VI

U čast dolaska svoje kćeri Angeline, plemeniti Ivan Ivanovič rešio je da priredi večeru za svoje bliže, ali takvu kakva će dugo da se pamti, gurmansku i retku, pravu spahisku večeru.

Zvone avani. Još od ranog jutra usplahireno pišti pernata živina; svinče je već odavno palo pod nož, očajnički zapomažući.

Prelci ukusa, sajdžije utančanih apetita, mehovi razdražlјivih mirisa, čarobnjaci gladi — to su dva kuvara milostivoga gospodina, to su dva čoveka, puni ukusa, već odavno u gospodskoj službi. Duško je bio pravi alhemičar začina. Niko nije znao da sastavi bolju zelen za supu. Na gram tačno određivao je šargarepu, peršun, papštrnak, celer. Nikad u supu nije dodavao šafran, —supa se i bez njega žutela kao ćilibar. Kad je spravlјao goveđu veknu, uzvikivao je: „Još malo peršuna“.

Popravlјao je Acu, drugog gospodarevog kuvara. Opominjao ga je pri zavijanju sarme: „Manje bibera, još malo lorbera“.

Dok se Aca trudio da meso bude dobro, i zabrinuto gledao ošurenu živinu da krv nije negde nasela, dok se brinuo da komadi mesa budu sveži i sočni, dotle je Duško uživao u tome što će tom dobrom komadu mesa dodati neki začin, neku mirođiju. Dok je Aca uživao da pronađe dobre ćurane, guske, prasce, dotle se Duško radovao da pronađe takve začine koji će iznenadno razdražiti slatkokusce. Radovao se jetko, gotovo pakosno, kao i svi vešci i čarobnjaci.

Konjušar, koji je preko prijateljstva sa kuvarima dobijao ostatke sa gospodarske trpeze, često ih je zadirkivao: „Dobro, pa ko je od vas dvojice pravi tvorac gospodareve trpeze?“

Na ta pitanja nisu odgovarali, ali svaki za sebe je mislio da je on glavni.

Lako je pronaći dobrog ćurana, ali ga učiniti ukusnim — za to treba veština, mislio je Duško. Aca je mislio obrnuto: da je lako spraviti jelo kad se nađe dobro parče.

Ali bila je između ovih prijatelјa jedna druga stvar koja ih je mnogo više terala na razmišlјanje i izazivala u njima nespokojstvo.

Pre nekoliko godina Mađarica Marča, parakuvarica, koja je obično šurila piliće, lјuštila krompire, mutila penu, sekla lukac, trla ren i svršavala druge kuhinjske poslove, rodila je muško dete. I Aca i Duško bili su zadovolјni zbog toga i prema detetu su počeli da pokazuju mnogo nežnosti i očinskog staranja. Nijedan od njih nije postavlјao sebi pitanje čijo je dete. Svaki je verovao da je dete njegovo. Gordi pred ostalom poslugom, nisu krili svoju sreću, i dugo u noć, kad bi imanje već zaspalo, a ugašeni veliki kuhinjski šporet još uvek širio pritajenu jaru, oni bi seli na kuhinjski prag i tiho, svaki sa svojim temperamentom, pevali detetu šalajke i druge pesme.

To dete, koje je stalno imalo pokvaren stomak, klјukano zajedničkom kujnom, kao i zajedničkim očinstvom, bilo je naduveno kao bošika, bledo i kijavičavo. I ko zna koliko bi njihova sreća trajala, koliko bi se nežno i nesmetano razvijalo njihovo očinstvo, da nije bilo zlobnog kočijaša da im jednog dana kaže:

„Slušajte vas dvojica, ako se i može zajedno kuvati, ne može se biti zajedno otac!“

Od tog dana počela je potajna mržnja između dva kuvara.

Po čitave dane oni su sumnjali jedan na drugog. Svaki je želeo da privuče dete sebi i odbije ga od drugog. Na veliku radost posluge, svaki je poveravao okolini da je on jedini otac, a da onaj drugi, ako je nešto i imao sa Marčom, da je to bilo beznačajno. Ali kako nisu mogli da se uzdrže u svojoj lјubavi, opet je izgledalo da je njihov sinčić zajedničko delo, i ponovo se šalajka čula dugo u noć. Dremlјive sluge, koje bi obuzimala dosada i zevanje u noći ispod perine i dušeka, u jaslama ili senjacima, kidali su se od smeha.

I baš danas, kad su im ruke bile prepune posla, kada je Duško svojim dugim rukama rasipao biber i lorber, i dok je Aca zavijao i punio vinove sarme i odvajao vešto živinsko belo meso po činijama, opet je kočijaš izazvao raspru.

Gospodski ručak se kuvao, krčkalo je u loncima, a pečenja su cvrčala u širokim rernama. Žurilo se u kuhinji dok su gospoda pod venjakom ispijala svoje čaše i gutala kremove i obrste. Ovde se brblјalo, razgovaralo, smejalo, vriskalo i uživalo u ukusnim đakonijama. Da su Aca i Duško mogli to da vide, i sami bi ponosno u tome uživali.

Uskoro je naišao Dika da vidi šta se radi u kuhinji. Aca je važno seo za široki kuhinjski sto i na masnoj hartiji širokim rukopisom žvrlјao jelovnik. Duško je s vremena na vreme dolazio i uzimajući u ruku svoju oštro zarezanu olovku, zadenutu za levo uho ispod kuvarske kape, zvanično vršio ispravke, znajući dobro ukus gospode.

Povezani članci