V

U rano praskozorje još sve spava na spahiluku. Ivan hrče u kaštelјskoj kuli na vojničkom gvozdenom krevezu, a prozori su na njoj širom otvoreni. On voli ovaj vojnički težak i nezgrapan krevet, miris sena iz slamarice koji ga potseća na njegov vojnički, momački život kad je za vreme manevara spavao po senokosima; voli ovu kulu, jer čim otvori oči, kao da je razgrnuo svoje imanje, svoj ćemer ispred sebe.

Ali iako je sve spavalo, imanje je ipak živelo. Kao da su se u njegovom snu budili raniji Ivanoviči, i Avram i Laza. Vikali su na sluge gazeći ih, zapovedali su, izvolevali, brljali, valjali se i pijančili. I. ti dusi izumrlih gospodara ganjali su se možda sa izumrlim dušama biroša i slugu, uvećavajući još više zaspalost i tišinu. Naplaćivali su se stari nenaplaćeni računi i dugovi, zakidanja i otimanja, svetile su se uvrede i ponižavanja, vraćali su se udarci, uspravlјale su se kičme, lomili su se vratovi gospodara. Prvo pramenje jutra razagnaće ovu bitku, utišaće kletve, ubrisaće suze, i sunce će dojuriti, sveže i mlado, da zagreje novi dan.

Prošlogodišnji plod trske, osušen, nečujno se krunio da padne u treset i istruli; vrbe su ispuštale svoje paperje, koje su struje i povetarci raznosili; Tisa je pomamno, opet nabujala, odronjavala trošnu zemlјu, koja joj se bacala u zagrljaj sa čitavim rojem usnulih insekata ili čitavim granatim stablom. Ta opasna i podmukla voda trla je kao mačka svoje gipko telo o peščane obale, da najednom potskoči, zgrabi vrbu u kovitlac, a docnije, da kotrlјa šlјunak o obalu s takvim zvukom kao da to sama tišina čevrlјa nemuštim jezikom.

Snažno, kao lokomotiva iz nepoznatih zemalјa, sunce zahuktalo juri i ka ovoj stanici života. Okruglasti brežulјak naslonio se laktovima o maglenu dolinu, a mali šumarak odlazi u dalј.

I dok sve spava, vivak velik kao divlјa patka, okretniji od lasice, crn, prlјav, s punđom i dugim klјunom kupa se sam. Ne svidi mu se zenica, ceo je zatvorene boje, kao mokri pesak uz obalu, ali njegovo ćurlikanje je tako divlјe radosno, da se i virovi neže od njega.

Sviće. Diže se pramenje magle i hvata se za vrbe, koje u jutarnjoj groznici puštaju leplјivu i belu smolu.

S vivkom se digao i Marinko. Gazio je po rosnoj travi kao po vodi, kao vivak u reku zagnjurivao se požudno, lakomo i radosno u maglu.

Vita se neće stideti da mu priđe, da mu se javi, da mu se nasmeje u prolazu. Neće. O, učiniće on sve, kao i onda kad su se krili po sirku i uveče čučali šćućureni pod jasikama. Kako da nije ranije primećivao da ima u životu toliko drugih zanimanja, toliko drugih puteva? Mogao je da postane ribar ili da otputuje lađama niz Tisu. Ali neće otputovati, ostaće ovde, jahaće gospodareve konje, viđaće Vitu i ona će mu se diviti kad sa trka donese pehare i pobede.

Stoka je počinјala da se budi — treba se vratiti poslu. Vraćanje gospodarskom toku stvari učinilo je da je zadrhtao: ako ga gospodar odbije! Oko mu divlje blesnu.

Prošao je ribnjak, zaspao pod mirnim ogledalom vode. Koliko nespokojne tišine!

Sunce izlazi usijano. Uskoro će trave, klonule od vlage, podići glavu. Nastupa trenutak kad se sunčeva vatra čudno razliva po maglenim stadima, po kudravim glavama bagremova, dok vrbe šumom zbore,

I evo stočnog naroda, ide žedno. Čuje se bronzana klepetuša kako zvoni sa snažnih vratova. Cela ta povorka nagrće, tutnji, juri, beži, da se sruči u hladnu jutarnju vodu. I evo već se čuje kako svinje suču vodu; mami blago srkanje krava; voda se sliva između zuba konja; slatku tisku vodu izgleda kao da će ovaj svet žeđi svu posrkati. Nastaje vikanje i hajkanje stočara, i evo ponovo životinja. Gazeći po blatu, tresući vodu sa sebe, mučući, ržući, grokćući, sve one polako, kad su se napile, izlaze na obalu, i tu se češu uz vrbe, s mukom gledajući jedni druge. I tek što su se životinje, teškom mukom, odvojile u čopore, bičevi počinju da besno prašte, plamti hajkanje, al sve to probija duboki kravarev rog, koji mami biroške krave.

Tru-tutu-tru-tu-tu-u-u-u-tru…

Kravarev rog je znak za gospodina Ivanoviča, koji je uvek slušao hajkanje životinjske glasove kao najlepšu pesmu, znak da je vreme da se digne iz kreveta.

On jednim pokretom odbacuje pokrivač i na svojim krivim, maljavim nogama, husarski gipko prilazi prozoru i, naslonjen na njega, gleda u daljine, za svojim stadima i čoporima. Polako se kreću povorke, ne vidi im se kraj, a oni napred, nailaze već na prve pašnjačke trave, ukusne i mlečne, kidajući ih svojim rapavim jezicima I valjajući ih prema jednjaku.

Sve to sada gospodar gleda suče svoje brkove, prebacuje hozentregere preko ramena. On ne trlja ruke kad je zadovoljan, ne lupa se paorski po kolenima, ne cereka se sam. Tek ko bi ga dobro poznavao, primetio bi da uživa. Nјegova ruka se drhtavo podiže do lica i nesvesno pritište rascvetan nos.

Kad se nauživao, kad je napojio svoje oči ne toliko divnom slikom pukle daljine, po kojoj se kreću grupe stoke, koliko svojom sopstvenošću, on se isto tako gipko udalјi od prozora da bi uzeo kugle za gimnastiku u svoje male, zbog bolesti jetre flekave ruke. I njegovi mišići na rukama, jedri i snažni za njegove godine, nasuprot žilavih staračkih nogu, počinju svoj rad.

Čim je svršio s vežbom, zazvonio je u mesingano zvonce za slugu. Uskoro se umivao u širokom legenu punom hladne bunarske vode. Milostivi je voleo da razgovara ispunjavajući svoje jutarnje potrebe, naročito u dane određene za obilazak imanja. Iako je juče bio tako pijan da se teturao kroz sobe kaštelјa, razbijajući skupe, neukusne stvari, porculan i staklo, natrčavajući na ivice nameštaja, jutros je bio svež kao izvor.

Oblačeći košulјu pitao je:

„Šta ima novo?“

Sluga je pričao:

„Gospodaru, kolar kaže da su se raspale sanke od dudovog drveta kad ih je kovač potkivao, zato što je na njima bilo i bagremovog drveta. Pa moli da milostivi da da se naprave i ostali delovi od dudovine.“

„Dobro, dobro", odgovarao je plemeniti. „Taj kolar mi se tu popeo“, pokazivao je na mesto gde mu se kosa naglo redila.

Razgovor je tekao, ali su Ivana zaokuplјale druge misli. Nije pitao da li mu je sinoć doputovala kći Angelina, kao da se plašio nečega... Pa zar bi smela njegova kći, i pored sve svoje plahosti, da ide toliko daleko u slobodi svojih postupaka, pa da doputuje sa svojim slikarom? S tim čovekom koji mu je baš neprijatan od prvoga dana, s tim vetrogonjom, s kojim je krstarila Evropom? Ona vrlo dobro zna namere svoga oca, zna da želi da je uda. Zašto bi je inače zvao sada kada su mu i devojčice kod kuće? Razumeće, valјda, ta njegova mila raspusnica, da je nije pozvao da kvari svoje tri mlađe sestre, koje su se još vaspitavale u klosteru. I uvek kad je mislio na nju, grdio ju je u sebi, ali to su bile, ustvari, reči njegove najveće nežnosti:

„Eh, ona raspusnica, ona raspusnica!...”

On je voleo tu devojku takvu kakva je; bio je zadovolјan kad je prelistavao peštanske novine, pa pročitao da je neki konj iz njene štale dobio nagradu ili — još više — pobedio; voleo je njenu neobuzdanost; bio je radostan kad bi ugledao u nekom ilustrovanom magazinu njenu fotografiju, isekao bi je, i onda, prelistavao albume sa mnogo drugih njenih fotografija. Čitave sate je provodio nad tim albumima. Nekada, kao mladić, sanjario je nad jednim sličnim albumom, samo su u tom albumu bile fotografije jedne druge žene, tada čuvene peštanske glumice i mondenke Šari Fedak. A kćerine fotografije potsećale su ga na davnu želјu da se jednom oženi takvom ženom. Možda je njegov život prošao sa manje bleska, ali kad je već tako, on je mogao, valјda, u kćeri nekako da ostvaruje taj svoj san o blistavom peštanskom magnatskom i aristokratskom životu.

I nije se uzdržao, zapitao je:

„Je li došla?“

Sobar je znao o kome pita:

„Došli, milostivi! Gospođica spavaju u svojoj sobi koja je bila njena još kad je živela kod nas...“

Zaželi da siđe dole. Kao onda kad je dolazila iz klostera, da joj se nečujno uvuče u sobu, da joj se prikrade i da je iznenada probudi polјupcem u čelo. Želeo je da vidi ponovo ono lice izrasle devojčice u kome se nazirala žena lepotica, kao što se u lepim ženama nazire devojčica. Kad ju je video poslednji put, sigurno je i onda već imala lјubavi, ostalo joj je nešto dečje u uglovima usana i ispod kapaka. Zadrhtao je od nestrplјivosti. Nije mogao da zapita slugu da li je još neko doputovao s njom. Trgao je svoj zeleni sportski kaput iz sluginih ruku oblačeći ga u hodu, sišao stepenicama koje su škripale pod njegovim novim čizmama. Zaustavio se pred vratima njene sobe, zadržavajući dah. Nije se čulo ništa. Sav je drhtao uveravajući sebe šapatom:

„Spava, sigurno spava“.

Naslonjen na ragastov vrata, opijao se prizorom koji će se ukazati pred njim. Nјene skloplјene oči, detinje usne, njen nos fini i čvrst, kao od mermera, sve to diše snom začarane lepotice. Kad je bude dotakao, ona će uzviknuti: „Servus, papa“.

Zanesen, lomio se. Nije imao hrabrosti da od nje čuje kako je dovela svoga slikara a ko zna, užasavao se, možda je sada i on u toj istoj sobi! On je gunđao protiv toga da se jedan pravi grof bavi slikanjem i da se tako naziva pred svetom! I još, ona to čudovište voli! I to, osećao je dobro, prvi put ozbilјno voli. Ne, neće ući u njenu sobu. On je želeo da je kinji, muči, ali je znao da će pred njom biti nemoćan, slab. Udalјi se od vrata iznemogao, uživajući u toj iznemoglosti, i pope se, uz Dikine i sluginepokorne pozdrave, u svoj landolin u koji je bio upregnut njegov omilјeni kasač Zvezdan.

Kočijaš na malom sedištu iza gospodarevih leđa priteže uzde, koje je gospodar već držao, sasvim pažlјivo da mu ih ne otme iz ruku i ne pokvari mu iluziju da ih sam tera, i vožnja u četiri ruke započe. Zvezdan, nahranjen i istimaren, kočoperno rzaše, kola učiniše zaokret stazom, izađoše iz parka, a velika nizija, plodna, sunčana i mirisna zemlјa, poče da se okreće oko njih.

Još izdaleka ugleda Marinko gospodarev landolin. Srce mu poče lupati. Setio se strogih gospodarevih očiju, kojih se plašio još od prvog dana kad ih je iščekivao u velikoj sobi, stojeći bosonog na velikom tepihu, preplašen psima Hektorom i Cezarom, velikim i ugojenim kao telad. Zapanjili su ga bili lovački rogovi, različiti trofeji i druge neviđene stvari, i na to sećanje obuze ga malaksalost.

„Neću moliti!“

Landolin se približavao.

„Moliću na kolenima, ako treba!“

Landolin je već prošao, a Marinko je ostao bez reči, hteo je da viče, potrčao je, ponovo stao i obrisao oznojeno lice rukavom košulјe. Kad bi znala Vita kako je teško osloviti gospodara! I visoki konj Zvezdan gledao ga je ravnodušno: tuđ svet! Ali iznenadna groznica ga dohvati. Izgubiće je zauvek. Potrča bez daha prečicom, onuda kuda će se milostivi vratiti. Sav zajapuren, stigao je.

Kad je došao malo k sebi od ove iznenadne pojave mladića, gospodar se nalјuti:

“ta si hteo?“ Kad je čuo mladićevu želјu, on dohvati bič od Dike. Bič dotače Marinka po ramenima.

“Marš!“

Dok je Zvezdan, neosetlјiv za ovaj udarac kao i oni u koima, vukao nemarno lake kočije, Marinko je seo u trazu i zaneseno, ne primećujući šta radi, plјuvao je u šaku i trlјao krv na listovima nogu koje su posekle oštre trave.

Potražio je pored Tise. Nađe je u žbunju, u mokroj košulјi prileplјenoj uz telo:

„Sklonite se“, počela je da cvokoće. „Hoćete li da obučem halјinu preko mokre košulјe? Svi bi znali da sam se kupala.“

Ćutao je.

“Nazepšću“, rekla je i još više se skupila.

Kao da je nije video.

Možda nije imala razloga da se plaši, ali ipak ostade uporna:

„Hoćete li da umrem?“

„Dobro, dobro“, reče on zamičući u vrbe, „samo se brzo obuci, hoću nešto da ti kažem“.

Kad se vratio, nije zatekao devojku, Potrčao je, potražio na sve strane. Najzad, video je gde seda pored same vode; korenje vrba ju je skrivalo.

„Gledam vas kako trčite kao ludi.”

„Zašto me nisi zvala?“

U njenim očima titrao je potsmeh.

„Rugaš mi se! Znaj, gospodar me je oterao!“

Oči joj se promeniše, široko se zabrinuto otvoriše.

„Neću da me žališ; ubiću se.“

„Budale se ubijaju“, odgovori mu ona prkosno, „a da ste uspeli, dala bih vam odmah drugo odelo. Ja sam ga već spremila, nalazi se kod mog oca, kao skrojeno za vas“.

Nemoćni bes ga obuze: „Šta mogu?“

„Našli bi se večeras kod vetrenjača, zbog odela, da ste uspeli; a sad...“

„Šta?“

Nije odgovorila, odlazila je lako se njišući u struku.

Povezani članci