XI

Ujutru su se slikar Anri i mladi Julije slučajno sreli u parku, stupili u razgovor i uskoro su sedeli u venjaku diskutujući. Posle izvesnog vremena našli su mnogo srodnosti u svojim dušama i, kao i uvek, posle neprospavane noći, kad se lјudi sprijatelјuju, oni počeše da govore i o stvarima koje su im bile najbliže. Mladom Juliju se učinilo da su se noćas prema njemu svi naročito drsko ponašali, kao prema svakom onom koji je zalјublјen i nesrećan. Slikar je prihvatio tu temu: „Vidite, ja sam slikar. Za one koji poznaju moja platna. A za one koji poznaju mene, ja sam običan vetropir, čudak koji obilazi Evropu, neurastenik, i kad se njima kaže da ja slikam, odmahuju rukom: voleli bismo da vidimo te slike! A kad ih vide, onda u njima nalaze vetropirstvo, ženskarstvo, lutalaštvo, svašta, samo ne vide sliku. Takva vam je glupost, a to što kažete da su glupi jako sigurni u sebe, u svoje mišlјenje, zamislite vi kako bi to izgledalo kad bi oni priznavali svoju glupost. Značilo bi već da su na putu da prestanu da budu glupi. Oni moraju da je brane da bi je imali; njihova sigurnost, njihova drskost, to je odbrana njihove gluposti, njihove ličnosti, koju oni žele da zadrže nepromenjenu.“

Karačonji, mada je i sam putovao i poznavao dosta sveta, sad kad je stranac bio u njegovoj zemlјi, pitao je Anrija:

„Šta vi mislite o ovoj noći?“

„Mislite, o svemu ovom šta sam video i doživeo noćas?“ „Da!“

„Pre svega, bio sam pijan, kao što je sigurno bila i Angelina! Vrlo verovatno!... Stvari koje su mi se desile, neobične su mi, iako sam Parižanin, ali smatram da kad bih malo bolјe pogledao, video bih da su svi ovi vrlo nalik na ono što bi se meni ili vama, u određenom krugu, desilo u Parizu. Svet je isti, lјudi su vrlo slični. Možda ova romantika, ova ravnica, koja verovatno ima svog pesnika ili svog slikara, čini da ja imam neki drugi utisak! Pa posle, taj put koji sam prevalio da bih došao ovamo! Sve se to uklјučuje u neobičnost!“

Julije je slušao stranca, za koga je znao da je lјubavnik Angelinin, sa mužjačkim kopkanjem u duši. Hteo je da dozna šta je našla lepo u Francuzu žena koju on voli. Julije je bio potišten od potajne lјubomore, koju sam sebi nije mogao da prizna. Ličio je na dete, razdražlјivo radoznalo, koje najmiliju svoju igračku kida i kvari samo da bi došlo do njenog dna.

„Izvinite što pitam, jeste li vi muž Angelinin?“

„Ja?“ zgranu se Anri. „Slučajni saputnik. Sreli smo se u Švajcarskoj.“

Julije oseti uvredu u ovim rečima, međutim iduće reči Anrijeve izbiše mu iz ruku svako oružje. Slušao ga je bespomoćno:

„Ja cenim Angelinu i volim je, neobično je volim, ali njen život, kao i moj, to su životi koji ne traže da se smire. Ako hoćete, ja sam primetio da se kod Angeline često javlјa potreba da se svije kao loza uz čoveka, ali posle, to je sasvim napušta, i ona traži druge senzacije, uživanja u sasvim prosečnim društvima; vrlo je vitalna, kako bih vam rekao! Jedan takav temperamenat, koji brzo zaboravlјa svoje bolove...“

„Tim brže, jer nema nedaća“, reče Julije gorko, ali mu je s druge strane opet bilo i lakše kad više nije bila zagonetka za njega da je Angelina pripadala ovom čoveku.

Anri nastavi:

„Često mi je Angelina pričala o svom životu sa kajanjem, ali ga je vrlo brzo na isti način nastavlјala. Ona je od onih lјudi koji se ne zadržavaju na patnjama nego na zadovolјstvima. Ona je ono što se smešno zove zdravlјe! Često smo uveče sedeli u mom atelјeu i razgovarali. Mene obuzmu misli, ona ih jedno vreme prati, a posle odjedanput zaspi. Sećam se, jedared smo baš razgovarali o baroku, bolјe rečeno o baroknosti. Slikarstvo, arhitektura, sve zajedno, cela umetnost, čak i pisanje, literatura, pribegava baroknosti, baš onda kada ne može da nastavi svoj tok, nego se tako obavije oko svoje stare forme, možda se čak tu i razrađuje, ali ne tako da bi to pretstavljalo kretanja, celokupnosti, unapred, razumete ... Razgovarali smo tako, ona je učestvovala u razgovoru i ja sam još govorio; odjedanput pogledam — ona je duboko spavala. Kad me obuzme misao, baš onda kad ne mogu da je rešim, ja postanem čio, bodar, a ona se, vidite, tu umara! Ne govorim ja sad to da bih pretstavio sebe kao misaonog čoveka; to je samo želja da vam Angelinu nešto malo prikažem“.

Ukoliko je duže Anri govorio, utoliko se Juliju činilo da nailazi na sve više slikarevih osobina koje su mogle s pravom da privuku Angelinu njemu. Malo pre, kad mu se činilo da slikar, razgolićujući njen i svoj život, postupa grubo, osećao je želјu da ga možda udari, i gotovo je treperio od takve mogućnosti; ali sad, kao čovek, slihar ga je razoružavao. Sada mu se činilo da je on ugrabio više od ovog čoveka, nego taj čovek od njega.

Venjak je zašuštao.

„Neko je prisluškivao“, primeti Julije.

„Koga bi to interesovaoto?“

„Ali neko je bio ovde“, odgovori Julije, i setivši se da su razgovarali francuski, poverovao je da bi to jedino mogla bita Angelina. Obiđoše oko venjaka, ali nikoga ne sretoše.

Povezani članci