VIII

Zakuske, ručkovi i večere priređivane kod Ivanovičevih bile su čuvene po obilјu, po izboru i vrsti jela, po broju vina i drugih pića, kao i po atmosferi, čija je ugodnost dolazila od veličine kaštelјa, njegovih mnogobrojnih i prostranih soba i sobica, salona i budoara, trpezarija i spavaćih soba, koje su sve od reda bile visoke, široke i ugodne da se u njima živi po miloj volјi. Ove odlike Ivanovičeve kuće, pojačane odlikama njene kuhinje, njenim ukusom, bile su pojačane još i tonom, koji su ovakve večere davale celom društvenom i spahiskom životu u okolini. Ivanovičevi su otvarali i zatvarali sezonu ručkova, zakuski i večera. I oni su se strogo i ozbilјno držali ovog nenapisanog reda, starajući se da u svemu ugode mišlјenjima koja su ih zanimala, po kojima su se vladali i po kbjima su ipak mogli da žive kako je samo njima ugodno bilo.

Zatvorena vrata na kaštelјu označavala su za zvanice početak zimske sezone u varošici ili u Pešti, kuda se obično odlazilo početkom novembra, kad beskrajno duge, sitne i uporne kiše koje je nosio u mlazevima hladan zapadni vetar, teraju u gradove, gde će se iza zidova palata da nastavi život u kome ne sme nikada i nikom biti dosadno.

Vrata kaštelјa bila su širom otvorena za goste, ma koliko raznovrsne, uvek izabrane dostojnim ukusom. Ovde je baron Rohonci, čija porodica od 1867, od Nagodbe, stupa u politički život i stalno daje po jednog poslanika bečejskom srezu. Baron Rohonci, bez obzira na svoj temperament i nazore, mogao je da se oseća prijatno u društvu koje je spahiluk odabrao. Čak mu nije moglo da smeta ni prisustvo prote Papića, s kojim je baš ovoga momenta u holu, pretvorenom u bife, ispijao čašice kruškovače i kajsijače. Naprotiv, smatrao je da mu prota može i da koristi kod svoje pastve, da o baronu Rohonciju kaže koju lepu reč kojom će privući srpske gazde. Što se tiče samog prote Papića, on će uvek ostati ispravan radikal, ali mu savest ne bi dozvolila da o Rohonciju govori rđavo.

Prota Papić nije bio onaj paorski srpski popa, čija mantija smrdi na vosak, mast, pričešća i starež, već je to bio svetski čovek, koji je šišao i mirisao svoju jareću bradicu, koji je voleo karte, prijatne i raskošne gospodske trpeze, a one su mu bile pristupačne utoliko koliko je bio potreban različitim Rohoncijevima i Ivanovičima.

Prota je vešto znao da namešta zakačke između barona Rohoncija i njegovog špijuna, inače srpskog radikala, knjižara i štampara, Gege Kovanovića. Papić je znao za njegovu obaveštajnu službu, kojoj je često i sam služio. Lažno obaveštavajući Gegu, on je mogao da dođe kod Rohoncija i da mu potvrdi svoje iskreno prijatelјstvo. Time je mogao da pokaže zlonamernost i netačnost Geginih obaveštavanja o srpskoj radikalskoj kujni.

Baron Rohonci mogao je da nađe dodirnih tačaka i simpatija i za Stevu Rankovića, sudskog izvršitelјa, već kao prema mlađem bratu Jovana Rankovića, čuvenog hohštaplera i poznatog krunskog svedoka u parnici protiv Svetozara Miletića. Prema ovoj velikoj srpskoj bezopasnoj kukavici mogao je da se ponaša i govori kako hoće. Baron je sa visine i sa nipodaštavanjem gledao Rankovićevo obletanje oko baronice. Znao je zašto. Stevi treba novaca, a baronica je plaćala svoja uživanja. Ono što nikako nije mogao da ne prizna Rankoviću, to je 1848 godina, koju je on mrzeo, a u kojoj su se stari Rankovići istakli kao dobri „čuvari srpstva“ i odlični utušivači pobunjenih masa. U očima baronovim, Rankovići su bili čak i plemeniti, baš zbog te četrdeset osme. Ako su i išli uz Austriju, ali zar nisu spasli i Mađarsku od selјačkih nemira? Rankovićev deda, čuveni Teodor Ranković, Arađanin, bio je još 1848 veliki kapetan u Aradu, a posle veliki dobrotvor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Svakako, ta racka porodica sa Moriša imala je nekih tradicija, i baron je mogao bez ustručavanja da pruži Stevi Rankoviću svoju plemenitu ruku, iako — naravno — sa visine.

Dok je baron Rohonci ispijao sa protom rakiju, baronica prođe sa Rankovićem pored njih veselo klimajući glavom proti koji uslužno napravi loklon. Baron Rohonci se učini da, ih nije primetio, mada je čuo odlomak njihovog razgovora. Baronici je uvek trebalo da se neko divi njenim toaletama. I Ranković je iskorišćavao priliku:

„Ta halјinica, pa te male cipelice, milostiva baroničice, kao duga vaza na finim nožicama... Ako je slobodno da primetim!“ ...

Pre nego što produži razgozor sa protom, baron pomisli „Kakva paorenderska neotesanost“. I čudio se kako to ne vređa njegovu ženu. Ovaj par prođe kroz zimsku trpezariju da bi izišao na verandu i neopaženo od domaćice privukao stolu kako bi ispremeštao karte zvanica. Otuda se čulo štimovanje ciganskih instrumenata i njihov prigušeni ulagivački smeh upućen gospodi, koja su im intimno mahala jelenskim rukavicama.

Za baronicom i Stevom se uputi u trpezariju i drugi par, Angelina i Rapajić. Baron je mogao da čuje još jedan odlomak razgovora:

„Ima tako anatomskih mozgova i mišlјenja. Sve tačno i pravilno, ali bez pravog života, bez duha. Ne volim te normalitete. Anatomsko je, kažem, i mrtvačko“.

Barona zagolica ovo i hteo je da čuje i dalјe reči mlade žene, ali ona okrećući se Anriju, koji je išao kao rep za njom, prekide razgovor:

“Tu viens, mon petit chou!”

Rapajić je za to vreme smišlјao šta da odgovori Angelini, sećajući se, s teškom mukom, izvesnih sentencija od Hajnea, ali začudo nijednu nije mogao lјudski da sastavi. Mumlao je kao medved. Angelina se žurila da i ona po svojoj volјi promeni karte. Baron se već odlučivao da li da lođe za njom, kad naiđe Artur Vajs, kijavičavi Jevrejin. Baron nije mogao da ga podnosi, ali je zato za njegovom Lorom bacio kratak požudan pogled pre nego što će da se okrene da sasluša protina izlaganja. Prota je govorio:

„Čitam u novinama za carske manevre u Bosni prema Ljuboviji. Mislim da razumem ovaj carski gest, gospodine barone! Pretstojeći rat Srbije sa Turskom nikako ne može da bude oslobodilački kako ga srpski vladajući krugovi pretstavlјaju.”

Baron se nakašlјa i zauzimajući stav čoveka kome je neprijatno da mu se odobrava i modulirajući glas onako kako je to radio kad je odgovarao na odobravanja svoje klike u skupštini, reče:

„Razumem vas, dragi prečasni gospodine. Vama je teško govoriti tako kao Srbinu, ali siguran sam da vas na to navodi vaše mudro uviđanje da Srbija nije sposobna ni za kakvu civilizatorsku, samostalnu akciju van evropskog okvira.“

„Ono što govorim”, reče prota, „ne pada mi teško, jer ja ne govorim protiv tog ojađenog i napaćenog naroda, već protivu njegovih huškača koji ga guraju u rat, a ne prave nikakav naslon na kulturnu Evropu. Ja sam zato da Srbija uđe u sastav Austro-Ugarske, makar i kao vazalna kneževina, jer sam iznad svega Srbin i želim svome narodu brzo oslobođenje od Turaka i brz napredak i iscelјenje rana petstogodišnjeg ropstva u okrilјu naše carevine i kralјevine."

„U Srbiji je bio jedan jedini pametan čovek, kralј Milan. Ali ne znam šta je to da se u toj zemlјi brzo obračunava sa pameću. Milan je bio pravi ugarski magnat. Imao sam sreću da se viđam sa njim u lovovima. Kako je on osećao našu blagotvornu kulturu i s kakvom tugom u srcu se vraćao u tu Srbiju."

Prvi tuš violina odjeknu sokoleći sve zvanice na verandi. Svirao se Rakocijev marš koji su Cigani, doduše, izvodili na svoj način, ali bučno i temperamentno. Znak da je večera blizu. Gosti se setiše svojih stomaka, koje je bife mogao samo da nadraži svojim ringlicama koje su bile paprene po ukusu Duška kuvara. Otpoče opšte i neskriveno spremanje da se ide stolu.

Povezani članci