XI

Ujutru su se slikar Anri i mladi Julije slučajno sreli u parku, stupili u razgovor i uskoro su sedeli u venjaku diskutujući. Posle izvesnog vremena našli su mnogo srodnosti u svojim dušama i, kao i uvek, posle neprospavane noći, kad se lјudi sprijatelјuju, oni počeše da govore i o stvarima koje su im bile najbliže. Mladom Juliju se učinilo da su se noćas prema njemu svi naročito drsko ponašali, kao prema svakom onom koji je zalјublјen i nesrećan. Slikar je prihvatio tu temu: „Vidite, ja sam slikar. Za one koji poznaju moja platna. A za one koji poznaju mene, ja sam običan vetropir, čudak koji obilazi Evropu, neurastenik, i kad se njima kaže da ja slikam, odmahuju rukom: voleli bismo da vidimo te slike! A kad ih vide, onda u njima nalaze vetropirstvo, ženskarstvo, lutalaštvo, svašta, samo ne vide sliku. Takva vam je glupost, a to što kažete da su glupi jako sigurni u sebe, u svoje mišlјenje, zamislite vi kako bi to izgledalo kad bi oni priznavali svoju glupost. Značilo bi već da su na putu da prestanu da budu glupi. Oni moraju da je brane da bi je imali; njihova sigurnost, njihova drskost, to je odbrana njihove gluposti, njihove ličnosti, koju oni žele da zadrže nepromenjenu.“

Karačonji, mada je i sam putovao i poznavao dosta sveta, sad kad je stranac bio u njegovoj zemlјi, pitao je Anrija:

„Šta vi mislite o ovoj noći?“

„Mislite, o svemu ovom šta sam video i doživeo noćas?“ „Da!“

„Pre svega, bio sam pijan, kao što je sigurno bila i Angelina! Vrlo verovatno!... Stvari koje su mi se desile, neobične su mi, iako sam Parižanin, ali smatram da kad bih malo bolјe pogledao, video bih da su svi ovi vrlo nalik na ono što bi se meni ili vama, u određenom krugu, desilo u Parizu. Svet je isti, lјudi su vrlo slični. Možda ova romantika, ova ravnica, koja verovatno ima svog pesnika ili svog slikara, čini da ja imam neki drugi utisak! Pa posle, taj put koji sam prevalio da bih došao ovamo! Sve se to uklјučuje u neobičnost!“

Julije je slušao stranca, za koga je znao da je lјubavnik Angelinin, sa mužjačkim kopkanjem u duši. Hteo je da dozna šta je našla lepo u Francuzu žena koju on voli. Julije je bio potišten od potajne lјubomore, koju sam sebi nije mogao da prizna. Ličio je na dete, razdražlјivo radoznalo, koje najmiliju svoju igračku kida i kvari samo da bi došlo do njenog dna.

„Izvinite što pitam, jeste li vi muž Angelinin?“

„Ja?“ zgranu se Anri. „Slučajni saputnik. Sreli smo se u Švajcarskoj.“

Julije oseti uvredu u ovim rečima, međutim iduće reči Anrijeve izbiše mu iz ruku svako oružje. Slušao ga je bespomoćno:

„Ja cenim Angelinu i volim je, neobično je volim, ali njen život, kao i moj, to su životi koji ne traže da se smire. Ako hoćete, ja sam primetio da se kod Angeline često javlјa potreba da se svije kao loza uz čoveka, ali posle, to je sasvim napušta, i ona traži druge senzacije, uživanja u sasvim prosečnim društvima; vrlo je vitalna, kako bih vam rekao! Jedan takav temperamenat, koji brzo zaboravlјa svoje bolove...“

„Tim brže, jer nema nedaća“, reče Julije gorko, ali mu je s druge strane opet bilo i lakše kad više nije bila zagonetka za njega da je Angelina pripadala ovom čoveku.

Anri nastavi:

„Često mi je Angelina pričala o svom životu sa kajanjem, ali ga je vrlo brzo na isti način nastavlјala. Ona je od onih lјudi koji se ne zadržavaju na patnjama nego na zadovolјstvima. Ona je ono što se smešno zove zdravlјe! Često smo uveče sedeli u mom atelјeu i razgovarali. Mene obuzmu misli, ona ih jedno vreme prati, a posle odjedanput zaspi. Sećam se, jedared smo baš razgovarali o baroku, bolјe rečeno o baroknosti. Slikarstvo, arhitektura, sve zajedno, cela umetnost, čak i pisanje, literatura, pribegava baroknosti, baš onda kada ne može da nastavi svoj tok, nego se tako obavije oko svoje stare forme, možda se čak tu i razrađuje, ali ne tako da bi to pretstavljalo kretanja, celokupnosti, unapred, razumete ... Razgovarali smo tako, ona je učestvovala u razgovoru i ja sam još govorio; odjedanput pogledam — ona je duboko spavala. Kad me obuzme misao, baš onda kad ne mogu da je rešim, ja postanem čio, bodar, a ona se, vidite, tu umara! Ne govorim ja sad to da bih pretstavio sebe kao misaonog čoveka; to je samo želja da vam Angelinu nešto malo prikažem“.

Ukoliko je duže Anri govorio, utoliko se Juliju činilo da nailazi na sve više slikarevih osobina koje su mogle s pravom da privuku Angelinu njemu. Malo pre, kad mu se činilo da slikar, razgolićujući njen i svoj život, postupa grubo, osećao je želјu da ga možda udari, i gotovo je treperio od takve mogućnosti; ali sad, kao čovek, slihar ga je razoružavao. Sada mu se činilo da je on ugrabio više od ovog čoveka, nego taj čovek od njega.

Venjak je zašuštao.

„Neko je prisluškivao“, primeti Julije.

„Koga bi to interesovaoto?“

„Ali neko je bio ovde“, odgovori Julije, i setivši se da su razgovarali francuski, poverovao je da bi to jedino mogla bita Angelina. Obiđoše oko venjaka, ali nikoga ne sretoše.

X

Prošla je već kisela čorba od ćurećeg sitniša, već su došle hladne teleće noge u aspiku, i na tanjirima svih gostiju žutile su se debele palačinke filovane parmezanom i seckanom šunkom. Već je prošlo i neraspoloženje gospođe Anke što su njena taktika i strategija bili izmenjeni premeštanjem karata. Rapajića je ipak uspela da metne pored sebe, a otsutnu Angelinu i mladog grofa Karačonjija jedno pored drugog. Gostima je bilo prijatno što su zapazili otsustvo dvoje mladih. Naročito se gospodin Ivanovič zadovolјno smeškao misleći na ovu lepu društvenu vezu; ali ni on ni ostali gosti ništa glasno ne primetivši, iz poštovanja prema starom Karačonjiju koji je sedeo za večerom i jeo kao vuk.

Gega Kovanović i popa Ambrus razgovarali su vrlo živo, još uvek prepričavajući svoj dolazak na večeru pešice, i šaleći se da su ogladneli zbog toga; oni su zaista dobro jeli.

Ružna Rapajićka, preko zalogaja, kiselo je pratila razgovor. Nјenih pet kćeri izgledalo je kao da klјunićima pune svoje guše, marlјivo i kakoćući, sasvim zanete jelom. Tri Ivanovičeve, kao tri graciozne kozice, izgledalo je da ne jedu nego brste iz ruku mladoga barona Tibora Rohoncija, mladića uobraženog i ograničenog. On je ovim hteo da zabavi Vitu koja se našla sa njegove druge strane, blagodareći premeštanju karata, a što ju je dovelo između trgovca Vajsa i Tibora.

Izmena karata na stolu dovela je i doktora Goldmana, dugogodišnjeg udvarača Lore Vajs, do samoga Vajsa, tako da je Vajs sedeo između nje i njega. A da šala bude što uspelija, ugledni grof Čavoši, sreski načelnik, dobio je mesto među ženskom omladinom, što uostalom njemu nimalo nije bilo neprijatno. Trudio se da bude kozer, ali je ispod stola stalno dodirivao Irminu nogu, bez trunke obzira prema svome zvanju i dostojanstvu. Osećajući da kod ove proste devojke, koja je stidlјivo gledala u tanjir i punih usta smejala se Vajsovim šalama, može uspeti gospodstvenom bezobzirnošću.

Kad je došla na red vinova sarma, prelivena ovčijim kiselim mlekom, grof Čavoši uspeo je da još jedared prisloni svoju cipelu uz njenu.

Protinica Papićka, čuvena zbog svojih bračnih prevara sa opštinskim beležnicima, u čemu se takmičila sa svojom sestrom Milevom, nastavlјala je razgovor sa Rapajićem. Rapajić, da bi zadovolјio ukus žena, počeo je da pravi dvosmislene šale o belom mesu, koje Papićka prva prihvati, i zadedno sa sestrom pršte u smeh. Plemenita gospođa Anka naročito je gledala koju će susetku da postavi pored Rapajića, jer je znala da njega neće interesovati ove dve žene, ali da će opet biti dovolјne da mu skrenu pažnju sa Angeline.

Sudija Andraši jeo je sa naročitim zadovolјstvom hladne punjene teleće grudi, naslonjen svojim gojaznim telom na sam sto, štiteći svoj tanjir rukama, kao da se plaši da mu ga ne uklone. Jeo je oblaporno duvajući s vremena na vreme u vrat Papićkine sestre Mileve onda kad bi se osvrtao da vidi da li dolazi novo jelo. On je za sve vreme jela malo pričao. Tek što je hteo da se obrati brblјivoj Milevi i da pokaže svoje kavalјerstvo, kad stiže goveđi rolat punjen mesom, jajima i različitim začinima. Ovo kuvarsko delo tako ga zanese svojim mirisom, da prekide govor u pola reči i predade se uživanju.

Steva Ranković i baronica Rohonci razgovarali su za sve vreme večere vrlo živo o novim suncobranima, čija se drška ove godine naročito produžila, a svila takođe, te se razvila u klobuk dubok kao čaša lale. U svemu, Mađarska je tražila svoj stil, „a najlepši su oni zatvoreno zelene boje“, tvrdio je Steva Ranković. Sluga ih ponudi masnom štrudlom sa ovčijim skorupom. Baronica nije volela ovu štrudlu te i Steva morade odbiti, mada je ludovao za ovom đakonijom. On nastavi razgovor o suncobranima, ali oseti istinsku mržnju prema baronici; ona ga je u tolikim njegovim uživanjima prosto sputavala!

Vita, pritešnjena između Vajsove lјubaznosti i Tiborove mladićko-baronske nasrtlјivosti, disala je kao riba na suvu, i gutala je šlag i maline na ledu da bi se koliko-toliko rashladila. O, kako ju je samo nervirao Tibor! Prosto nije mogla da se okrene na njegovu stranu, da gleda njegovo glupo lice sa krompirastim nosom i razjaplјena usta sa tamnim zubima. Naročito nije mogla da podnese njegove kitnjaste izraze i njegove neprijatno bleštave oči sa žućkastim beonjačama. I zato se radije okretala kijavičavom Vajsu, koji je umilјatim i unjkavim glasom pričao devojci o svojim vetrenjačama. Zvao ju je da ih poseti sa onim koga najviše voli.

„Gospođice, vetrenjače su dušu dale za lјubavne sastanke“, rekao je Vajs, osećajući simpatije prema Viti.

Tibor, koji je čuo da devojčicu interesuju te Vajsove vetrenjače, zapita ga:

„Kog ste vraga kupili te dve nepomične žirafe, koje s mukom melјu čak i selјačko, salašarsko žito?“

Vajs ne odgovori, a Tibor je mislio da ga je Vajs prečuo. Ustvari, ovaj dobričina, i pored najbolјe volјe, ne bi znao da odgovori. On nije umeo da objasni ni samome sebi ni svome sabesedniku da on još od detinjstva sanjari o vetrenjačama. O, te njegove vetrenjače! Jeza podiđe čoveka od onih pomešanih glasova suvog drveta i prastarog kamena, ili prijatna jeza jednog davno utulјenog, ugušenog, skoro zaboravlјenog detinjstva i sna. Celo Vajsovo mučno, mršavo i ortodoksno perjarsko detinjstvo proticalo je, činilo mu se, između tih krila što raznose sve nade: hteti a ne moći! Kakve su to očajne, nemoguće, jezive okolnosti! Jad i beda, nemaština i glad, onaj večni, prokleti, neukrotivi „jevrejski strah“ od ljudi, od života, koji izaziva burne misli i strasne nade... Danas nije više tako — vriskao je u sebi od zadovolјstva unjkavi i kijavičavi Vajs, slažući kao krtica ili kao hrčak svoje mnogobrojne krune i forinte u svoju modernu Verthajm kasu. Više nije tako! On je pobedio! Pobedio život!

Mlinski kamen, pokrenut sporom snagom vetra, obrće se unorno oko sebe, oko zemlјe, obrće se oko sunca, oko pravog i zadovolјnog sna Vajsove sadašnje bezbrižnosti i zadovolјstva. Nјegova noga sa ravnim tabanima komotna je u mekoj cipeli. Namirisan je, uglađen, dostojanstven, učtiv i otmen. On voli svoju Loru, a i Lora voli njega, jedan sin mu je advokat, drugi lekar... Artur Vajs je gospodin.

On ide na svojim lakim kočijama u polјe do svojih vetrenjača. Spokojno sedi u njima. Skine šešir sa glave ne bi li se na vazduhu rashladio. Vozi se i sanjari šepureći se kao paun.

Iznemogao, zamišlјen, tih i krotak, Artur bi se zanosio pred svojim vetrenjačama, i ridajući nemo, duboko u sebi, on se otimao i kidao kao da se bori sa nekim nevidlјivim i iznenadnim zahvatom zanosa i vrtoglavice. Hripao je i teško disao. O, kako bi on voleo da ova mala Vita može da oseti njegovu dušu, da postoji sa njim pored vetrenjača. Svemir neka se preokrene, neka se more rastavi, neka se odvoji dan od tame, u rukama ovog deteta, ovog nevinog Adamovog rebra! Rastopiće se grumen zlata u njenoj ruci, a jagnje, koje je u njoj, spašće je od jabuke lukave zmije.

„Da dođete da vidite moje vetrenjače“, kazao je Viti Vajs, gotovo plačnim glasom. Vita, kao da je na nju prešlo njegovo uzbuđenje, punih ustiju hladnih jagoda, gledala ga je, a njene oči postale su blage, baršunaste.

Pri kraju večere pojavila se Angelina u drugoj halјini, a Julije, još uvek zapanjen onim što se dogodilo, sedeo je za stolom i otsutno gutao sve ono što bi mu sluge servirale. Ali čim bi ugledao Angelinu, njegovo lice bi se promenilo, kao da se uplašio, i dvoumeći se između skandala i pristojnog ponašanja, on je već nekoliko puta hvatao za svoju čašu i rešavao se da nazdravi Angelini kao svodod budućod ženi. Pošto de odgovorila na žagor onih koji su de pitali gde je bila dosad, klimanjem glave i mahanjem ruku, sa „servus“ u svakoj prilici, ona se približi Juliju, čvrsto mu stavi ruku na rame i reče: „Nikome ni reči! Zar ne, ništa nije ni bilo?“

Pred sam završetak večere, gospodin Ivan Ivanovič, koji je sedeo pored grofice Čavoši, nije mogao da sakrije svoje nespokojstvo i uznemirenost zbog otsutnosti najstarije kćeri, te je već dvaput prolivao vino na stolnjak. Kad je ugleda, on se umiri i reče starom Karačonjiju:

„Ja sam prijatelј Rohončevih bresaka“ i nastavi razgovor, od koga se Karačonjiju očigledno spavalo. Bilo ga je zaokupilo njegovo mučno varenje.

Baron Rohonci je čuo sa druge strane stola da se govori o njegovim breskvama, i on se umeša. Odavno je bio lјubomoran, u pogledu gazdinstva, na Ivanoviča, i zato je nastojao da ga prestigne i u ma kom pogledu tuče. Hteo je da svojih četiri hilјade jutara načini većim, kako je on govorio, od šesnaest hilјada Ivanovičevih. Tajna je ležala u racionalizaciji. I to je Rohonci hteo da postigne sa svojom zemlјom, koja je bila s desne strane Tise, na bregu, dok je Ivanovičeva bila na levoj strani u dolini. Baron je znao isto tako dobro da četiri nije šesnaest, ali je bio gord ka svoje voćarske i podrumarske uspehe i uvek je vrlo rado govorio o svom imanju:

„Šta vi govorite o mojim breskvama? Ne dopadaju vam se?“ Karačonji se trže, mlјacnu jezikom, ali kako je imao poštovanje prema Rohonciju, njegovo lice ožive — bio je spreman da sluša. Od bresaka razgovor polako pređe i na druge stvari. Baron je govorio:

„Ja sam lepo posejao dve stotine jutara bostana i nisam se prevario! Beč i Berlin su se prosto jagmili za moje plemenite dinje, do kojih smo došli dugim ukrštavanjem između paorske cerovače i rumunske kantalup, a vreme je, gospodine Ivanoviču, da se i vi zainteresujete za ovakvo gazdovanje! Kukuruz i žito, bez svake sumnje, neophodni su, ali pravi gospodin može uživati i na ovakav način! Uostalom, takav rad samo unapređuje našu nacionalnu privredu, priznaćete i vi, gospodine grofe. Danas, kada su tu Rusija i Amerika, ne može se ceralijama postići sve. Naša visoka agrikultura biće potrebna balkanskim zemlјama“.

Grof Karačonji udahnu vazduh u svoju još uvek antihabzburgovsku dušu i primeti sa žalosnom, lakom razdražlјivošću i dečjim nemoćnim besom starca:

„Kad ne bi bilo tih agrikulturnih razloga, mislim da bi Habzburzi našli i drugi razlog da siđu na jug!“

Baron oćuta na ovo; bilo mu je neprijatno da se pravi ma kakva aluzija na prejasnu dinastiju, i pogledom potraži grofa Čavošija, kao da želi da i ovaj podeli s njim ovu uvredu.

U politici, plemeniti Ivan bio je potpuno neobavešten. Osećao je da se desila mala neugodna scena, ali za njega je bio baron — baron, grof — grof, i njihove reči dovodile su ga samo do zabune. On je sebe smatrao vojnikom, ostao je ono što je bio davno, u mladosti: husarski poručnik. Bio je plemenit, imao je svoj grb. Misliti o jednom Karačonjiju ili Rohonciju i tražiti njihove pogreške, bilo je za njega bismisleno.

On se trudio samo da bude na svom mestu, da ne štrči i ne izavove ničiju mržnju i negodovanje.

Zvanice se polako digoše od stola. Ponoć je davno prevalila i već je bilo vreme da i izgladneli Cigani, koji su dosad bdeli i zabavlјali goste, stalno pilјeći u fina jela, dobiju večeru.

Pošto je večera bila izneta gospodi, Duško i Aca, koji su se zbog ove večere pomirili, raspitivali su se kod Dike i slugu za utisak koji je večera proizvela na zvanice. Iako zbog toga zadovolјni, jedan nalog oneraspoloži ih: trebalo je za Cigane spremiti oko ponoći gulaš od konjskih žila, papren i mastan, tako da ih, posle dugih časova izgladnjivanja, protera.

Dika, u saglasnosti sa Stevom Rankovićem i Tiborom Rohoncijem, želeo je da napravi ovu šalu sa Ciganima. Unapred se veselio kako će oni halaplјivo žvakati konjske žile, ne uspevajući da ih progutaju i kako će posle trčati.

Duško i Aca su se u početku opirali koliko su mogli, ali na Dikino navalјivanje oni popustiše. Obojica su besnela, spremajući ovaj papreni gulaš, sažalјevajući Cigane. Izgledalo im je da se na taj način plemenitaši izruguju i njihovoj kuvarskoj veštini. Svaki čas su zastajali u poslu i vajkali se. Ali Dikino naređenje moralo se izvršiti.

Gulaš je iznet pred Cigane, jak kao grom. Izgladneli, oni su ga halaplјivo deli. Tibor Rohonci naročito je uživao gledajući ih kako se pomažu rukama tegleći konjske žile, uzalud pokušavajući da ih pregrizu zubima. Orio se smeh i kikot raspojasanih gostiju, naročito kad posle gulaša Cigani počeše da ostavljaju instrumente i trče prema izlaznim vratima. Lica su im bila smešno unezverena, verovali su da su otrovani.

Pametni razgovori gospode davno su već prestali. Držale su se pijave zdravice, na njih se odgovaralo pijano. Majka Anka morala je da ukloni svoje kćeri, da sačuva njihove nevine uši i čedne oči od svega ovog što se dešavalo. Anri je dremao na jednoj fotelјi, prepun teške, masne spahiske hrane i starih vina, fruškogorskog bermeta i Ivanovičevog muškata. Tibor Rohonci stajao je pored Cigana i uvijao se od smeha gledajući kako Cigani tegle konjsku žilu. Vikao je pomamno:

„Jedite, majku vam cigansku!"

IX

Mladi grof Julije Karačonji, iako je popio samo nekoliko čašica, ostao je poslednji u bifeu. On se osećao iznad ovog društva, jer je smatrao da je svojim duhom iznad ove „gospodske gomile truleži, sitosti i zaspalosti spahiske". On je često voleo da tvrdi pred Angelinom:

„Ja sam ovde samo privremeno. Makoliko da sam nerazumlјiv za sve njih, nisam nerazumlјiv za sebe. Vi, Angelina, kada biste me shvatili, vi biste razumeli moje držanje. Ali, zamislite samo kad bi me shvatio vaš otac! To bi bilo nerazumlјivo! To bi bilo kao kad bi struja prošla kroz njega, kao kad bi ga udario grom! Jer samim udarom groma, kao u Faustu, pas postaje đavo, a Faust mladić.“

Angelina se potsmevala mladićevim rečima, ali joj se dopadala njegova zanesenost i žar sa kojim je pričao o stvarima možda toliko dalekim od njega, koliko i neviđene zemlјe, ali baš i bliske njegovoj mladosti, koliko su bliski žarki snovi. Zato je on mogao da joj govori:

„Jeste li vi, Angelina, čitali Lasala? Ono o ustavu? Znam da niste, ali taj njegov jezik može da sadrži samo istine! To je poezija, nauka, goruća čovekova misao. Vidite, on razmatra stvari kao sile. S jedne strane, naprimer, vojska i oružana sila, a s druge strane stvarna volјa i potreba naroda. Dokle taj narod opet ne postane jedna sila i natera tu silu suprotnu sebi, da se pokori narodnoj sili... Zašto sam ja socijalista? Video sam bedu i nesreću naše Mađarske, a odlazim u Južnu Ameriku samo zato, jer se osećam nemoćan da se suprotstavim, ja lično, toj bedi i nesreći“.

Izlazeći iz hola, Angelina susrete Julijeve oči i oseti da će ovaj poći za njom. „Da neće ponovo početi sa svojim beskrajnim razgovorom?“ No susrete se sa sudijom Andrašijem, Rapajićem i njegovim kćerima, koje su ulazile.

Hladan večernji povetarac, vlažan, s povremenim toplim talasima, dolazio je sa njiva i zaplјuskivao verandu. Osećao se miris zemlјe i štalskog gnoja, koji nije mogao da zadrži ni debeli pojas starog parka.

„Sigurno ste opet nešto nezadovolјni? Sigurno ćete mi govoriti opet protivu ove gospoštine? A zar ne osećate dah ove noći?“, pitala je Angelina Julija Karačonjija kad ostadoše sami.

„Da, ali ne očekujte da ću vam o ovoj noći govoriti kao vaš Francuz. Da, ovo je panonska noć, naša, mađarska noć.” Kako je teško čoveku u njoj. Tamo ciliču slovački napevi, a ovde miris đubreta, miris ove prostrane i široke zemlјe. Miris rada i truda, koji potseća na to da izvan ovoga kaštelјa i parka žive lјudi koji rade. I kada je ovakva noć, onda me pritiska ovde, ovde na duši“.

„Vi opet o politici“, reče Angelina.

„Nije to politika, ja sam čak i vrlo slab političar, ali volim mađarski narod. Mene još uvek tišti četrdesetosma!“

Angelina je bila nestrplјiva, ali ga je ipak slušala. Kao povučena njegovim nemirom, išla je za njim niz stepenice. Zađoše u aleju.

Iz dalјine je dopirala pesma biroških momaka i devojaka, čežnjiva i jecava, pesma koja je sišla sa Tatre i Karpata u Panonsku niziju, gušila se u noćnoj magli i tištila srce. Zavijalo je negde pseto, koje su pratili krupni glasovi laveža seoskih kerova.

„A zašto vas to tišti, ta četrdesetosma? “, zapita ga Angelina.

„Odonda do danas, Angelina, Mađarska umire, i njena smrt u nama je svima. Zar vi to ne osećate? Zar ne vidite i sama da je sva vlast i sva zemlјa u rukama nekoliko desetina porodica visokog plemstva? Ako oni nastave da vode Mađarsku, ona će se raspasti kao najodvratniji leš! Zar ne osećate da u Mađarskoj zaudara?“

„Ali smo bar mi Srbi divlјi i nekulturni. Nas neće okužiti vaša mađarska prapast“ ubaci Angelina ironično.

„Ivanoviči i Dunđerski ustvari i nisu više Srbi, kao što za mene nisu Mađari ovi što sede na verandi“, planu Julije. „Pogledajte i sami! Vaši Ivanoviči već vrlo slabo govore srpski, vaš brat u Ludoviceumu valјda uopšte i ne zna više srpski, vaše sestre jedva natucaju. Za vas ne kažem. Vi podjednako dobro govorite srpski, i mađarski, i nemački, i francuski, vi ste inteligentni“.

„Hvala“, reče Angelina s visine.

„Pa i vi kad hoćete lepše da se izrazite, vi govorite ili francuski ili nemački. Pa zar niste i vi, baš zbog vašeg načina života, vezani za visoko plemstvo?"

„Ne više od vas!“ Uspela je da ga zbuni. I mladić je počeo da joj objašnjava da on niti želi da učestvuje na trkama, niti se karta, a još manje posećuje modne priredbe i zabave.

„Na vama se vidi da ste bez poroka. Ali vidite, ja volim porok!“

„Angelina, molim vas, u ovakvim momentima nemojte da mi se rugate. Nećete valјda i vi da mi kažete da oslobođenje Srba od Turaka znači nesreću za srpski narod, kao što sam to malo pre čuo iz usta prote Papića. Vidite, Angelina, nikada ne bih mogao da čujem od vas da bi Srbiju trebalo napasti, tu malu demokratsku zemlјu, koja hoće da baci sa sebe okove. Ja ne apelujem na vašu nacionalnu svest, koja odavno ne postoji, ali na vas lično, na vašu čast inteligentne žene. Pomislite, ne samo na jadnu Mađarsku, pomislite na celi svet, na tu Srbiju. Voleo bih da mislite o toj Srbiji kao o svojoj, jer ona je i moja, kad se bori za slobodu!“

„Šta da vam odgovorim? Ja znam samo to da sam živa, da živim; ali čini mi se da smo zašli daleko u park?“

„Oni tamo na verandi kojima vi žurite, svi oni misle da znaju da žive, ta gospoda, koja se drže Tisa-Pište, slušaju sufliranje iz Beča, kao svoj nacionalni čardaš; i ja, koji, eto, bludim ovde sa vama po parku, kao zanesenjak, ja sam vam dosadan, tuđ.“

Ona ga prekide:

„Zaista, od vas me uvek počinje da boli glava. Šta bi bilo da sam vaša žena?“

Nasta tajac. Uđoše malo posle u krug svetlosti iz kaštelјa. Koraci su im zastadali. Angelinu je samo raspalio žar njegovih reči. Julije je osećao da se njihovo veče ipak ne može da završi ovako.

„Angelina, toliko sam puta pomišlјao da drukčije govorim sa vama, ali posle ...“

Ona ga prekide:

„Zar vam ne smeta svetlost? Hoćemo li da obiđemo oko kaštelјa?“

Pošli su ćuteći ivicom svetlosti i mraka.

Udaljavali su se od obruča svetlosti. Noćna rosa već im je ukvasila obuću. Kad uđoše u mrak, zastaše i zagrliše se iznenada. On je osećao težinu njenog tela prelomlјenog u struku na svojoj ruci. Gurajući ruke u njene kose šaptao je:

„Angelina, Angelina…”

VIII

Zakuske, ručkovi i večere priređivane kod Ivanovičevih bile su čuvene po obilјu, po izboru i vrsti jela, po broju vina i drugih pića, kao i po atmosferi, čija je ugodnost dolazila od veličine kaštelјa, njegovih mnogobrojnih i prostranih soba i sobica, salona i budoara, trpezarija i spavaćih soba, koje su sve od reda bile visoke, široke i ugodne da se u njima živi po miloj volјi. Ove odlike Ivanovičeve kuće, pojačane odlikama njene kuhinje, njenim ukusom, bile su pojačane još i tonom, koji su ovakve večere davale celom društvenom i spahiskom životu u okolini. Ivanovičevi su otvarali i zatvarali sezonu ručkova, zakuski i večera. I oni su se strogo i ozbilјno držali ovog nenapisanog reda, starajući se da u svemu ugode mišlјenjima koja su ih zanimala, po kojima su se vladali i po kbjima su ipak mogli da žive kako je samo njima ugodno bilo.

Zatvorena vrata na kaštelјu označavala su za zvanice početak zimske sezone u varošici ili u Pešti, kuda se obično odlazilo početkom novembra, kad beskrajno duge, sitne i uporne kiše koje je nosio u mlazevima hladan zapadni vetar, teraju u gradove, gde će se iza zidova palata da nastavi život u kome ne sme nikada i nikom biti dosadno.

Vrata kaštelјa bila su širom otvorena za goste, ma koliko raznovrsne, uvek izabrane dostojnim ukusom. Ovde je baron Rohonci, čija porodica od 1867, od Nagodbe, stupa u politički život i stalno daje po jednog poslanika bečejskom srezu. Baron Rohonci, bez obzira na svoj temperament i nazore, mogao je da se oseća prijatno u društvu koje je spahiluk odabrao. Čak mu nije moglo da smeta ni prisustvo prote Papića, s kojim je baš ovoga momenta u holu, pretvorenom u bife, ispijao čašice kruškovače i kajsijače. Naprotiv, smatrao je da mu prota može i da koristi kod svoje pastve, da o baronu Rohonciju kaže koju lepu reč kojom će privući srpske gazde. Što se tiče samog prote Papića, on će uvek ostati ispravan radikal, ali mu savest ne bi dozvolila da o Rohonciju govori rđavo.

Prota Papić nije bio onaj paorski srpski popa, čija mantija smrdi na vosak, mast, pričešća i starež, već je to bio svetski čovek, koji je šišao i mirisao svoju jareću bradicu, koji je voleo karte, prijatne i raskošne gospodske trpeze, a one su mu bile pristupačne utoliko koliko je bio potreban različitim Rohoncijevima i Ivanovičima.

Prota je vešto znao da namešta zakačke između barona Rohoncija i njegovog špijuna, inače srpskog radikala, knjižara i štampara, Gege Kovanovića. Papić je znao za njegovu obaveštajnu službu, kojoj je često i sam služio. Lažno obaveštavajući Gegu, on je mogao da dođe kod Rohoncija i da mu potvrdi svoje iskreno prijatelјstvo. Time je mogao da pokaže zlonamernost i netačnost Geginih obaveštavanja o srpskoj radikalskoj kujni.

Baron Rohonci mogao je da nađe dodirnih tačaka i simpatija i za Stevu Rankovića, sudskog izvršitelјa, već kao prema mlađem bratu Jovana Rankovića, čuvenog hohštaplera i poznatog krunskog svedoka u parnici protiv Svetozara Miletića. Prema ovoj velikoj srpskoj bezopasnoj kukavici mogao je da se ponaša i govori kako hoće. Baron je sa visine i sa nipodaštavanjem gledao Rankovićevo obletanje oko baronice. Znao je zašto. Stevi treba novaca, a baronica je plaćala svoja uživanja. Ono što nikako nije mogao da ne prizna Rankoviću, to je 1848 godina, koju je on mrzeo, a u kojoj su se stari Rankovići istakli kao dobri „čuvari srpstva“ i odlični utušivači pobunjenih masa. U očima baronovim, Rankovići su bili čak i plemeniti, baš zbog te četrdeset osme. Ako su i išli uz Austriju, ali zar nisu spasli i Mađarsku od selјačkih nemira? Rankovićev deda, čuveni Teodor Ranković, Arađanin, bio je još 1848 veliki kapetan u Aradu, a posle veliki dobrotvor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Svakako, ta racka porodica sa Moriša imala je nekih tradicija, i baron je mogao bez ustručavanja da pruži Stevi Rankoviću svoju plemenitu ruku, iako — naravno — sa visine.

Dok je baron Rohonci ispijao sa protom rakiju, baronica prođe sa Rankovićem pored njih veselo klimajući glavom proti koji uslužno napravi loklon. Baron Rohonci se učini da, ih nije primetio, mada je čuo odlomak njihovog razgovora. Baronici je uvek trebalo da se neko divi njenim toaletama. I Ranković je iskorišćavao priliku:

„Ta halјinica, pa te male cipelice, milostiva baroničice, kao duga vaza na finim nožicama... Ako je slobodno da primetim!“ ...

Pre nego što produži razgozor sa protom, baron pomisli „Kakva paorenderska neotesanost“. I čudio se kako to ne vređa njegovu ženu. Ovaj par prođe kroz zimsku trpezariju da bi izišao na verandu i neopaženo od domaćice privukao stolu kako bi ispremeštao karte zvanica. Otuda se čulo štimovanje ciganskih instrumenata i njihov prigušeni ulagivački smeh upućen gospodi, koja su im intimno mahala jelenskim rukavicama.

Za baronicom i Stevom se uputi u trpezariju i drugi par, Angelina i Rapajić. Baron je mogao da čuje još jedan odlomak razgovora:

„Ima tako anatomskih mozgova i mišlјenja. Sve tačno i pravilno, ali bez pravog života, bez duha. Ne volim te normalitete. Anatomsko je, kažem, i mrtvačko“.

Barona zagolica ovo i hteo je da čuje i dalјe reči mlade žene, ali ona okrećući se Anriju, koji je išao kao rep za njom, prekide razgovor:

“Tu viens, mon petit chou!”

Rapajić je za to vreme smišlјao šta da odgovori Angelini, sećajući se, s teškom mukom, izvesnih sentencija od Hajnea, ali začudo nijednu nije mogao lјudski da sastavi. Mumlao je kao medved. Angelina se žurila da i ona po svojoj volјi promeni karte. Baron se već odlučivao da li da lođe za njom, kad naiđe Artur Vajs, kijavičavi Jevrejin. Baron nije mogao da ga podnosi, ali je zato za njegovom Lorom bacio kratak požudan pogled pre nego što će da se okrene da sasluša protina izlaganja. Prota je govorio:

„Čitam u novinama za carske manevre u Bosni prema Ljuboviji. Mislim da razumem ovaj carski gest, gospodine barone! Pretstojeći rat Srbije sa Turskom nikako ne može da bude oslobodilački kako ga srpski vladajući krugovi pretstavlјaju.”

Baron se nakašlјa i zauzimajući stav čoveka kome je neprijatno da mu se odobrava i modulirajući glas onako kako je to radio kad je odgovarao na odobravanja svoje klike u skupštini, reče:

„Razumem vas, dragi prečasni gospodine. Vama je teško govoriti tako kao Srbinu, ali siguran sam da vas na to navodi vaše mudro uviđanje da Srbija nije sposobna ni za kakvu civilizatorsku, samostalnu akciju van evropskog okvira.“

„Ono što govorim”, reče prota, „ne pada mi teško, jer ja ne govorim protiv tog ojađenog i napaćenog naroda, već protivu njegovih huškača koji ga guraju u rat, a ne prave nikakav naslon na kulturnu Evropu. Ja sam zato da Srbija uđe u sastav Austro-Ugarske, makar i kao vazalna kneževina, jer sam iznad svega Srbin i želim svome narodu brzo oslobođenje od Turaka i brz napredak i iscelјenje rana petstogodišnjeg ropstva u okrilјu naše carevine i kralјevine."

„U Srbiji je bio jedan jedini pametan čovek, kralј Milan. Ali ne znam šta je to da se u toj zemlјi brzo obračunava sa pameću. Milan je bio pravi ugarski magnat. Imao sam sreću da se viđam sa njim u lovovima. Kako je on osećao našu blagotvornu kulturu i s kakvom tugom u srcu se vraćao u tu Srbiju."

Prvi tuš violina odjeknu sokoleći sve zvanice na verandi. Svirao se Rakocijev marš koji su Cigani, doduše, izvodili na svoj način, ali bučno i temperamentno. Znak da je večera blizu. Gosti se setiše svojih stomaka, koje je bife mogao samo da nadraži svojim ringlicama koje su bile paprene po ukusu Duška kuvara. Otpoče opšte i neskriveno spremanje da se ide stolu.

VII

Svi su se obradovali dolasku Angelininom, kod svakoga je ona izazivala interesovanje, primamlјivala ga svojom neobičnošću i veselošću. Uvek je ona umela s puta da donese neki poklon i deci i starijima i da unese živost. I ovoga puta svakome je donela ponešto. Ali ono što je donela devojčicama, zaprepastilo je i bacilo u nedoumicu i nespokojstvo njenu majku. Svakoj od devojčica poklonila je po jednu bocu kolonjske vode, koja je, umesto staklenim zapušačem, bila zatvorena figuricom dečaka, koji je, kad bi se pritisla gumena pumpica, prskao kolonjsku vodu. Ocu je donela golu, mesnatu divnu Venecijanku, koja je takođe u neku ruku svojim izgledom prelazila meru pristojnosti. Ali, ono što je donela deci, „O, presveta Bogorodice, spasi nas!“, prelazi granice svega.

Majka nije volela ovu svoju kćer baš zbog toga što je unosila u kuću raskalašnost, što je privlačila u svoj vrtlog sve muškarce oko sebe, pa čak i doktora Rapajića, koji je toliko umeo da bude nežan, diskretan i odmeren prema plemenitoj gospođi Anki. I taj Rapajić potpuno se menjao pred Angelinom, postajao obestan i počinjao stvari koje nisu dolikovale njegovim godinama. Kada se seti samo gospođa Anka kako je taj Rapajić, pored nje uvek pomalo umoran, ludo jahao za Angelinom, i — što nimalo nije pristojalo njegovoj obazrivosti — dopuštao da ih posle zajedno vide kako dolaze pored Tise.

Ne čudi se ona Gegi što je svakoga momenta čekao da se dotakne Angelinine ruke, i što ju je užagrenim očima gledao, pričajući joj gotovo na uho raspalјive priče i anegdote, ali da katolički paroh Ambrus toliko izgubi meru da joj pred svima polјubi mišku kad je Angelina to od njega u šali tražila, i to baš u ono vreme kad su se i inače po varoši brblјale spletke o njemu, u koje je i plemenita gospođa Anka bila umešana. Ne, ne, presvetla gospođa mama ne može da se raduje dolasku ove svoje kćeri, ekscentrične svetske devojke. Od jutros, gospođa Anka je obuzeta mišlјu kako će od devojčica utrapiti one skandalozne bočice s kolonjskom vodom, kojima su se toliko bezazleno, ali i radoznalo igrale.

Ona nije htela prosto naprosto da im oduzme, jer ne daj bože, mogla je time da potstakne kod njih razmišlјanje o tome. O, užasa! zar bi njene kćeri smele da se predadu takvim mislima! Upotrebiće svu svoju žensku i materinsku lukavost. Već je uspela najmlađoj Sofiji da izvuče bočicu bez ikakve bure, ali joj je zato morala dati nov svileni šal koji je već bio na njenim ramenima, ali su joj dve sestre, Ksenija i Ognjanka, pritrčavale sa svojim bočicama i golišavi dečak kvasio ju je kolonjskom vodom prkosno i obilno.

Već rano posle podne Angelina je u tremu počela igru sa doktorom Rapajićem. Zvala ga je da dođe kod nje u Peštu, i to upravo kad je Julije Karačonji naglasio da će možda iduće zime provesti nekoliko nedelјa u Pešti pre nego pggo pođe u Južnu Ameriku u konzularnu službu. A kako se igrala i s tim mladićem, svojim parnjakom:

„Idete u Južnu Ameriku? Jeste li razočarani?" I tako mu je okrenula leđa opet pilјeći u Rapajića bez obzira na to što je stari Karačonji mogao da se nalјuti i da ode sa sinom pre večere.

Julije nemoćno pocrveni i tražeći reči da održi svoju gordost, reče:

„Možda zamoren..."

Gospođa Anka je zlurado primetila da mladić ne bi otišao, pa čak i kad bi stari otac to od njega tražio. Angelinin slikar, Anri, kao da ništa nije primećivao, nije upućivao neprijatelјske poglede Rapajiću; naprotiv, kao da mu je ovaj zbog Angelinine simpatije bio još bliži. Ne, gospođa Anka neće nikada pripadati tom visokom svetu za kojim žudi njen muž. Ona voli ovaj seoski spahiski život, ovo jednostavno gospodstvo, u kome je sve jasno i sve manje zapleteno nego u Pešti. Kad već nije mogla da izdrži Angelinino ponašanje, ona iziđe iz pavilјona i lepim, drhtavim i negovanim rukama popravi svoju tešku kosu. Dodirnu se po bedrima; svesna je: lepa je još uvek — neće je pobediti ova zmija isklizla iz njenih sopstvenih nedara.

Brzim i sitnim koracima gospođa Anka je pošla prema kaštelјu. Kad je ušla u veliku, tek postavlјenu trpezariju, opterećenu kristalom i porculanom, majolikom i srebrnim servizima i teškim srebrnim vazama, sa bleštavim čaršavom od teškog, belog damasta na stolu, Anka ne primeti svoju zadihanost, već poče da pravi raspored ko će gde da sedne, starajući se da Angelinu rastavi od Rapajića, stavivši između njih kartu sa imenom žitarskog trgovca Vajsa i protinice Papićke.