srenhu

Dojdoševa skela

Na potesu od Medenjače do Berega, putnike, veći­nom poljoprivrednika, koji su imali njive u atarima Bačke, retka motorna vozila i dugu kolonu konjskih zaprega, sa je­dne na drugu obalu prevozile su tri skele. Ovo je priča o jed­noj od njih.

Često sam stajao na obali Tise i gledao kako skela do­stojanstveno klizi kroz sunčeve zalaske, onako umorna, a or­na za ono „još malo".

Odluku nisam doneo ni danas, posle toliko godina, da li mi je skela bila lepša dok sam je posmatrao sa obale, ili dok sam bio na njoj vraćajući se sa kupanja, kad su se i se­ljaci vraćali sa njiva, kolima natovarenim bostanom (vrežom), voćem i grožđem. Kad su se sa punim vedrima kupina vra­ćale beračice ovih plodova. Skela je tada ličila na ploveću pijacu, na kojoj se pazari, uzima, proba, a ponekad, nešto i ukrade. Vraćaju se ljudi koji su po ceo dan po kubicima košarali. Nude ribu: kečigu, šarane, smuđeve. Vraćaju se i kupači, obično deca i mladići. Uzimaju kuke i vuku skele sa jedne na drugu obalu.

Skeladžije idu od kola do kola, razgovaraju sa ljudima, gledaju šta imaju u kolima, nešto kao carinici, a ovi daju na­jbolju dinju, najveću lubenicu, žutu k'o limun kad je rasečeš, dve-tri jabuke, pregršt šljiva i poneku krušku da im se nađe. A i zaslužili su. Eh, koliko puta su ih prevezli preko reke sa kolima natovarenim plugovima i sejačicama, zatim drljačama i ko zna kakvim sve oruđima. Od marta pa, do sada. Zar to nije vredno lubenice, dinje, par grozdova ili ne­kog voća. Istina plaća se skelarina, ali ovo je nešto drugo. Ovo dođe kao degustacija. Milo je svakome kad čuje da mu je grožđe, voće ili bostan dobilo, baš od skeladžije, visoku ocenu.

Mnogi su žetvu već zaboravili, ali skeladžije se sećaju. Sećaju se svakog voza požnjevenog žita. A kako i nebi. Ulaz u skelu strm, a vozovi visoki po nekoliko metara, a konji ću­dljivi. Voz se nagne, konji krenu u pogrešnom pravcu. Vo­zove treba složiti, ponekad i po pet u jednu skelu. Skeladžija mora biti veštiji i od samog kočijaša. Koliko puta se desi­lo da kaže kočijašu: „Siđi s kola i daj meni uzdice".

Danas je nešto drugo. Voda mirna. Skela plovi polako. Pale se fenjeri. Voda „stoji". Lomprazi su stabilni. Banat. Skela tek što nije dodirnula lomprag. Mlađi skaču na daske lompraga da bi izbegli gužvu kad skela stane. Skela stane. Izlaze beračice kupina, nadničarke, zaprega, a onda motor­na vozila.

Od ostrva se oglašava neki tegljač vukući šlepove. Ske­la se odmara. Skeladžije računaju ko se još nije iz atara vra­tio. Tegljač prolazi, zvukom sirene pozdravlja skelu i skela­džije. Kreće i skela. Opet bački, pa banatski lomprag. Opet isti redosled. Izlaze ljudi, zaprege i motorna vozila, a na kra­ju, noseći fenjer izlazi i skeladžija. Neće u kućicu koja stoji na dolmi (nasipu). Leto je. Veče je lepo, sveže. Mesečine pu­no. Ostaje još sat-dva. Priča sa vrbama, sa rekom, sa samim sobom, sa virovima i u reci i u sebi. Ostaje, za svaki slučaj, ako neko vikne „Skela!" A dešava se da vikne. I u sred noći. Probudi skeladžiju. Prene ga iz najlepšeg razmišljanja. Skeladžija odveže čamac privezan za skelu, koji služi za spaša­vanje, a i za zakasnele putnike, odlazi po onu senkii koja se nazire na drugoj obali.

Leti je lepo. Ali jesen... Ona pozna, kad kiša i srž u ko­stima pokvasi, kad nikakve kabanice ni bunde ne pomažu.

Zima je najgora. Kad Tisa počne da se ledi, kad sante krenu. Zakasneli putnici čekaju da im pomogneš, a rekom i venama sante leda plove i prete. Skeladžija rizikuje svoj ži­vot da bi pomogao putniku. I istope se sve sante u srcu kad putnik kaže „Hvala!" Ili, kad i bez „hvala" krene ka nekom toplom kutku.

Kad se reka zamrzne, celu površinu vode pokrije led de­beo metar i više, pešaci idu preko leda.

Stari ljudi su pričali da je mašina vršalica sa dresom pre­lazila preko leda. Ne znam. Možda i jeste. Ja sam samo jed­nom došao do polovine reke. Pratio sam devojku koja je pu­tovala. Led je počeo da puca. Doleteo sam do obale i dovi­knuo joj: „Pisaću ti!"

Borba skeladžija sa ledom dugotrajna je. Skeladžije seku led. Prave put i skela opet, bar za neko vreme, plovi. Ljudi ispred reke zastanu, ali nikad ne stanu.

A onda opet proleće. Led se topi. Snegovi sa Karpata kopne. Reka nadolazi. Nosi sve pred sobom. Kida i čeličnu sajlu. Skela i dalje plovi, ali sada bez kontrole, dok se ne na-suče na neki deo obale. Onda opet onaj ustaljeni red.

Dođe i prvi san. Ponoć. A već posle ponoći čuje se rzanje konja, dolaze i ljudi da „uhvate" red, da što pre pređu na drugu stranu. Ko zna koliko će puta danas „preplivati" reku.

Na turskoj kaldrmi, od skeladžijske kućice do lompraga, koja liči na tobogan, ili smučarsku stazu za spust, sa dva strma nagiba, već se formira duga kolona seljačkih kola i mo­tornih vozila.

Po dužini kolone, vidi se da se obala sva intenzivnije bu­di. Levo od skele se „Jelena", mala lađa, koja saobraća od Novog do Starog Bečeja (Bečeja), sprema na prvo putova­nje toga dana, od osam koje će obaviti od jutra do večeri, vukući dereglju sa đacima, putnicima, piljaricama, radnici­ma i poslovnim ljudima. Po odlasku i dolasku „Jelene" skeledžije i kupači su merili vreme.

Sa obalom su se budile i vrane. Graktale su, a zatim od­lazile u polja puna zrnevlja, na kojima su ostajale sve do večeri.

Sunce je visoko. Peskovita plaža na bačkoj strani, na desnoj obali Tise, već je puna. Ipak, kupači dolaze preko celog dana. Negde oko sredine Tise, bolji kupači skaču iz ske­le u reku i na taj način se osvežavaju. A dan dug. Letnji. To­pao. Gori nebo i zemlja.

A oko skele je bilo sve. Plaža. Divna peskovita plaža. Odeš skoro do pola Tise, a voda ti do kolena. Onda vodonoša. Splav, vezan jednom širom daskom za obalu, ograđen gredama, sa koga su žene zaitivale vodu. A voda, tiska, či­sta i prozirna. Žene su je koristile za piće i za kuvanje. Na­ročito je bila ukusna supa tiskom vodom nalivena. A i za pra­nje veša. Okrenu žene već do zore nekoliko puta.

Kupači su sedeli u čamcu i ispalcem pili vodu gaseći žeđ. Kažu: prijalo im je.

A vodonošu sam morao da spomenem. Imao sam četiri-pet godina, a moj brat duplo više. Brat je pecao, a ja gledao kako one sitne, najsitnije ribe, jure po prozirnoj tiskoj vodi igrajući se. Hteo sam, valjda da im se pridružim. Došao sam do ivice, skliznuo, napravio salto i sasvim slučajno se, obema rukama uhvatio za splav. To me je spasio. Kad je čuo da je nešto bućnulo, brat je pogledao i video mene, odnosno moje ručice, kako čvrsto drže splav vodonoše, odnosno, ka­ko se čvrsto drže za ivicu života, Bila je to sreća i za njega i za mene.

Vratimo se skeli. Vremena su se počela menjati. Skela i skledžije počeše stariti, a kolone na turskoj kaldrmi počeše bivati sve duže i sve nestrpljivije. Nije se moglo više. Prvo je u pomoć priskočila još jedna skela, a zatim i neka mala lađa „Slavuj". Išlo je brže, ali to nije bio ni željeni ni potre­ban ritam.

Počelo se pričati o izgradnji mosta. Gradiće se tu i tu. I tako i bi. Most premosti reku. Skela ode. Poslednji put je prešla Tisu jednog decembarskog dana. Međutim sa vodom je teklo i vreme. Reka se, kao i život, čas bistrila, čas mutila, ali je tekla. A to je bilo dobro i za reku i za čoveka. Prevozi­la je skela đake, seljake, studente, novinare i snimatelje. Po­slušno je skela nosila kameru i kamermana dok je ovaj ka-drirao, a mi gledajući reportaže, uživali u lepotama reke i njenih obala. Dolazili su i novinari i pravili intervjue. Pitali su: „Da li skeladžija može da napusti skelu i reku?" „A, ko bi to mogao?" Sem, ako život povuče... A život je povlačio. Prvi je reku napustio Slavko Dojdoš, stari skeledžija i šaljivdžija. Po njemu su ljudi i zvali skelu „Dojdoševa" skela. Otišli su zatim i drugi. Ostalo je samo ono, što je nekim čud­nim vezama bilo spojeno sa rekom. Ono što je reci ostalo verno do kraja. Kao i naše sećanje.

Kit

Sezonu kupanja smo otvarali rano. Prvog maja smo se kupali. Ako se Tisa razlije, poplavi vrbe i napuni kubike vo­dom, onda, već aprila počinje sezona.

Sa otvaranjem sezone, počinjale su i priče da se u Tisi nalazi kit. O kitu su pričali, obično, svi koji su na Tisu dola­zili jednom godišnje, a možda i ređe. Alasi, skeledžije i ku­pači nisu kita videli, ali slušali su da se pojavljivao čas tu, čas tamo. Pričali su ljudi da je kit jednom čoveku progutao dve guske odjednom, da je tom i tom ceo zapat pataka ne­stao i da ga je kit progutao dok su patke ne sluteći ništa mir­no plovile Tisom. Te priče su počinjale početkom sezone, a završavale su se krajem Ilinskog meseca, kad i sezona kupanja.

Jednog letnjeg dana kit se pojavio kod samog pristani­šta male lađe. Istina je na samoj sredini Tise.

Od pristaništa levo, između dolme i obale nalazila se jed­na mala, ali vrlo lepa zgrada. Izgrađena je kao Kapetanija, kasnije je u njoj bio dom zdravlja, a zatim je zgradu za svo­je potrebe uzela UDB-a. Preko puta te zgrade nalazila se Rusomirova pekara. Ne mogu da se setim kad je ta zgrada iz­građena, ni ko ju je izgradio. Između te zgrade i Rusomirove pekare par metara je bio put. Kola koja su išla na skelu, ili sa skele morala su tuda da prođu, tim delom puta, a za­tim uz samu obalu Tise do skele. U povratku je bilo obrnu­to. I fijakeri su, koji su čekali lađu, prolazili tuda do prista­ništa. Kupači su imali veći izbor. Mogli su da se popnu na dolmu (nasip) kod skele, zatim kod spomenika, a i na onom mestu kod zgrade UDB-e. Uspon kod skele se najčešće kori­stio. Između obaloutvrde (bedema od opeke) i skeladžijske kuće nalazila su se leptir-vrata, koja su sprečavala bicikliste da u šetalište uđu vozeći biciklove. Na tom delu dolme šeta­čima niko nije mogao da smeta. Oni su, šetači, tu bili neprikosnoveni.

Kod pristaništa su se kupači spuštali do same reke i on­da nizvodno, prema Manastiru, tražili neko zgodno mesto i prijatelje koji će im praviti društvo. Njih i nije bilo teško naći jer, tu je svako svakog poznavao.

Tu, kod pristaništa su alasi držali ulovljenu ribu. Tu su je i prodavali. Ribu su čuvali u drvenoj napravi koju su zvali barka. I barka je bila slična malom čamcu od metra ili dva dužine. Bila je ozgo zatvorena, ali su na gornjoj strani bila i mala vratanca. Bočne strane su joj bile izbušene. Riba je u barci imala dovoljno vazduha i čiste tiske vode sa tempe­raturom vode u reci.

Na tom prostoru kod lađice uvek je bilo ljudi. Putnici su čekali lađicu, kupači su se kupali, alasi prodavali ribu.

Međutim, tog julskog prepodneva nije bilo ni lađice, bila je na plovidbi, ni alasa, bili su u lovu, jedino su kupači ispu­nili taj prostor i zajedno sa putnicima koji su čekali lađicu, činili veliku gomilu ljudi. Toliko ljudi je bivalo na jednom mestu kad je Mirko Žira za banku-dve, za vreme bivše Ju­goslavije, vukao, ili bolje reći izvlačio utopljenika do obale, na kojoj su čekali žandarmi, narednik, a i sreski načelnik sa lekarem, koji je trebao da utvrdi da li je smrt nastupila nasilno.

Eto, na tom mestu, na pristaništu, okupilo se puno lju­di. Iz UDB-e dođoše tri čoveka. Na pitanje šta se tu zbiva, ljudi im kažu da se u Tisi nalazi kit. Kakvih se sve elemenata tada moglo naći, zašto ne bi i jedan kit. Ljudi su govorili uglas, očito uzbuđeni. Pričali su da su ga videli, da ima vrlo široka leđa, da je dugačak toliko i toliko. Gomila ljudi se sve više približavala obali. Na sredini Tise voda je počela da kovitla i da peni. Onda se pojaviše kitova leđa. Ljudi počeše bežati prema dolmi.

Ljudi koji su izašli iz zgrade UDB-e narediše narodu, zbog bezbednosti, da se povuče.

Najstariji po činu, mislim da je bio poručnik, naredi jed­nom od preostale dvojice da donese dvogled i pušku. Ovaj ode. Kad se vratio, palo je naređenje: „Ti ga prati dvogle­dom, a ja ću da pucam!"

„Eno ga! Eno ga!" - povikaše ljudi.

„Ne vidim ga" - reče onaj što ga je pratio dvogledom.

„Okreni dvogled, udaljio si ga" - reče onaj što je dr­žao pušku.

Poče pucnjava. Kit zaroni. Ostao je u vodi nekoliko mi­nuta, a onda opet izronio. Opet pucnjava. Opet kit pod vodom.

Padne predlog da se čamcem približe kitu. Međutim, zbog rizika od tog predloga se odustalo. Narod se poče ko­mešati. Tražio je hladovinu. Deca su se popela na jablano­ve. Onaj što je dvogledom pratio kita pope se na jedan panj. Ubrzo primeti da se panj drma.

Naiđe i lađica. Ljudi počeše posadi davati signale da pri­stane uz obalu. Jedan čovek, zadihan, mašući šeširom i trče­ći u susret skeli, kad je stigao do panja na kome stoji čovek koji dvogledom prati kita, spotakne se i padne. Tek tada su primetili da je oko panja namotan debeli štrik na čijem je drugom kraju bio som-kapitalac koga su lađari ulovili.

Lađica je pristala, putnici su se ukrcali, kupači poskakali u vodu, narod se razišao.

Između Rusomirove pekare i zgrade UDB-e opet su pro­lazila kola i fijakeri koji su čekali lađicu i možda nova uzbuđenja.

Kad skela zastane

Na bačkoj strani nema gotovo ništa. Jedino, vrbe i ja­blanovi koji su mesecima stajali u vodi. Stabla do krošnji od mulja i peska. Sve je to ostalo iza naših leđa. Ostala je još mala kućica-Čarda, koja je u toku rata bila oštećena. Mali drveni most koji je premostio kanal između kubika vrba. Kod mosta je bila i vetrenjača. I ona je ostala, ali samo u sećanju starijih žitelja. Posle rata je srušena. Kao da su vetrovi promenili pravac, a na krilca vetrenjače sletale su još samo pti­ce. Ostali su i kubici puni ribe. Šipražje.

Tisa se povukla. Međutim, do lompraga se mora gaziti. Ili čamcem. Međutim, voda je plitka. Skeladžije premeštaju lomprage, a i „špulnu" sa čeličnim užetom.

Za razliku od bačke, na banatskoj strani se prostire ceo grad. Istina, vide se samo krovovi i tornjevi crkveni. Vidi se Rusomirova pekara. Oseća se miris svežeg hleba, kifli i bureka.

Rusomir i sad, sigurno, stoji pored tezge-pulta, a iza nje­govih leđa stalaže sa vrućim hlebom. „Dajte mi ovaj. Ovaj je malo više reš", - kaže mušterija. Rusomir poslužuje. Po­red hleba uvek izmeri i koji gram osmeha.

I dok skeledžije uz pomoć putnika polako vuku skelu, redaju se slike. Hotel „Vojvodina" blješti na suncu. Ispod hotela, pored same obale kupatilo. Kupača je još uvek pu­no. Doplivaju do skele koja se nalazi na sred Tise, popnu se u čamac, a onda u skelu. Sa skele skaču u reku i opet pre­ma obali. Dva-tri šlepa na banatskoj obali. Priljubila se uz obalu. Kupači skaču i sa njih.

Vidi se kuća Viće Markovića. Zid, a kraj njega voće. Du­nje i kajsije.

Skela klizi polako. Sa leve strane kućica, sojenica. Služi za klupske prostorije FK „Zvezde", sasvim levo ostrvo, kraj kojeg se vidi mali svetionik, koji kao sanjivo dete žmirka pred prvi san. nešto ispred svetionika Grad. Ostaci stare tvrđave i jedna vila sa lepo uređenim voćnjakom, oivičena divljim rogačom koji smo sisali, cedeći neki sok čudnog ukusa i na koji je vetar pred večernje mise na njima zvonio.

Skela zastaje. Bar nam se tako čini. Neće da kvari vidik.

Samo otkucaji crkvenog sata i tok reke, uveravaju nas da i vreme protiče i da će za sat-dva suton pokriti reku i vr­be, sačekavši da crveni leptir-Sunce sleti u vrbak il` reku i tu prenoći. Ostaće tu, sve dok ga neki povetarac što tumara u jutru šumom ne prene iz sna.

Skela dolazi do obale. Nailaze i prvi snovi. Ptice sanja­ju meka gnezda, skeledžije vodonoše sa obramicama koje im se gibaju na ramenima i suknjama zadignutim do kolena, a umorni konji sanjaju miris jasala.

Život će nekoliko sati teći drugim tokom, a onda, opet, nova vožnja, slična ovoj, a ipak drugačija za neki novi de­talj nezapažen u prethodnoj vožnji. Za nešto što će proći kraj nas da traje večno...

I dok budemo šetali obalom rećićemo, ili bar pomisliti: ovo su zarasli tragovi jednog vremena kroz koje su plovile skele i ljudske sudbine sa manje strasti i kovitlanja virova - bar nam se tako činilo.

Golubarnik

„Jelena" - mala lađa. Vraćam joj se po ko zna koji put. Kao nekad, kad se probija kroz maglu sad se probijala mo­jim sećanjem, ili bolje reći zaboravom, koji donose jesenje kiše, vetrovi i raskaljane obale. Međutim, jesen koja se se­ćanjem pružila sunčana je i lepa. Topla čak. Nema potrebe da se guramo da uđemo u „Jeleninu" utrobu i pored peći grejemo promrzle ruke i noge, ili sušimo pokislu odeću. Sada se sasvim lepo osećamo i u dereglji koja je uhvativši „Jele­nu" ispod ruke šetala čudnom stazom između dva grada.

Liče mi na dve devojke. „Jelena" na plavušu, a dereglja na crnku.

Dereglija, ili dereglja kako smo je kad zvali, izgledala je pomalo čudno. Ličila je na ogroman čamac do pola, od pramca prema krmi, otvoren, a od polovine do krme pokri­ven. U njoj su, u dereglji, sedeli putnici na klupama od neorendisanih dasaka. Kad počnu vetrovi i kiše, prednji deo dereglje je bio prazan, a zadnji prepun. Kad je lepo i sunčano vreme, bivalo je obrnuto.

Međutim, dereglja je imala, kod same krme, jedno ma­lo odelenje. Mi smo, đaci, to odelenje zvali golubarnik. Golubarnik je služio zaljubljenima da u njemu izmene poneku reč, neko pisamce, a ponekad i neki poljubac. Po načinu kako se u golubarnik ulazilo i izlazilo prepoznavali smo ko se u koga zaljubio, čija je ljubav cvetala, a čija malaksavala. U golubarnik su zaljubljeni ulazili držeći se za ruke, a pone­kad, skriveni od pogleda radoznalih piljarica i zagrljeni. Go­lubarnik je bio mesto za zaljubljene, njihova privilegija i oa­za ljubavi.

Dešavalo se, ako je bilo nešto važno, ako je trebalo ne­koga, ko nema para, sakriti ispod klupe, da smo skoro svi ulazili u golubarnik. Kapetan-Mladen je već predosećao da se nešto dešava. Da se neko „švercuje" i primenjivao je po­sebnu taktiku. Prvo je naplatio vožnju od piljarica i zanat­lija, idući od pramca prema golubarniku. Kad je stigao do golubarnika, okrenuo bi se i pošao prema pramcu. Bili smo presrećni. Naročito je bio srećan onaj što se nalazio ispod klupe. Čika-Mlađa bi, na naš smeh i žagor, obrnuo putanju i došao do nas. „Platite, molim!" Smeh bi prestajao, a čika-Mlada, lupajući paragon blokom o dlan govorio: „Požurite, molim!"

Jedan po jedan vadili smo pare iz džepova i kupovali kartu. Čika-Mladen je ležerno kidao perforaciju blokova i pružao nam listiće uzimajući pare ne gledajući u nas. Rume­nilo poče da nam se vraća. Ne gleda nas, možemo mirno da dodajemo karte jedan drugome. „Jesu li svi platili?" - pi­tao je. „Jesu" - odgovarali smo mi u horu kao vrane koje je motor „Jelene" baš tada budio. „Jedan nije" - kaže Mla­đa. „Koliko vas ima?" - pita kapetan. „Devetoro" - kaže­mo u horu. ,,A ja sam samo osam karata ocepio" - kaže. Opet voštana boja na našim licima. Vidimo, nadmudreni smo. „Jožika! Kad stigneš do ostrva zaustavi. Jedan mora napolje!" Pipamo se po džepovima, izvlačimo poslednju re­zervu. Vratićemo se pešice preko Ljutova. Međutim ko će da pliva pola Tise da dođe od ostrva do obale. Na našu sreću Mlađa se okrene i kaže: „Ja sam pogrešio". Ponekad se stvar­no naljuti na nas, ali retko. Obično, kad mi preteramo. On­da smo mirni kao bubice. Manji smo od makova zrna. On­da Mlađa drži litiju. Tako su tekli dani, tako je tekla Tisa, au golubarnik su uletali i iz njega izletali svake godine drugi golubovi.

Sećam se jeseni. Jedne lepe jeseni, sunčane, tople, kad se u nama prvi put ljubav javljala. Kad smo prvi put uletali i izletali iz golubarnika.

Spremali smo se za ekskurziju. Do Bečeja smo, to smo znali, trebali da putujemo lađicom. Polazak je bio zakazan za ponoć. No, mi smo već oko 17 časova bili na dolmi, na pristaništu noseći naše tašne, kofere, cegere sa kolačima, me­som i drugim jelom. Neki su već počeli da prazne torbe ka­ko bi im bile lakše prilikom putovanja.

Imao sam i ja, kao svako, svoje „najbolje" drugove. To su bili oni, kojima poveriš tajnu, kojima šapućeš na času, baciš ceduljče sa uređenim zadatkom iz matematike i tako. Isto je bilo i sa drugaricama. Njima smo „otimali" fotogra­fije. Moj drug, Miša, mi se pohvalio da je dobio fotografiju od Marije. Kasnije, dok smo čekali „Jelenu" ona je, Marija, pokazivala fotografije drugaricama. Uzeo sam jednu. Rekla je da joj vratim, sve fotografije su joj uzeli drugovi. Što će reći kad je mama bude pitala gde su fotografije. Vratio sam joj. Ušli smo u lađicu. U dereglju. Naše društvo je otišlo u golubarnik. Seo sam do Marije. Osetio sam Marijinu ruku kako traži moju. Onda sam osetio u ruci parče kartona. „Ne­moj da gledaš, stavi u džep. Pogledaj kad izađemo". „Jele­na" je krenula. Motori su svojim zvukom remetili tišinu, koja je mirno spavala i ispred i iza nas. Kad smo izašli na obalu, pogledao sam ono parče kartona koje sam držao u džepu. Bila je to Marijina fotografija. Na poleđini je pisalo: „Za tebe".

Sećam se golubarnika. Da li je to što se u njemu rodilo bila ljubav, ili trenutak kad čovek prvi put oseti da mora da ima nekog i kad ostane sam?

„Jelena" više ne plovi. Dereglje nema. Nema ni golubar­nika. Ipak. golubovi još uvek lete, visoko, kao mi... nekad.

Pismeni

Naš razred je bio, u odnosu na ostale razrede, u našoj školi, malo neobičan. U razredu su bile dvadeset i četiri devojčice, odnosno devojke, i četiri muškarca. Škola nam je te godine bila najbolja u Srbiji, ali smo mi, naš razred, jako malo tome doprineli. Pre bi se moglo reći da nije bilo našeg razreda, škola bi još ubedljivije pobedila.

Moja crna tačka na tom, školskom putu, bio je francu­ski jezik. Profesorka Anđa, lepotica Kraljevine Jugoslavije, kad bi držala časove francuskog jezika, obavezno je pitala mene. Međutim, obzirom da je bilo puno više devojčica, mi smo, dečaci, bili proterivani sa časova francuskog jezika. Raz­log je bio jednostavan. Profesorka Anđa je donosila svoju garderobu iz vremena kad je bila mis, kad je bio raspisan konkurs za mis Kraljevine Jugoslavije, pa su učenice pravile Modnu reviju. Učila ih je kako treba graciozno hodati, po­zirati i drugo. Nama nije to nimalo smetalo jer, niko ništa nije znao.

No, vreme je prolazilo. Profesorka nam jednog dana saopšti da ćemo sledećeg časa imati pismeni iz francuskog je­zika. Posebno je meni skrenula pažnju da moram doći jer, u protivnom zna se - dvojka k'o vatrogasni toranj. Ja ni­sam bio nezadovoljan jer, dva pismena sam eskivirao, a tre­ći je, verovatno što sam ja na njemu bio prisutan, zbog mno­štva dvojki bio poništen.

Mimo svih običaja, probudio sam se ranije da ne zaka­snim. Spremio sam se i otišao na lađicu. Kiša je padala. Sve je bilo sumorno i vlažno. Tu su bili i ostali učenici-putnici. Tu je bio i kapetan Mladen. I on je bio zamišljen.

Krenuli smo. „Jelena" - mala lađa je stigla do sredine Tise, a onda počela da se vrti. Onako bela ličila je na baleri­nu koja izvodi svoj ples. Ples na vodi. Igrala je dugo, a on­da, umorna, primakla se obali, naslonivši se na nju, obalu, kao da ima nesvesticu. Đaci su se radovali, tražili opravda­nja, a ja sam sa još nekoliko radnika prešao skelom na dru­gu stranu Tise i počeo trčati da nadoknadim izgubljeno vreme. Trčao sam sve do Bečeja, a neumorna kiša, praćena vetrom, trčala je, uporedo sa mnom. Bio sam mokar, kaljav do ramena, a takvu frizuru ni jedan frizer mi ne bi mogao napraviti. Ličio sam na strašilo.

Ušao sam u učionicu. Prošlo je nekoliko trenutaka i posližitelj čika Pera poče čekićem lupati o neku šipku upozora­vajući profesore da treba da počne čas.

Profesorka Anđa nije došla. Čekali smo je, ali nije do­lazila. Čas se završio. Sledećeg časa je došla. Sledilo je izvinjenje. Rekla nam je da je putovala, da je pokisla, da je mo­rala da ide da se presvuče. Rekla nam je da ćemo pismeni iz francuskog jezika imati sledećeg časa. Onda nam je priča­la: „Deco, što je strašno na Tisi! Vetar! Skela se nagiba čas na jednu, čas na drugu stranu. Kiša! Grozno je. Ja, ovakvo vreme nisam zapamtila. Imala sam sreću, ponela sam šuškavac. A i naišla sam na jednu prijateljicu koja me je kolima donela do Bečeja." Onda je ugledala mene. „Šta je s tobom? Zašto si ti takav?" - pitala me je.

„Ja sam, profesorko, bio na toj istoj skeli", - rekao sam i nasmejao se.