Maksić R. Tihomir – Papula

Maksić R. Tihomir – PapulaU selјačkoj kući, na Aranđelovdan novembra 1931. godine rođen je još jedan sin i dadoše mu ime Tihomir. Po visini uvek je bio iznad svojih vršnjaka, pa čak i od mnogih iz starijih generacija. Slab, vitak i nemirne prirode, visok oko 187 cm. Lako ga je bilo prepoznati u grupi dečaka. Već kao 13- godišnjak primetili su ga da stalno dolazi na fudbalsko igralište. Ljubav prema fudbalu odvlačila ga je na zeleni travnati teren. Nije propuštao ni jedan trening ili utakmicu. Dolazio je kao da je on jedan od 12-13 fudbalera i da se bez njega ne može. Bio je presrećan kada uspe da, tokom treninga, šutne fudbal ili da ga u ruke donese starijim fudbalerima. Koliko je na treningu bio srećan još više je bio važan pred svojim drugovima. Jer od njih niko nije uspevao da toliko i na taj način poseduje fudbalsku loptu. Još kao dečačić bio je simpatično nametlјiv pa su ga svi voleli, prihvatali u svoje društvo. A Tika je to znalački koristio, i među svojim vršnjacima uvek bio vođa. Bez njega nisu mogli, ni smeli, ništa da urade. Upornost, da većinu slobodnog vremena provodi na fudbalskom terenu, se isplatila. Sa 16,5 godina odigrao je u Tarašu, 5. marta 1948. godine, prvu svoju utakmicu. To je bio Petak i Kumančani su u Tarašu trebali da odigraju svoju trening utakmicu. Da će se ići u Taraš čuo je pre 2-3 dana na treningu. I rešio je da toga dana ne ide u školu jer se u Taraš polazilo pre podne. Iako je bio početak marta meseca vreme je već nekoliko dana bilo sunčano-toplo. Ali, naravno, blatnjavo. U Taraš se išlo sa četvoro selјačkih kola. Dve zaprege su bile zadružne, a dve privatne - Kvaščev Vase i Kovačev Miloša-Lale. Zapravo, njihovi očevi su terali konje. Nije bilo dosta fudbalera pa su morali da igraju Filipović Milojko-učitelј bio golman i, naravno, Tihomir, kao desno krilo. Seća se da su još igrali Ćurčić Veselin-Bibika, Stanisavlјev Stevan-Andriča, Stojkov Đura, Kumrić Stevan-Čika i dr. Već u prvoj minuti Tika je postigao svoj prvenac - gol. Kakve radosti i sreće! Na prvoj utakmici, u prvoj minuti postići prvi gol. To je za Ginisovu knjigu rekorda.

U Kumane su se vratili kasno uveče. Noć hladna, slab mraz i blato odužili su povratak iz Taraša. Nikad stići u Kumane da se Tika pohvali svojim vršnjacima. A on je umeo tako da priča da su ga svi netremice slušali i sa poluotvorenim ustima kao da očekuju još da im Tika baci koju bombonu.

Već 14. marta 1948. godine fudbaleri iz Taraša gostuju u Kumanu. Strelac prvog gola u Tarašu dobija šansu da se pred svojim Kumančanima iskaže kao fudbaler. Ali kakav paradoks. Umesto da igra, njega određuju da brani-bude golman. Nije smeo da odbije, jer bi to značilo kraj njegove fudbalske karijere. Imao je sreće. Kumančani su pobedili sa 5:1 i Tika je obavio svoju ulogu golmana. Primio je samo jedan gol.

Ali tu se ne završavaju iznenađenja u početku njegove fudbalske karijere. Bez obzira što je i dalјe bio najredovniji na treninzima, tadašnji fudbalski moćnici poigravali su se sa njim. Ne samo u vreme do registracije za prvi tim, već i sledeće 1949/1950. godine. Ne samo što nije bio siguran da će igrati, već nije znao ni na kojem mestu u timu će igrati. Sudbina se poigravala sa njim, isklјučivo, zahvalјujući tadašnjim moćnicima iz mesta, a koji su imali i glavnu reč u sastavlјanju tima. Tako je Tika ulazio u tim kada baš nije bilo drugih, a mesto u timu dobijao od golmana pa do levog krila. I za čudo na svim mestima je igrao dobro.

Naučio je i levom nogom da igra, pa mnogi nisu znali da li je levak ili depgnjak. Na golu se ponašao kao pravi, iskusni golman, kao i na drugim mestima u timu - kao da samo to mesto igra. I tako je postao univerzalac. Alil najviše je voleo da igra centarhalfa i da u half liniji igraju Kvaščev Čeda-Prča i Sekulić Milinko- Šilјa.

Visok oko 185 cm odlično je igrao glavom a u skoku je bio neprikosnoven. Lagane telesne građe, sa ne više od 76 kg vrlo se lako kretao. Uvek je bio u odličnoj fizičkoj kondiciji i sa jakim moralno-volјnim kvalitetima. I u jeku polјoprivrednih radova sa njive, pešice dolazio na treninge. Mnogo puta je, u toku dana, igrao i po dve utakmice - pre podne rukomet ili odbojku, a po podne fudbal.

Uglavnom je igrao na mestu beka ili u half liniji. Nјegovo gipko, vitko telo dolazilo je do izražaja najviše na ovim mestima. Kao bek često je prelazio u napad po krilnoj poziciji i tako, svojim suigračima, odličnim centaršutevima, stvarao gol šanse. Igrao je jednostavno, tako reći, iz drugog, trećeg poteza. Ubacivao se u prazan prostor i tako brzo osvajao teren duplim pasevima. Takav način igre stvarao je paniku u protivničkoj odbrani jer su igrači ispadali iz igre. Vrlo retko je ulazio u završnicu. To je ostavlјao svojim suigračima da stvorenu šansu realizuju. Zbog toga je, svega, dao 30-tak golova u svojoj karijeri. Naravno i zbog činjenice što je dosta puta bio golman. U toku polusezone bar 3-4 utakmice je branio. U početku češće a kasnije ređe. Kako kaže: U to vreme nije bilo fudbalskog kluba protiv kojeg nije branio.

Vojnu obavezu je regulisao septembra 1953 - septembra 1954. godine. Zadnje utakmice za Kumane odigrao avgusta 1961. godine kada je otišao iz Kumana za Raču Kragujevačku, a od 1. novembra 1964. godine živi u Zrenjaninu. Oženjen je, penzioner. Završio za profesora - diplomirani biolog.

Povezani članci