica - revijalnog tipa - sa vršnjacima klubova Banata i šire. Ovako sudbina ovih dečaka je neizvesna, njih 2-3 će, možda, igrati fudbal, a ostali će biti van fudbala i sporta uopšte.

Oženjen je, živi i radi i Kumanu.

Povezani članci