IX

Mladi grof Julije Karačonji, iako je popio samo nekoliko čašica, ostao je poslednji u bifeu. On se osećao iznad ovog društva, jer je smatrao da je svojim duhom iznad ove „gospodske gomile truleži, sitosti i zaspalosti spahiske". On je često voleo da tvrdi pred Angelinom:

„Ja sam ovde samo privremeno. Makoliko da sam nerazumlјiv za sve njih, nisam nerazumlјiv za sebe. Vi, Angelina, kada biste me shvatili, vi biste razumeli moje držanje. Ali, zamislite samo kad bi me shvatio vaš otac! To bi bilo nerazumlјivo! To bi bilo kao kad bi struja prošla kroz njega, kao kad bi ga udario grom! Jer samim udarom groma, kao u Faustu, pas postaje đavo, a Faust mladić.“

Angelina se potsmevala mladićevim rečima, ali joj se dopadala njegova zanesenost i žar sa kojim je pričao o stvarima možda toliko dalekim od njega, koliko i neviđene zemlјe, ali baš i bliske njegovoj mladosti, koliko su bliski žarki snovi. Zato je on mogao da joj govori:

„Jeste li vi, Angelina, čitali Lasala? Ono o ustavu? Znam da niste, ali taj njegov jezik može da sadrži samo istine! To je poezija, nauka, goruća čovekova misao. Vidite, on razmatra stvari kao sile. S jedne strane, naprimer, vojska i oružana sila, a s druge strane stvarna volјa i potreba naroda. Dokle taj narod opet ne postane jedna sila i natera tu silu suprotnu sebi, da se pokori narodnoj sili... Zašto sam ja socijalista? Video sam bedu i nesreću naše Mađarske, a odlazim u Južnu Ameriku samo zato, jer se osećam nemoćan da se suprotstavim, ja lično, toj bedi i nesreći“.

Izlazeći iz hola, Angelina susrete Julijeve oči i oseti da će ovaj poći za njom. „Da neće ponovo početi sa svojim beskrajnim razgovorom?“ No susrete se sa sudijom Andrašijem, Rapajićem i njegovim kćerima, koje su ulazile.

Hladan večernji povetarac, vlažan, s povremenim toplim talasima, dolazio je sa njiva i zaplјuskivao verandu. Osećao se miris zemlјe i štalskog gnoja, koji nije mogao da zadrži ni debeli pojas starog parka.

„Sigurno ste opet nešto nezadovolјni? Sigurno ćete mi govoriti opet protivu ove gospoštine? A zar ne osećate dah ove noći?“, pitala je Angelina Julija Karačonjija kad ostadoše sami.

„Da, ali ne očekujte da ću vam o ovoj noći govoriti kao vaš Francuz. Da, ovo je panonska noć, naša, mađarska noć.” Kako je teško čoveku u njoj. Tamo ciliču slovački napevi, a ovde miris đubreta, miris ove prostrane i široke zemlјe. Miris rada i truda, koji potseća na to da izvan ovoga kaštelјa i parka žive lјudi koji rade. I kada je ovakva noć, onda me pritiska ovde, ovde na duši“.

„Vi opet o politici“, reče Angelina.

„Nije to politika, ja sam čak i vrlo slab političar, ali volim mađarski narod. Mene još uvek tišti četrdesetosma!“

Angelina je bila nestrplјiva, ali ga je ipak slušala. Kao povučena njegovim nemirom, išla je za njim niz stepenice. Zađoše u aleju.

Iz dalјine je dopirala pesma biroških momaka i devojaka, čežnjiva i jecava, pesma koja je sišla sa Tatre i Karpata u Panonsku niziju, gušila se u noćnoj magli i tištila srce. Zavijalo je negde pseto, koje su pratili krupni glasovi laveža seoskih kerova.

„A zašto vas to tišti, ta četrdesetosma? “, zapita ga Angelina.

„Odonda do danas, Angelina, Mađarska umire, i njena smrt u nama je svima. Zar vi to ne osećate? Zar ne vidite i sama da je sva vlast i sva zemlјa u rukama nekoliko desetina porodica visokog plemstva? Ako oni nastave da vode Mađarsku, ona će se raspasti kao najodvratniji leš! Zar ne osećate da u Mađarskoj zaudara?“

„Ali smo bar mi Srbi divlјi i nekulturni. Nas neće okužiti vaša mađarska prapast“ ubaci Angelina ironično.

„Ivanoviči i Dunđerski ustvari i nisu više Srbi, kao što za mene nisu Mađari ovi što sede na verandi“, planu Julije. „Pogledajte i sami! Vaši Ivanoviči već vrlo slabo govore srpski, vaš brat u Ludoviceumu valјda uopšte i ne zna više srpski, vaše sestre jedva natucaju. Za vas ne kažem. Vi podjednako dobro govorite srpski, i mađarski, i nemački, i francuski, vi ste inteligentni“.

„Hvala“, reče Angelina s visine.

„Pa i vi kad hoćete lepše da se izrazite, vi govorite ili francuski ili nemački. Pa zar niste i vi, baš zbog vašeg načina života, vezani za visoko plemstvo?"

„Ne više od vas!“ Uspela je da ga zbuni. I mladić je počeo da joj objašnjava da on niti želi da učestvuje na trkama, niti se karta, a još manje posećuje modne priredbe i zabave.

„Na vama se vidi da ste bez poroka. Ali vidite, ja volim porok!“

„Angelina, molim vas, u ovakvim momentima nemojte da mi se rugate. Nećete valјda i vi da mi kažete da oslobođenje Srba od Turaka znači nesreću za srpski narod, kao što sam to malo pre čuo iz usta prote Papića. Vidite, Angelina, nikada ne bih mogao da čujem od vas da bi Srbiju trebalo napasti, tu malu demokratsku zemlјu, koja hoće da baci sa sebe okove. Ja ne apelujem na vašu nacionalnu svest, koja odavno ne postoji, ali na vas lično, na vašu čast inteligentne žene. Pomislite, ne samo na jadnu Mađarsku, pomislite na celi svet, na tu Srbiju. Voleo bih da mislite o toj Srbiji kao o svojoj, jer ona je i moja, kad se bori za slobodu!“

„Šta da vam odgovorim? Ja znam samo to da sam živa, da živim; ali čini mi se da smo zašli daleko u park?“

„Oni tamo na verandi kojima vi žurite, svi oni misle da znaju da žive, ta gospoda, koja se drže Tisa-Pište, slušaju sufliranje iz Beča, kao svoj nacionalni čardaš; i ja, koji, eto, bludim ovde sa vama po parku, kao zanesenjak, ja sam vam dosadan, tuđ.“

Ona ga prekide:

„Zaista, od vas me uvek počinje da boli glava. Šta bi bilo da sam vaša žena?“

Nasta tajac. Uđoše malo posle u krug svetlosti iz kaštelјa. Koraci su im zastadali. Angelinu je samo raspalio žar njegovih reči. Julije je osećao da se njihovo veče ipak ne može da završi ovako.

„Angelina, toliko sam puta pomišlјao da drukčije govorim sa vama, ali posle ...“

Ona ga prekide:

„Zar vam ne smeta svetlost? Hoćemo li da obiđemo oko kaštelјa?“

Pošli su ćuteći ivicom svetlosti i mraka.

Udaljavali su se od obruča svetlosti. Noćna rosa već im je ukvasila obuću. Kad uđoše u mrak, zastaše i zagrliše se iznenada. On je osećao težinu njenog tela prelomlјenog u struku na svojoj ruci. Gurajući ruke u njene kose šaptao je:

„Angelina, Angelina…”

Povezani članci