srenhu

Muzičarski spomenar

Kao što su gotovo u celom svetu tih 1950. i 1960. godina skoro kao „prasak“ buntovnika u želji da promene budu u svemu, pa se iz džez muzike, svinga, bluza, latinoameričkih ritmova odjednom izrodio novi kralj, dabome Evis, ritam i soul, a onda i rokenrol, „Bitlsi“ i „Roling Stounsi“, „Enimalsi“ , „Kinksi“ i „Holisi“, sve od „Pink Flojda“, gde je taj deo imena „Pink“ bio bliži Pink Panteru nego ovim 187 TV Pink – kanala nacionalne frekvencije, a onda i „Kvin grupa“ s kojom se nekako i zatvara taj krug. Sve sa helankama i atletskom majicom neverovatnog Fredija Merkjurija, sad dal' Indijca, ili Engleza, ili „fele-fele“. Da se ne zaboravi ni grupa „Hu“ iz koje se iznedrio čuveni mjuzikl „Tomi“, a onda i „Led Cepelin“, „Kridensi“ i ostali „Mankisi“, možda pre svih „Dorsi“, Džimi Hendriks, Dženis Džoplin i „Mamas end Papas“ i „Bič Bojsi“, pa i „Bi Džisi“.

Sve to i svi oni neverovatno su uticali, ni manje ni više nego baš na Novi Bečej. Dotle su tu tavorili saksofonista Eči Jager i džezer klavirista nastavnik Horvat Balaž, da bi prava najezda novih likova, drukčije muzike krenula u pravi bum, čak su u drugi plan sklonili čuvene tamburaše na čelu sa Števom i Perom.

Ovde ćemo ih nabrojati, da ne budu zaboravljeni, a i ko bi drugi i slovo o njima napisao, tim likovima kojima je velika nada u velike promene stigla iz daleke zemlje Amerike, u međuvremenu se spuva kao svinjska bešika, naduvana da se fudbal igra, a ne fudbalerima trguje, nada koju je možda i zanavek satro neki globalizam u kojem se definitivno ništa dobro ne nazire, niti će sve do tog toliko najavljivanog potopa.  Pa i onda ko zna šta nas čeka; dobro onih koji preteknu i budu u potrazi, sve onako u novoj „Nojevoj barci“, za nekom novom nadom koju će možda lako naći samo ako nisu zaboravili da u „Barku“ ubace koji lap-top, mobilni, ali onaj pametni telefon, i bar nekoliko istraživačkih TV novinara, uz i više političkih analitičara za postpotopsko vreme.

U ovom muzičarskom spomenaru, posle Jagera i Balaža, pa i Števe i Pere, a opet daleko od najavljivanog potopa, šta god da je to i da li će ga biti, ili neće, daj bože, mora se u Novom Bečeju krenuti od Šušanja i njihove mađarske Kulturno-prosvetne zajednice:

VIS (vokalno-instrumentalni sastav) „Plave zvezde“: Buša Janoš –Janči, solo električna bela gitara, Mesaroš Danijel – Dani, harmonijum i vokal, Koša Ištvan – Peti, bubnjar, Bali Karolj-Špuri, bas, Kiš Mihalj – Mišika, saksofon, a pevači Đerki i Pićuka Šmit. Okupio ih je, dobro organizovao i svesrdno pomagao lokalni političar Đerđ Bordaš – Đurka, uz logistiku Jožefa Dudaša.

Gotovo u isto vreme, kao pandan Šušanju, iznikli su i Vranjevčani takozvani  Bečejci: Milan Nešić – Bata, Dušan Josimović – Dule, Đerđ Molnar – Đurika, Moma Popov, Dragan Glumičić – Gane, pa i dođoši Stanislav Milićev – Cane, iz Tomaševca, pa i drugi Cane, iz Orlovata, onda i Žika Jakšić – Musa, Mehdija Durgut – Eči, braća Tima i Milan Pejin, Obrad Lalić – Pičojka, Oto Barna – Otika, Vlada Mihajlovć, Svetozar Ostojić – Zare, Zoltan Čeh – Zoli, Branislav Stojančev – Paša i Mirko Josimović – Trska.

Muvali su se tu, neki kratko, neki oholo, i Kumančani, uglavnom iz njihovog VIS-a „Lira“: Svetozar Sekulić – Lika, Dule Maksić – Cule, Siniša Brusin – Čapur, Đura Gladić – Đurika, Rada Titin, Boško Brusin i Ljubiša Šijačić – Šilja. Pa i dvojica Starobečejaca, Mića Mišković – Cepelin i Bogdan Kurćanov – Boba.

Pored „Plavih zvezda“ i kumanačkih „Lira“ u isto vreme i godinama posle, ređali su se muzički sastavi raznih imena: „Dečaci sa Tise“, „Flemings“, „Omege“, „Begunci“, „Grupa 52“ i „Maks“. Svirali su uglavnom u centru u Omladinskom domu, ali i u Vranjevu, u Novom Selu i Šušanju. Svirali su i u svim opštinskim selima – Bočaru, Novom Miloševu i Kumanu, ali i u Zrenjaninu, Orlovatu, Tomaševcu, Kikindi, preko Tise u Čurugu, Bečeju i Nadalju, a na moru u Velikom Lošinju, Poreču i Nerezinama.

Sve to trajalo je do polovine sedamdesetih prošlog veka. Posle su došli „neki novi klinci“, po koji i izuzetno dobar gitaista, basista, ili šta već, ali vreme više nije bilo kao pre. Nestale su igranke, korzoi, posle i bioskopi, nestao je i Omladinski dom kojeg je zamenila Autobuska stanica, sagrađen jeRadnički dom „Jovan Veselinov – Žarko“, pa mu onda ukinuli ime, izgrađen velelepni Kej Edvarda Kardelja baš godine kad nas je drug Bevc napustio, godinu pre nego što je to učinio i drug Stari, pa su se drugarice Pepca i Jovanka našle u crnini, a svi mi, što bi rekli Titovi iz Kumrovca i okoline – u bedaku!

Poenta ovih redova nije što se „Kej na Tisi“ više ne zove po Edvardu Kardelju, niti što smo „u bedaku“, niti je ovo priča, mada malo jeste, niti je deo neke hronike, takođe malo jeste, nego je poenta na Spomenaru u kojem su pomenuti oni koji su obeležili jedno vreme u jednom mestu u koje se i danas ulazi pored vidno istaknute table – „E, ovo je moja varoš“.

Takoreći prijatelji

- Moja sadašnja žena Kristina, a celo Vranjevo znalo što je Krista, po babi iz Novog sela zapravo je i jedina moja žena, kao što znaš – raspričao se u gostima kod takoreći pobratima Gojka u Kaću, sela nadomak Novog Sada poznatom po paroli „Kać selo malo, za „Partizan“ sve bi dalo“, koji se upravo već drugi put razveo ovaj put od, dabome, druge žene, pa je već imao dva sina jedinca, po jednog i s prvom i s drugom drugaricom; obe su, kad su Gojka manule, zadržale, za uspomenu na oca im, sinove i Nenada i Predraga, svaka svojeg – e ova moja Krista mene nije manula sve ove godine, mada nije da nije mogla!

Gojko je pažljivo slušao, takoreći baš s punim razumevanjem, prstima čupkao čas retku bradicu, čas brkove svoje, klimnuo bi po koji put u znak da je Krista sigurno mogla naći već dobar razlog da mane ovog; imal' koga odavde, od Kaća do kraja sveta, da nešto bar malo krupnije nije zgrešio? Pa njega su, Gojka, obe manule iz zacelo manjih razloga! Što je, naravno, bilo po njegovom uverenju, a zapravo je bio najveći ljubitelj tuđih žena i kafana, što ne samo u Južnoj Bačkoj sve sa Kaćom i Novim Sadom, nego gledajući i celu Vojvodinu, uzevši u obzir i Vranjevo u Novom Bečeju i ovog takoreći prijatelja, Banaćanina, koji se puva kako se razume u manjivanje venčanih žena od venčanih muževa; a Gojko češće nije nego što jeste dolazio kući prvoj ženi, posle i dugoj venčanoj, prvom sinu jedincu, onda i drugom sinu, jedincu takođe, pa su ga, može biti najviše zbog toga manule žene i jedinci, takoreći bez oravdanog razloga.

I onda mu ovaj prijatelj, Banaćanin tu pripoveda o svojoj Kristi koja jeste nosila ime po babi iz vranjevačkog Novog sela, sonestrane pruge, a njega NIJE manjivala (mada?) i rodila mu dva sina od kojih, za razliku od Gojkovih Nenada i Predraga, ni jedan nije bio jedinac. A da je Vranjevčan prijatelj, svakako da jeste prijatelj jer je za njegovog rođaka od uje i ujne bila udata Vukica, ćerka Gojkove sestre od strica iz Đurđeva; a što je Banaćanin prijatelj „takoreći“, kao što u naslovu ovog pomalo titravog sećanja na relaciji Bačka-Banat, koje samo Tisa razdvaja, e da je samo ova pitoma, široka, duboka žuta reka faktor razdvajanja u ovom delu sveta, gledajući u sveplanetarnom globalu na takve stvari, nego je, koće znati, Gojku ovaj prijatelj iz Vranjeva, „takoreći“ zato što se Vukica nije udala preko Tise kao što Bog zapoveda; da dođu s jabukom i čuturom, lepo je isprose i onda još lepše, na karucama i dva čilaša s praporcima je odvedu; ali nije tako bilo nego je uskočila! Ej, ni u Mošorin, Gospođince,  ili Gardinovce, nego baš u Banat!

Godinama su se ova dva prijatelja „takoreći“ držali kao pupčanom vrpcom vezani, pa je Vranjevčan s jeseni za Đurđic odlazio Gojku u Kać selo malo, sam bez svoje Kriste koja ni za živu glavu, svoju, nije htela u goste kod tog što takav može pokvariti i ovog njenog, još i više nego što je već pokvaren, kao i svaki muški što je, jelda, dok je Bačvanin Gojko, takođe bez žene aktuelan, bio redovan gost u Banatu s proleća na Đurđevdan.

I evo i sad, dok „takoreći“ prijatelj Gojkov, čije je ime Proka, ne onaj Proka Naturalov koji je prosuo čašu vina „po čaršavu belom“, a kojeg je Crnjanski možda i izmislio; da nije izmislio čak su mnogi uvereni, nego ovaj Proka, gost koji uporno iznosi nešto kao disertaciju o ženi venčanoj kao što je njegova Krista, koja je stub stabilnosti jedne socijalističke samoupravne naše porodice i društva koje, što i statistika pokazuje, krupnim koracima hrli u svetlu budućnost na čelu sa...

Eto ti šta je „glupi Banaćanin“, pomisli Gojko, pleonazam jer je dovoljno reći „Banaćanin“, a ovo prvo se podrazumeva, i kako da mu sad, kao takoreći prijatelju, saopšti šta je po tom pitanju naumio, a naumio je tvrđe i od mošorinskog i od titelskog brega, pa i Fruške gore koja se tu plavetnila i nekako odozgore Gojku javljala da svakako istraje u svojoj nameri:

Proko, takoreći prijatelju moj, prvi si kome ovo kažem, rešio sam da nađem i treću zvaničnu ženu jer sve one usput i ne računam, najmanje to nisu Perka i sve one iz „Bele butine“ – videla se Gojkova muška odlučnost pomešana s „karlovačkim rizlingom“ koja se u Kaću pije uvek, pa i za Đurđic, a ne „banatski“ kao preko Tise, za Đurđevdan.

Onda je Gojko objasnio gostu da će to svakako biti, a već je napikirao jednu u selu, naočita udovica, nije mnogo potrošena i što je najvažnije – ima dete, i to školskog uzrasta; drekanje, nespavanje, pelene i „Pavlovićevu kremu“ više ne bi podneo; kao ni u prethodna dva slučaja što nije.

- Venčaćeš se po treći put, i u crkvi i u opštini?

- Taman posla! Neću! Tad bi i ova mogla da me mane, a Gojka više ni jedna manuti neće.

- Pametno. – složi se prijatelj „takoreći“.

Zile na zadatku u Vranjevu

- Zile kad se danas pojavi na poslu, kad god to bilo, da je ovde kod mene radi dogovora o temi koju će pisati za nedeljno izdanje, a ako se već zaglavi u Klubu na desetom, izvucite ga – gledajući u svoj raspored obaveza a taj dan saopšti sekretarici Ceci urednik Karan koji je juče imao neprijatno iskustvo s dvojicom novinara od kojih mu je jedan na njegov predlog da sam predloži ideju za tekst odgovorio da već ima ideju i to da mu, uredniku tom, natrći seju!

Zile, Lazar Bojanović, sad dal' iz Mošorina ili sa Salajke, možda i Podbare u Novome Sadu, u „Dnevnik“ je došao kao zamena za Miku Antića koji se garavim sokakom uputio i pridružio svojim pajtosima tamo negde na nebu; sad ne baš kao zamena jer je za Miku bila nemoguća, ali neko ko bi mogao da piše „skoro kao“, pogotovu što je već stekao pedigre autora „Komunjare“, knjižice koja s tim naslovom, u to vreme, baš i nije bila prihvatljiva. Ovaj naš Zile nije, dabome da nije, bio Mika, niti je on to i pokušavao, ali su mu priče i reportaže u novinama i te kako čitane, naročito „Strašne priče sa Salajke“, ili kako je begečka Nana udarila kontru Dunavu.

Revnosna sekretarica Ceca nađe Zileta u Klubu na desetom, oko podne, u društvu pet-šest majstora iz štamparije, uz još nepopijenu treću lozu, ali na samom kraju priče o svom dedi iz Mošorina koji je bio pravi majstor za pečenje rakije; pekao ju je i od šljiva, ringlova, svakojakog voća, od duda i od kukuruza, a kad nije bilo drugog materijala – i od klozetskih dasaka.

- Zile, zove te Karan – Ceca sekretarica će.

Ni kriv ni dužan Braca se našao u Ziletovoj pričiZile klimnu glavom u znak da je primio k znanju sve gledajući prema šanku i konobaru Miletu iz Budisave da primeti kako loze ponestaje, a Mile nikad ne omaši da na vreme dospe i uglednom novinaru, svima za stolom, pa i onom koji je na redu da plati turu; kao da slušanje priča može biti baš zabadava. Ovoga puta red je bio na štamparskog radnika znanog kao Bora Konj, kojem je konobar zajebant uz svaki ladan špricer, bilo to ujutru, oko podne, ili kasnije, donosio malu plastičnu belu čašu sa šećerom, da se Bori nađe na pojilu, a da se ovaj nikad nije naljutio; čak je jednom ispričao društvu u Klubu X kako mu je žena, druga po redu, za rođendan kupila „Na Najlonu“ uramljen goblen „Konji na pojilu“. Bora je bio takav jer i inače nadimak „konj“ nije dobio zato što je bio konj kako bi se pomislilo, neopravdano, nego što mu je, onako prirodno, govor sasvim  malo ličio na ljudski govor, a više na rzanje konjsko.

- Kako je bilo u Rusiji – zarže Bora, jer su svi znali da se Zile upravo, tu i tamo i ukrivo, vratio sa dvonedeljnog službenog puta iz bratske nam pravoslavne zemlje na istoku koja se nešto „perestrojkovala“, šta got to bilo baš je daleko odavde?

- Ajde, pa moram ići kod Karana, urednik je, nije mala stvar:

I Zile počne priču kako je Rusija velika, velika je mala reč, veće nema i gde kakvog početka i ima, kraja devinitivno nema. Kad tamo kose žito njiva je kao od Mošorina do Bačke Palanke, ako ne i šira, a koscima vodu nose helikopterima, posle ih avionima vraćaju kući.

- Toliko je sve veliko – „krenula karta“ Zileta - da su im pčele velike ko' naše kokoške!

- E, sad će biti – rzne Bora.  – A kolike su im onda košnice?

- Sad, koliko sam uočio, tu i tamo ko' naše.

- I te pčele ruske velike ko kokoške uđu u košnice male kao naše, pa kako Zile?

- A pizda će ih materina znati – odbrusi povratnik iz Rusije i seti se da ga urednik čeka, a čim je sekretaricu Cecu slao po njega, mora da je baš važno.

Urednik Karan jeste primetio da Zile kasni oko dva sata, ali nije bio cepidlaka, nego je odmah prešao „na stvar“ da vodećem novinaru u ovom uglednom listu obazloži zadatak koji ima temu, obim i rok za predaju rukopisa, s posebnim naglaskom na ovaj treći deo:

- Treba mi za sledeće nedeljno izdanje jedna lepa topla priča o jednom malom, vrednom i kolko-tolko uspešnom vojvođanskom paoru, ako se može naći u Banatu, i to baš u ovo teško vreme ekonomske stabilizacije i diferencijacije sveopšte iz koje se, zar ne Zile, već nazire jedno mnogo bolje sutra u zemlji koja je mnogo patila, pa je valjda već red da se ide napred.

Ziletu je Ceca automatski uručila nalog, putni nalog za kola, sve sa bonovima za gorivo, a i za akontaciju dnevnice za put; sam da upiše kuda službeno putuje.

Već sutradan vredni  novinar je stigao na zadatak, u Banat, u Novi Bečej, tačnije u Vranjevo. Tamo ga je svojim roditeljima, poljoprivrednicima, uputio kolega i gariša iz Kluba X, ali ne da piše o njima, već da ga oni upute kakvom naprednom mlađem seljaku koji svakako zaslužuje poveću reportažu u narednom nedeljnom broju koji je, inače, veoma čitan čak i izvan Novog Sada; čak je Zile zapisao i neki preliminarni predlog imena viđenijih Vranjevčana kao što su Vaščićevi, Dujini, Farbarovi, Bata Bočarski, Aleksa Jerak, Cvejinovi i još neki, ali to će bolje znati kolegini starci.

Na ulaznim vratima u avliju Zile i fotoreporter jedva nadjačaše dva povelika crna pulina i dozvaše domaćina:

- Dobar dan, ja sam Lazar Bojanović, novinar iz Novog Sada, i vaš sin nas je uputio na vas da nam nešto pomognete, da nas uputite!

Pošto je domaćin Braca, tako ga svi znali, nekako umirio puline, bilo je tu malo i nogom, gosti uđoše u avliju, pa preko verande u kuću u jedno ugaono predsoblje sa dva prozora na kojima su roletne bile spuštene do pola pa se u avliji videla jedna ogromna  kruška kakvu ova dvojica iskusnih dođoša nikad  videli nisu; ovo kao da sam  u Rusiji, pomisli Zile.

- Pa šta ima novo u Novome Sadu – započe Braca „čampras“ razgovor dok ne stigne posluženje, koje utim stiže u vidu kafe, povećeg fićoka rakije i soka od limuna za foto-majstora i Bracu.

Reč po reč, ajde i rakiju po rakiju, domaću kajsijevaču, razgovor novinara i domaćina se prilično odužio i to bez konkretnih pitanja i odgovora, ali uz pristojno slušanje sagovornika kad je koji došao na red da priča.

Braca je krenuo, inače kao i uvek kad bi mu se pružila ovakva dobra prilika, od „kulina-bana“, odnosno od svoje četiri godine zarobljeništva u Nemačkoj, mada ga je njegova  Veselinka nekoliko puta opominjala „da to ljude ne interesuje“, da nisu zato došli, pa je okrenuo o seljačkom životu, ceni žita i mleka, o junici koju je svojevremeno izlagao na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, onda i o unucima Nemanji i Svetozaru, imenjaku svom, o ćerki Dušici koja je profesorka, pa o maloj penziji za koju je prilično dugo i ne malo sam uplaćivao da drugarici svojoj i sebi obezbedi sigurniju starost.

S druge strane astala u predsoblju Zile je iskorisitio novu priliku da se osvrne na svoj nedavni boravak u velikoj Rusiji i naglasio Braci, čiju je priču baš pažljivo saslušao da jeste Nemačka Nemačka, ali Rusija je Rusija i ENDE! Zatim malo pričao o svom poreklu, novinarskoj karijeri, ženi svojoj koja je, kao Bracina Dušica, profesorka,dodavši reč-dve o ćerkama od kojih se ne zna koja je od koje lepša, onda i pametnija – valja trgle na mater.

- Nego Braca, nećemo mi ići po Vranjevu da tražimo nekog naprednog paora jer ja već imam sve za moju priču.

Onda su malo slikali oko štale, drugu avliju, šupe i kotarku punu prošlogodišnjeg roda kukuruza u klipu, pomirili se sa pulinima i, obavljenog zadatka, prvog po povratku iz velike, i još veće od toga, dakle najveće Rusije, pa se pozdraviše s domaćinima i – odoše.

I stvarno, u prvom narednom nedeljnom broju u najtiražnijim vojvođanskim dnevnim novinama, istina i jedinim takvim na srpskom i cirilicom, osvanula je reportaža, topla kratka priča o banatskom težaku, i to na tri stupca, sve sa Bracinom slikom koja je odavala jedan samo nama poznat optimizam i veru u bolje sutra, može i prekosutra, ali da nije „malo sutra“, što nas tek čeka, samo nekoliko decenija posle Ziletovog zadatka, uspešno obavljenog, u Banatu, u Vranjevu.

Epizoda Novi Žednik

Novi Žednik je mesto na skoro samom severu Bačke, odmah pored Starog Žednika, a na putu do Čantavira odakle puta dalje nema više: selo malo ali, kako bi to nadahnuti i nabudženi novinari umeli da ga opišu kao selo „urednih ušorenih domaćinskih kuća, vrednih neimara i radnika i poljoprivrednika, svakako izuzetno pitomo i za primer u svakom pogledu“ i, što treba posebno istaći, s veoma jakom Partijskom ogranizacijom najboljom u okviru Opštinskog komiteta Saveza komunista u Subotici. Imao je tada Novi Žednik i železničku stanicu na pruzi Beograd – Subotica, mada nisu baš svi vozovi svraćali, pored nje veliki Silos koji se video i od Bačke Topole i od Subotice, imao je i Omladinski dom, jedan dućan i Osnovnu školu „Bosa Milićević“ i njenog direktora Crnogorca Mišu Stanišića; dom zdravlja je bio u Starom Žedniku, a benzinska pumpa u Čantaviru.

Taj Novi Žednik je, pokazaće se, potpuno promenio život jednom Vranjevčanu, a taman se navikao u Novom Bečeju na „lezilebovićko“ bitisanje posle Vojske. A evo šta je bilo:

Tu se „srbin“ i oženioNastavnica srpsko – hrvatskog jezika, Milena Zerzevska, otišla na zasluženo porodiljsko odsustvo, pa je trebalo naći zamenu dok se ne vrati. I našli su u – Vranjevu. Ne baš slučajno, nego je u toj OŠ „Bosa Milićević“ radila Dragica Petrović iz Elemira, udata Zeljković baš u tom Novom Žedniku, i predložila da u zamenu za Milenu bude primljen njen brat od tetke, dovoljno kvalifikovan za ovaj posao. Tako je i bilo.

I od 1. septembra  je počeo da predaje i srpski i hrvatski, pomešano, a crticom razdvojeno, smestivši se, privremeno, kod sestre Dragice u školskom stanu veličina 2x3, dobro nešto je veći bio, u kojem su bili sestra, zet Stojan i dvogodišnja sestričina Zorica, što se ono kaže: kad čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna. Ali će uskoro, bogme, da bude. Naime, Srbin, kako su đaci zvali ovog Vranjevčana, se oženio i priveo snajku baš u taj malecki sestrin stan nadomak dvorišta OŠ „Bosa Milićević“, takođe privremeno. Dobri direktor Stanišić, čiju su kancelariju krasile velika slika Njegoša, prilično pristojna, i nekoliko knjiga koje je predvodio „Gorski vijenac“, pa „Luča Mikrokozma“ i komplet Vuka Karadžića, a onda i Marko Miljanov o čojstvu i junaštvu; dobri Miša je uradio nastavnički raspored tako da kad sestra Dragica ima čas, Srbin nema pa može i treba da čuva sestričinu Zoricu. Toliko o vanškolskim aktivnostima mlađanog nastavnika na zameni. A Stojan, Srbinov zet, kao za inat radio je u „Bratstvu“ u Subotici po ceo dan i dolazio kući i po noći, nekad i ponoći, ako je skoknuo do Segedina po novu turu salama, kobasica i sira, pošto je u Mađarskoj ta roba bila znatno jeftinija nego u jedinom dućanu u Novom Žedniku, pa čak i celoj Subotici.

Ali  Srbinova novopridošla mlada zauzela je odlučan stav kako se nije udavala da čuva decu, nego da ih rađa, pa su inicijativna snajka sve sa svojim Vranjevčanom našli  novi smeštaj kod penzionera Nikole i Danice, neka prostorija u dvorištu, a ubrzo kod Milana i Sofije Čiče, cela kuća u ulici „Maršala Tita“ br.6, na putu za Čantavir dokle je vodio asfaltni put, a istim se moglo vratiti sasvim bezbedno i brzo pošto tuda niko i da nije išao, sem na benzinsku pumpu.

Dobri direktror Miša, inače i sam po struci nastavnik srpsko – hrvatskog, uredno je posećivao časove mladog Srbina, davao povremene savete, ali sve u svemu bio je zadovojan novajlijom, čak i toliko da je malo – malo dolazio u kuću koju je Vranjevčan iznajmio od Milana i Sofije Čiče, tek da ga snajka počasti čašicom rubinovog vinjaka, dobro nekad i kojom više, a naročito je isticao uspeh mladog kolege koji je sa svojom literarnom sekcijom dospeo čak u Jutarnji program Radio Beograda pod naslovom „Dobro jutro deco“ o čemu je, inače, i ceo Novi Žednik prilično brujao, pa je to primećeno i u Osnovnoj partijskoj organizaciji.

Kako je proleće puklo, Srbinova mlada rodi sina i to  se baš proslavilo i u Zbornici i u celoj školi. Posle su se devojčice iz škole otimale da guraju kolica s bebom, a dečaci koji će pre nastavniku oprati crvenog fiću i kad treba i kad ne treba, i tako sve dok se nastavnica Milena Zerzevska nije vratila i preuzela svoj posao, a Vranjevčani se, sad uvećani za još jednog člana porodice, lepo vratili – u Vranjevo.

I taj povratak i boravak u Vranjevu, ajde i takozvanom Bečeju kod NJENIH,kratko je trajao jer je ON položio ispit i dobio posao u Novom Sadu, i to ne bilo koji, nego baš novinar. Brzo se pročulo u Vranjevu, pa i šire, a čula je i komšinica baba Draga koja je uporno sama sedela na hoklici na sokaku a da joj se baš ni jedna žena iz sokaka ne priključi, mada su joj se u prolazu učtivo javljale, pa čak i pitale za zdravlje, bez zastajkivanja:

- Šnajka Veselinka, čujem da ti je sin dobio poso' u Novi Sad, da bidne novinar?

- Jeste, dobro si čula.

- Baš lepo, baš lepo. A oćel' on tamo u Novi Sad imati kao novinar i njegovu Bodicu?

Vranjevčan u Deželi

Danikinim fićom, malo stariji model, onim što se vrata i otvaraju i zatvaraju naopačke, na vreme su stigli na Beogradsku veliku železničku stanicu; rado Srbin ide u vojnike i ima nastavak. Voz za Ljubljanu, neki međunarodni sve sa spavaćim kolima, njemu posle presedanje za malo nazad, za Novo Mesto. Sve uz „mašinista pusti paru jače, da ne vidim kako draga plače“.

U Ljubljanu stiže rano ujutro; stanica i na njoj otvorena  berbernica, ili već kako je krupno pisalo na njihovom, još daleko od otcepljenog, latiničnog jezika.  Tek, Vranjevčan se ošiša, po „vojaški“, kako reče slovenački brica.

Vranjvčan u DeželiOko podne, možda i malo kasnije, biće da je bilo blizu dva sata, najave šinobus za Novo Mesto. Njemu se u glavi vrti pevaljka Silvana Armenulić i „Srce gori, duša boli“, pre svih „Dorsa“, „Flojdova“, pa i starijih „Kinksa“, „Kridensa“ i „Bitlsa“. Ne toliko što mu je srce gorelo i duša bolela, mada jeste, nego je računao da će se u vojsci sigurno lakše „prodati“ znanje pevanja narodnih pesama , a on je znao da peva; dobro, narodne će tek naučiti.

Do kapije kasarne „Milan Majcen“ ide se pored reke Krke, ako se to uopšte može rekom zvati u poređenju sa Tisom, a sa strane sve neki privredni giganti (IMV što pravi onaj mali „Reno 4“, pa „Pionir“, „Krka“, „Novoteks“). I dok je Krka, reka a ne ona fabrika pilula, tekla svojim tokom, naš Vranjevčan „uzvodno“ stiže do kapije već pomenute Kasarne. Tu ga na „Prijavnici“ dočeka dežurni desetar ne delujući baš previše strogo, nego onako po PS (pravila službe).  Kasnije je saznao da je reč o Sarajliji koji je već radio kao portir u fabrici za proizvodnju auta popularnih „Buba“, u TAS-u, što god ova skraćenica značila.

- I šta imamo tu –on će, ovaj Sarajlija?

Oduzeo mu je četiri ćureća bataka, tek načeto pečeno pile, poveće štanicle pogačica s droždinama i kiflica sa salom, dva boksa niškog „Kenta“, što je svakako pitanje da li je bilo baš po PS, teško da je. Pošto su ga opelješili na prijavnici, drugi desetar ga odvede i priključi već formiranom stroju smotanih i prilično uplašenih budućih vojnika još u civilnim odorama na sablasnoj velikoj betoniranoj pisti veličine bar dva fudbalska stadiona, a onda već treći desetar podviknu:

- Na levo krug i za mnom, jedan po jedan!

I odvede ih sve onako jedan po jedan do samog ugla piste gde su već bile postavljene  tri stolice i čekala  tri vojnika, verovatno berberske struke, koji su toliko radosno zveckali i mahali alatom za šišanje, očito jedva čekajući da se baš tvoje glave domognu, pa je sve izgledalo kao kakvo stratište. Džaba ono šišanje na stanici u Ljubljani. Posle ove „golgote“ uveli su ih u jednu poveliku sobu gde je usledilo temeljno zaprašivanje, od šišane glave do nogu, s naglašenom količinom tog DDT belog praška pravac u gaće. Onda neki razvodnik poče da im baca privremene uniforme, a drugi ih odvede u trpezariju na večeru gde su imali čast da se prvi put sretnu s hranom koja se zove „rizi-bizi“; ko je bio vojnik JNA zna šta je to i koliko je to za jelo!

Sutradan ustajenje u pet, neki tipovi s „čvarcima“ se deru na tebe, neko ti ukrao čarape i posle doručka, onako sabajle, JNA obuče po PS svoje nove fazane koji su se držali jedni drugih s nevericom gledajući koliko tu vojske ima; sigurno preko hiljadu, ima i dve ako ne i više. Licitacija je išla do između pet i deset hiljada.

Odnekud, tu ne daleko, čuo se zvuk  nekih koji pokušavaju nešto da odsviraju i neko reče da to dopire iz Vojničkog kluba koji je u posebnoj zgradi, odmah tu iza. Vranjevčan koji je tog jutra dobio vojničko ime – Brka -  vođen zvukom stiže do vrata, ali zaključanih iznutra, oslušne i zaključi da ovde ne preferiraju Silvanu Armenulić, kad iz Kluba izađe jedna stara vojnička kajla, bez ikakvih „čvaraka“:

- Šta je fazan, koji ćeš moj ovde pred vratima?

- Čujem svirku, pa eto,

- A ti si kao neki muzičar? Sačekaj da se vratim.

Dosta brzo se vratio Dragoljub, inače lekar iz Rume, otključao i uveo ga u Vojnički klub, zapravo bioskopsku salu s velikom pozornicom na kojoj su trojica pokušavali da usviraju „neku stvar“.

- Valter! Prekinite malo! Ovaj fazan kaže da zna da svira.

Na pozornici komplet bubnjeva „Premijer“ svetlucave crvene boje, sa dve velike „Zilđijen“ činele i dva velika timpana, dvojica gitarista uključenih u jedno prilično moćno pojačalo, stalak s mikrofonom i jedna baš neugledna bas gitara, neuključena, naslonjena na stolicu. Posle male zbunjenosti, Valter se snađe:

- Znaš bas? Dobro, idemo „Hej Džo“ Džimija Hendriksa.

Položio je Brka ispit kod solo gitaristekoji je, nema šta, baš znao da svira, što je radio i pre JNA u svom bendu u Puli; brzo su prošli još neke pesme, sve uglavnom poznate i lake. Sve to zato što je tačno za podne bila zakazana, po PS, priredba za fazane pošto je bio 1.novembar, „Dan mrtvih“, praznik u Sloveniji. Sala prepuna i gromki aplauz posle svake pesme, najviše posle one „Jedna mala, pjegava plava“ od „Indeksa“, a sigurno bi aplauz bio i veći da su fazani znali da ih posle ručka čeka svakom po deci crvenog vina marke „Cviček“, pa ko ne pije, ima ko pije.

Vodnik Milan Stjepanović (drugi s leva)Valtera i Ljubišu, žeravicu od bubnjara, iz Zaječara (drugi gitarista bio isključen iz pojačala) Brka je tako uspešno pratio na basu da je oduševio prepunu salu i svih 28 novopečenih vojnika iz spavaonice u kojoj je i sam proveo prvu noć na  „gostovanju“ u deželi. Ali i svog kapetana Todora Josifova i njegovog nadređenog, kapetana Prve klase, Milana Milivojevića, komandanta bataljona pešadijskog, onda i nekoliko vodnika i jednog zastavnika koji su, kao i kapetani, priredbu pratili iz prvog reda pa su lakše zaključili da je Brka jedan potencijal baš kakav treba Kasarni „Milan Majcen“. Zato je odmah posle polaganja svečane zakletve, za Dan Republike, 29.novembar, lako dobio sedmodnevno odsustvo da u Vojnički klub donese jedno pojačalo i dobru gitaru. Ne treba bas, jer je u Glavnu komandu već otišao obrazložen zahtev da se kupi nov bas, po mogućstvu „fender-džez bas“. A da ovo ne bude neispričano do kraja, posle pet-šest meseci u Vojnički klub stiže bas, pravac iz neke prodavnice u Zagrebu. Samo što nije bila bas-gitara, nego veliki crni kontrabas, tamburaški begeš.

Po povratku u Kasarnu, sve s pojačalom i gitarom, Dragoljub ga dočeka i saopšti da je predložio da on, baš Brka, bude njegov  naslednik u Vojničkom klubu, jer se za nedelju dana „skida“ i pravac Ruma, kao i da budućeg „šefa“ Kluba upozna s jednim novim vojnikom koji je tu samo na privremenom boravku. Bio je to glumac Marko Nikolić, kasnije Giga Moravac iz „Boljeg života“ i nadasve glumčina, koji je čekao poziv za snimanje velikog filma „Užička republika“, i samo posle tri dana otišao je, a Brki u amanet ostavio posebnu verziju narodne junačke pesme iz Kosovskog ciklusa „Boj na Kosovu“.

Naime, u to vreme, a i pre, u domovini bratskih naroda i narodnosti tačno je bilo propisano koliko, procentualno gledajući, koji narod i narodnost, naravno, treba da imaju visokoškolovanih, obrazovanih. Tako i Šiptara, ajde Albanaca, pa je izvesni student iz okoline Peći izašao na završni ispit na Filološkom fakultetu i bilo je dovoljno samo da se pojavi, možda baš i ne, ali profesor, sebi dušu da olakša:

- Vidim u indeksu imaš visoke ocene, mogao bi i na postdiplomske. Nego, bi li mogao da mi ispričaš, ukratko, sadržaj one poznate narodne pesme „Boj na Kosovu“?

- Da lji da stojim, ilji odmah smesta?

- Kako hoćeš.

- Onda ću smesta da prepričam:

- Izvoli.

KOSOVSKI BOJ

                A su bilji a su došlji u boj na Kosovo

                Selji i jelji neki bakljav i tuljumb

                I pilji neki điskat boz

                Kad progovara Carica Miljica

                O moj brate Biško Jugoviću

                Da ne ideš u boj na Kosovo

                Da te neki ne ubije

                A Biško Jugović će mu

                Ajde beži jedan ludi žena

                Mi je draži ovaj ćasni barjak

                Beži kući

                Sikter bre

                Carica Miljica ode kući

                Padne na jedan veljiki kamen

                Turi ruke u gljavu i

                Plaće plaće plaće spava

                Kad na granu sljete dve ćavke

                Crne u pićku miljimeter i grakću

                Miljice nemoj da pljačeš i da spiš

                Da ti prićam šta je bilo u Boj na Kosovo

                Su se bilji Srbi i Turci su se bilji

                Su se bilji i bi se pobilji alji

                Dodje onaj srpski Miljoš Kobiljić i

                Zakolje turski car Murat od ovde do ovde

                Ga zakolje i poćne da bega

                On bega Turci ga juru

                On bega Turci ga juru

                On bega Turci ga juru

                I bi pobega ali u  pićku miljimeter

                Se tu strefi neki taksirat baba

                Mu frlji tepsiju pod noge

                Ga spljete i

                Turci ga stignu

                Ajde sad begaj

                Ga zakolju

                Otfrlje mu gljavu

                I se svrši Kosovski boj

Marko je bio i otišao i vojska ga je uglavnom brzo zaboravila, sve dok nisu došli kućama svojim i videvši ga u bioskopu ili na TV-u maltertirali bi svoje najbliže:

- E ovaj je samnom služio JNA, a bili smo kao nokat i meso!

Te je 1973. Vojnički klub bio neverovatno aktivan i uspešan, a sve zahvaljujući vodniku Milanu Stjepanoviću. Onako mlad starešina uspeo je da sebi nadređene ubedi kako bend Vojničkog kluba treba da svira igranke po okolnim selima: Dvor, Žužemberk, Otočec, da ima redovne nastupe u Domu JNA u samom centru Novog Mesta, da pripremi i izvodi Nušićevu „Vlast“, u saradnji s lokalnom omladinom. Toliko se Milan Stjepanović razmahao da to nije izmaklo ni medijskoj pažnji. Pa je u „Dolenjskom listu“ čitava strana bila posvećena Kasarni „Milan Majcen“ s posebnim naglaskom na Vojnički klub i Milana vodnika Stjepanovića, pa i nekoliko vojnika među kojima i Vranjevčan Brka.

Vojnički dani su tekli kad u Kasarnu stigoše još dva Vranjevčana, problematični Mile Sekulić i dobrica Radica Jovanović, u novom Bečeju znan po nadimku Fric, a i Pekmez. Vranjevački triling se momentalno udružio. Pekmez i Brka su vazdan igrali fudbal na male goliće, a i Mile je odmarao u priručnom zatvoru bez šnirova, kaiša i oprtača po kaznama koje je neverovatno umeo da zaradi najmanje dva dana od isteka prethodne, pa na šutanje sa ovom dvojicom Vranjevčana i nije mogao da stigne.

Neposredno pred završetak vojnog roka, Brki ponudi kapetan Miloš Džudović, načelnik Doma JNA, da ga zaposli kao građansko lice na službi u JNA na poslovima kulturno-zabavnog sadržaja, Brka pomisli što da ne, kad je već u Novom Mestu radio, kao nastavnik fiskulture, Vranjevčan Voja Stojšin, i obeća da će malo razmisliti.

Vrativši se kući na ponudu je odmah zaboravio, na Novo Mesto i Milana Stjepanovića nikad nije, a odabrano društvo u kafani „Kongo“ je zabavljao svaki put novom i novom interpretacijom „Kosovskog boja“.

Pa se tako potom i oženio.