X

Prošla je već kisela čorba od ćurećeg sitniša, već su došle hladne teleće noge u aspiku, i na tanjirima svih gostiju žutile su se debele palačinke filovane parmezanom i seckanom šunkom. Već je prošlo i neraspoloženje gospođe Anke što su njena taktika i strategija bili izmenjeni premeštanjem karata. Rapajića je ipak uspela da metne pored sebe, a otsutnu Angelinu i mladog grofa Karačonjija jedno pored drugog. Gostima je bilo prijatno što su zapazili otsustvo dvoje mladih. Naročito se gospodin Ivanovič zadovolјno smeškao misleći na ovu lepu društvenu vezu; ali ni on ni ostali gosti ništa glasno ne primetivši, iz poštovanja prema starom Karačonjiju koji je sedeo za večerom i jeo kao vuk.

Gega Kovanović i popa Ambrus razgovarali su vrlo živo, još uvek prepričavajući svoj dolazak na večeru pešice, i šaleći se da su ogladneli zbog toga; oni su zaista dobro jeli.

Ružna Rapajićka, preko zalogaja, kiselo je pratila razgovor. Nјenih pet kćeri izgledalo je kao da klјunićima pune svoje guše, marlјivo i kakoćući, sasvim zanete jelom. Tri Ivanovičeve, kao tri graciozne kozice, izgledalo je da ne jedu nego brste iz ruku mladoga barona Tibora Rohoncija, mladića uobraženog i ograničenog. On je ovim hteo da zabavi Vitu koja se našla sa njegove druge strane, blagodareći premeštanju karata, a što ju je dovelo između trgovca Vajsa i Tibora.

Izmena karata na stolu dovela je i doktora Goldmana, dugogodišnjeg udvarača Lore Vajs, do samoga Vajsa, tako da je Vajs sedeo između nje i njega. A da šala bude što uspelija, ugledni grof Čavoši, sreski načelnik, dobio je mesto među ženskom omladinom, što uostalom njemu nimalo nije bilo neprijatno. Trudio se da bude kozer, ali je ispod stola stalno dodirivao Irminu nogu, bez trunke obzira prema svome zvanju i dostojanstvu. Osećajući da kod ove proste devojke, koja je stidlјivo gledala u tanjir i punih usta smejala se Vajsovim šalama, može uspeti gospodstvenom bezobzirnošću.

Kad je došla na red vinova sarma, prelivena ovčijim kiselim mlekom, grof Čavoši uspeo je da još jedared prisloni svoju cipelu uz njenu.

Protinica Papićka, čuvena zbog svojih bračnih prevara sa opštinskim beležnicima, u čemu se takmičila sa svojom sestrom Milevom, nastavlјala je razgovor sa Rapajićem. Rapajić, da bi zadovolјio ukus žena, počeo je da pravi dvosmislene šale o belom mesu, koje Papićka prva prihvati, i zadedno sa sestrom pršte u smeh. Plemenita gospođa Anka naročito je gledala koju će susetku da postavi pored Rapajića, jer je znala da njega neće interesovati ove dve žene, ali da će opet biti dovolјne da mu skrenu pažnju sa Angeline.

Sudija Andraši jeo je sa naročitim zadovolјstvom hladne punjene teleće grudi, naslonjen svojim gojaznim telom na sam sto, štiteći svoj tanjir rukama, kao da se plaši da mu ga ne uklone. Jeo je oblaporno duvajući s vremena na vreme u vrat Papićkine sestre Mileve onda kad bi se osvrtao da vidi da li dolazi novo jelo. On je za sve vreme jela malo pričao. Tek što je hteo da se obrati brblјivoj Milevi i da pokaže svoje kavalјerstvo, kad stiže goveđi rolat punjen mesom, jajima i različitim začinima. Ovo kuvarsko delo tako ga zanese svojim mirisom, da prekide govor u pola reči i predade se uživanju.

Steva Ranković i baronica Rohonci razgovarali su za sve vreme večere vrlo živo o novim suncobranima, čija se drška ove godine naročito produžila, a svila takođe, te se razvila u klobuk dubok kao čaša lale. U svemu, Mađarska je tražila svoj stil, „a najlepši su oni zatvoreno zelene boje“, tvrdio je Steva Ranković. Sluga ih ponudi masnom štrudlom sa ovčijim skorupom. Baronica nije volela ovu štrudlu te i Steva morade odbiti, mada je ludovao za ovom đakonijom. On nastavi razgovor o suncobranima, ali oseti istinsku mržnju prema baronici; ona ga je u tolikim njegovim uživanjima prosto sputavala!

Vita, pritešnjena između Vajsove lјubaznosti i Tiborove mladićko-baronske nasrtlјivosti, disala je kao riba na suvu, i gutala je šlag i maline na ledu da bi se koliko-toliko rashladila. O, kako ju je samo nervirao Tibor! Prosto nije mogla da se okrene na njegovu stranu, da gleda njegovo glupo lice sa krompirastim nosom i razjaplјena usta sa tamnim zubima. Naročito nije mogla da podnese njegove kitnjaste izraze i njegove neprijatno bleštave oči sa žućkastim beonjačama. I zato se radije okretala kijavičavom Vajsu, koji je umilјatim i unjkavim glasom pričao devojci o svojim vetrenjačama. Zvao ju je da ih poseti sa onim koga najviše voli.

„Gospođice, vetrenjače su dušu dale za lјubavne sastanke“, rekao je Vajs, osećajući simpatije prema Viti.

Tibor, koji je čuo da devojčicu interesuju te Vajsove vetrenjače, zapita ga:

„Kog ste vraga kupili te dve nepomične žirafe, koje s mukom melјu čak i selјačko, salašarsko žito?“

Vajs ne odgovori, a Tibor je mislio da ga je Vajs prečuo. Ustvari, ovaj dobričina, i pored najbolјe volјe, ne bi znao da odgovori. On nije umeo da objasni ni samome sebi ni svome sabesedniku da on još od detinjstva sanjari o vetrenjačama. O, te njegove vetrenjače! Jeza podiđe čoveka od onih pomešanih glasova suvog drveta i prastarog kamena, ili prijatna jeza jednog davno utulјenog, ugušenog, skoro zaboravlјenog detinjstva i sna. Celo Vajsovo mučno, mršavo i ortodoksno perjarsko detinjstvo proticalo je, činilo mu se, između tih krila što raznose sve nade: hteti a ne moći! Kakve su to očajne, nemoguće, jezive okolnosti! Jad i beda, nemaština i glad, onaj večni, prokleti, neukrotivi „jevrejski strah“ od ljudi, od života, koji izaziva burne misli i strasne nade... Danas nije više tako — vriskao je u sebi od zadovolјstva unjkavi i kijavičavi Vajs, slažući kao krtica ili kao hrčak svoje mnogobrojne krune i forinte u svoju modernu Verthajm kasu. Više nije tako! On je pobedio! Pobedio život!

Mlinski kamen, pokrenut sporom snagom vetra, obrće se unorno oko sebe, oko zemlјe, obrće se oko sunca, oko pravog i zadovolјnog sna Vajsove sadašnje bezbrižnosti i zadovolјstva. Nјegova noga sa ravnim tabanima komotna je u mekoj cipeli. Namirisan je, uglađen, dostojanstven, učtiv i otmen. On voli svoju Loru, a i Lora voli njega, jedan sin mu je advokat, drugi lekar... Artur Vajs je gospodin.

On ide na svojim lakim kočijama u polјe do svojih vetrenjača. Spokojno sedi u njima. Skine šešir sa glave ne bi li se na vazduhu rashladio. Vozi se i sanjari šepureći se kao paun.

Iznemogao, zamišlјen, tih i krotak, Artur bi se zanosio pred svojim vetrenjačama, i ridajući nemo, duboko u sebi, on se otimao i kidao kao da se bori sa nekim nevidlјivim i iznenadnim zahvatom zanosa i vrtoglavice. Hripao je i teško disao. O, kako bi on voleo da ova mala Vita može da oseti njegovu dušu, da postoji sa njim pored vetrenjača. Svemir neka se preokrene, neka se more rastavi, neka se odvoji dan od tame, u rukama ovog deteta, ovog nevinog Adamovog rebra! Rastopiće se grumen zlata u njenoj ruci, a jagnje, koje je u njoj, spašće je od jabuke lukave zmije.

„Da dođete da vidite moje vetrenjače“, kazao je Viti Vajs, gotovo plačnim glasom. Vita, kao da je na nju prešlo njegovo uzbuđenje, punih ustiju hladnih jagoda, gledala ga je, a njene oči postale su blage, baršunaste.

Pri kraju večere pojavila se Angelina u drugoj halјini, a Julije, još uvek zapanjen onim što se dogodilo, sedeo je za stolom i otsutno gutao sve ono što bi mu sluge servirale. Ali čim bi ugledao Angelinu, njegovo lice bi se promenilo, kao da se uplašio, i dvoumeći se između skandala i pristojnog ponašanja, on je već nekoliko puta hvatao za svoju čašu i rešavao se da nazdravi Angelini kao svodod budućod ženi. Pošto de odgovorila na žagor onih koji su de pitali gde je bila dosad, klimanjem glave i mahanjem ruku, sa „servus“ u svakoj prilici, ona se približi Juliju, čvrsto mu stavi ruku na rame i reče: „Nikome ni reči! Zar ne, ništa nije ni bilo?“

Pred sam završetak večere, gospodin Ivan Ivanovič, koji je sedeo pored grofice Čavoši, nije mogao da sakrije svoje nespokojstvo i uznemirenost zbog otsutnosti najstarije kćeri, te je već dvaput prolivao vino na stolnjak. Kad je ugleda, on se umiri i reče starom Karačonjiju:

„Ja sam prijatelј Rohončevih bresaka“ i nastavi razgovor, od koga se Karačonjiju očigledno spavalo. Bilo ga je zaokupilo njegovo mučno varenje.

Baron Rohonci je čuo sa druge strane stola da se govori o njegovim breskvama, i on se umeša. Odavno je bio lјubomoran, u pogledu gazdinstva, na Ivanoviča, i zato je nastojao da ga prestigne i u ma kom pogledu tuče. Hteo je da svojih četiri hilјade jutara načini većim, kako je on govorio, od šesnaest hilјada Ivanovičevih. Tajna je ležala u racionalizaciji. I to je Rohonci hteo da postigne sa svojom zemlјom, koja je bila s desne strane Tise, na bregu, dok je Ivanovičeva bila na levoj strani u dolini. Baron je znao isto tako dobro da četiri nije šesnaest, ali je bio gord ka svoje voćarske i podrumarske uspehe i uvek je vrlo rado govorio o svom imanju:

„Šta vi govorite o mojim breskvama? Ne dopadaju vam se?“ Karačonji se trže, mlјacnu jezikom, ali kako je imao poštovanje prema Rohonciju, njegovo lice ožive — bio je spreman da sluša. Od bresaka razgovor polako pređe i na druge stvari. Baron je govorio:

„Ja sam lepo posejao dve stotine jutara bostana i nisam se prevario! Beč i Berlin su se prosto jagmili za moje plemenite dinje, do kojih smo došli dugim ukrštavanjem između paorske cerovače i rumunske kantalup, a vreme je, gospodine Ivanoviču, da se i vi zainteresujete za ovakvo gazdovanje! Kukuruz i žito, bez svake sumnje, neophodni su, ali pravi gospodin može uživati i na ovakav način! Uostalom, takav rad samo unapređuje našu nacionalnu privredu, priznaćete i vi, gospodine grofe. Danas, kada su tu Rusija i Amerika, ne može se ceralijama postići sve. Naša visoka agrikultura biće potrebna balkanskim zemlјama“.

Grof Karačonji udahnu vazduh u svoju još uvek antihabzburgovsku dušu i primeti sa žalosnom, lakom razdražlјivošću i dečjim nemoćnim besom starca:

„Kad ne bi bilo tih agrikulturnih razloga, mislim da bi Habzburzi našli i drugi razlog da siđu na jug!“

Baron oćuta na ovo; bilo mu je neprijatno da se pravi ma kakva aluzija na prejasnu dinastiju, i pogledom potraži grofa Čavošija, kao da želi da i ovaj podeli s njim ovu uvredu.

U politici, plemeniti Ivan bio je potpuno neobavešten. Osećao je da se desila mala neugodna scena, ali za njega je bio baron — baron, grof — grof, i njihove reči dovodile su ga samo do zabune. On je sebe smatrao vojnikom, ostao je ono što je bio davno, u mladosti: husarski poručnik. Bio je plemenit, imao je svoj grb. Misliti o jednom Karačonjiju ili Rohonciju i tražiti njihove pogreške, bilo je za njega bismisleno.

On se trudio samo da bude na svom mestu, da ne štrči i ne izavove ničiju mržnju i negodovanje.

Zvanice se polako digoše od stola. Ponoć je davno prevalila i već je bilo vreme da i izgladneli Cigani, koji su dosad bdeli i zabavlјali goste, stalno pilјeći u fina jela, dobiju večeru.

Pošto je večera bila izneta gospodi, Duško i Aca, koji su se zbog ove večere pomirili, raspitivali su se kod Dike i slugu za utisak koji je večera proizvela na zvanice. Iako zbog toga zadovolјni, jedan nalog oneraspoloži ih: trebalo je za Cigane spremiti oko ponoći gulaš od konjskih žila, papren i mastan, tako da ih, posle dugih časova izgladnjivanja, protera.

Dika, u saglasnosti sa Stevom Rankovićem i Tiborom Rohoncijem, želeo je da napravi ovu šalu sa Ciganima. Unapred se veselio kako će oni halaplјivo žvakati konjske žile, ne uspevajući da ih progutaju i kako će posle trčati.

Duško i Aca su se u početku opirali koliko su mogli, ali na Dikino navalјivanje oni popustiše. Obojica su besnela, spremajući ovaj papreni gulaš, sažalјevajući Cigane. Izgledalo im je da se na taj način plemenitaši izruguju i njihovoj kuvarskoj veštini. Svaki čas su zastajali u poslu i vajkali se. Ali Dikino naređenje moralo se izvršiti.

Gulaš je iznet pred Cigane, jak kao grom. Izgladneli, oni su ga halaplјivo deli. Tibor Rohonci naročito je uživao gledajući ih kako se pomažu rukama tegleći konjske žile, uzalud pokušavajući da ih pregrizu zubima. Orio se smeh i kikot raspojasanih gostiju, naročito kad posle gulaša Cigani počeše da ostavljaju instrumente i trče prema izlaznim vratima. Lica su im bila smešno unezverena, verovali su da su otrovani.

Pametni razgovori gospode davno su već prestali. Držale su se pijave zdravice, na njih se odgovaralo pijano. Majka Anka morala je da ukloni svoje kćeri, da sačuva njihove nevine uši i čedne oči od svega ovog što se dešavalo. Anri je dremao na jednoj fotelјi, prepun teške, masne spahiske hrane i starih vina, fruškogorskog bermeta i Ivanovičevog muškata. Tibor Rohonci stajao je pored Cigana i uvijao se od smeha gledajući kako Cigani tegle konjsku žilu. Vikao je pomamno:

„Jedite, majku vam cigansku!"

Povezani članci