IV

Dika je zapostavljao svoje kćeri dok su bile deca, pa su se igrale s biroškom decom. Mali svinjar je natrčavao na njihove igre skoro poludivalј, da ih razjuri, rastera, a posle da ih pokupi i povede u gusti sirak, obećavajući priče vrlo slične Đokinim pričama i podvizima. Mešala su se tu putovanja, vile, veštice, vukodlaci, čudne, nepoznate priče, još nepoznatije životinje, sa razbuđenom dečjom maštom. Deca su, zijajući, pilјila u njega, a on im je komandovao, strog i grub.

Ma koliko da je Marinko bio grub, deca su ga pratila, jer su od njega očekivala sve ono što oni sami nisu imali hrabrosti da ostvare, a što je Marinkova drskost ostvarivala bez zazora. I sam taj strah i strepnja pred njim, i to je njih privlačilo. Nisu mogli da ne idu za njim ni posle batina koje im je Marinko delio.

Zar nije bilo uživanje ići za njim u krađu bostana, pa se opteretiti velikim i teškim lubenicama i dinjama, koje će Marinko u džbunju raseći i deliti? Zar nije zadovoljstvo srkati taj medni sok, koji se cedi niz lica i ruke, da se pomeša sa prašinom i zemlјom na njima? Zar nije divno prkositi čuvaru bostana i ispred nosa mu odnositi slatki plen? Pentrati se po vrbama i bagremima da bi se pokupile suhe grane i na njima purio kukuruz? Najzad, otići sa Marinkom na Tisu, kupati se sa tikvama na leđima, a posle zavalјivati se goli golcati u toplo blato, žitko i leplјivo. Kad bi ih otkrili u nestašlucima I podvizima, Marinko je primao krivicu na sebe, i sve batine na svoju kožu. Podnosio je to bez jauka i suza. Vita je sažalјivo dodirivala mesta gde su pale šibe, pitajući ga:

„Boli li te?”

Marinko, koščat i prkosan, odgovarao je nehajno i sa visine:

„Imam ja dosta koža, neka ih cepaju!”

U tim dečjim igrama polako je i Vita dobijala mesto pored Marinka. Upornošću uspevalo joj je da nametne deci svoju volјu. Videla je da se i Marinko koleba da nastavi igru bez nje. Tako je ona postala neka vrsta vladarke u ovom divlјem dečjem carstvu. Marinko je sad samo pored Vite ležao u blatu i pristajao da se samo sa njom drži za ruke.

Odlazeći za svinjama, Marinko je i dalјe zadržao svoj prestiž kod dece, povećavajući svoju važnost svinjskim čoporom. Deca su se ponosila brigom oko svinja koje su mu stariji poverili na imanju.

To srećno doba, kad su se biroška deca i išpanove ćerke igrale malim svinjarom, prošlo je kao da je usahlo. Ovoga dana kad je Marinko ugledao Vitu ne više kao devojčicu, već kao odraslu devojku, setio se svega što je bilo pre, ali nije mogao da se seti kad je to ona postala gospođica, a on ostao svinjar! Kad mu je ono prvi put rekla da pazi da joj ne isprlјa halјinicu, njenu halјinicu, parčetom uprlјane i ukradene lubenice? Možda se to dogodilo onoga dana kad je želela da je nauči da puca bičem? Bio je poslušan. Pokazaće joj svoju veštinu. Uhvatio je za bičalјicu, široko se raskoračio, odupro se, pa u jednom zaokretu tri put je zamahnuo bičem snažno oko sebe. Oštar i praskav pucanj lopara i bičalјice skoro je prepao Vitu. Zadovolјan, Marinko je gledao. Uzela je bič i pokušala.

„Neće!“

Vodio je njenu ruku svojom prvo kroz vazduh, kao što se vodi ruka koju uče da piše, ali je uspeh bio slab.

„Mnogo stežeš“, rekla je.

On je stezao tu ruku još više, ali sada da bi je privukao sebi.

„Pusti me, isprlјaćeš mi halјinu! Pusti!“

Kako je nije puštao, ona ga odgurnu:

„Može neko da nas vidi!“

„Pa šta?“, uvređeno otseče Marinko i pusti njenu ruku odmičući se:

„Je li zato što sam svinjar?“, upita je.

Devojčica kao da je bila obradovana što je pustio, požuri se da ode, i on je video kako u hodu popravlјa svoju halјinu, zagledajući je.

Misleći na taj davni događaj i na nju, on je išao zamišlјeno za čoporom. Ta lepa devojka, to je ona devojčica koja je čistila halјinu kad bi je on utgrlјao, to je njegova drugarica iz detinjstva, to je gospođica... I on oseti mržnju prema njoj. Kad se svinje sasvim uvališe u blato, on priđe starom Đoki i zapita ga:

„Čika Đoko, jesi li nekad bio u životu s gospođicom?“

Đoka začuđeno pogleda u dete, skide lulu sa crnog, krnjavog zuba, i plјuckajući, već unapred zadovolјan što će pričati, pozva mladića u hlad. Pulin potrča ispred njih, pronađe hlad pre njih i sede kao da se i sam sprema da čuje Đokino pričanje.

„A što ti to pitaš? ... Vidiš, kad je čovek muško, nema žene koja će to potceniti! Ja sam to video i u vojsci kad sam bio, a mlad si da ti pričam šta je bilo ovde na imanju! Ali, eto, ja ću pričati, a ti primi kao da je to bilo bog zna kod kojeg spahije, kao izmišlјeno. Jednoga dana dođe u moju kolebu velika gospođa. Znaš, o meni se priča svašta! Čula znatiželјka pa i nju zakopkalo!“

„Čika Đoko“, reče Marinko, „ti meni drugo pričaš! Ja pitam može li neko od gospode da voli slugu, a ne to!“

Starac prekide dečka papravljajući svoj doroc da bi se što bolјe naslonio na drvo.

„O tome ti ja i govorim!“

Meškolјeći se, on je stalno dizao svoju obrvu sa ožilјkom i na licu mu je titrao potsmešlјiv, prkosan izraz, možda upravo onaj iz njegove prohujale mladosti.

„Dođe tako ona, lako iskoči iz kočija, sva u belom, tanka u struku, čvrsta, i onda kada dođe u vrbak pored Tise, sklopi svoj suncobran, nasloni se na njega, zamišlјena, a zna da ću ja prići. Bila je mlada, lepa, kao mlekom nalivena, a oko crno, crno ko divlјa jagoda, i dugi vrat joj se zavalio unazad, pritegla ga gusta kosa savijena u punđu...“

Starac je pričao, a Marinko je gledao pred sobom Vitu, zanosio se i mešao ono što je sada slušao sa onim što je tako želeo.

Sutradan, kad je Marinko išao za svinjama, mislio je na belu gospođu nalivenu mlekom, na Vitu, na to da je u svetu sve moguće... On je hajkao svinje, pucao bičem, jurio po ledinama uvek opsedan Vitom i samo Vitom, misleći samo na onaj čas kad će je ponovo videti. I tek što bi svinje naterao na vodu i video ih uvalјane u blato, on bi skinuo sa sebe odelo i snažno bi zaplivao prema matici, odvažno sekući vodeni tok. Ležao bi na talasima lagano im se odupirući. I zaista, pogodio je ono što je tako žarko želeo: video je Vitu na njenom mestu, zagledanu u vodu, nagnutu nad Tisom. Marinko neopaženo zaroni starajući se da iznenadi devojku. Dodirnu dno, uhvati se za korenje vrba i hvatajući jednu školјku on izroni kraj njenih nogu spuštenih u vodu, kao vilenjak. Ču se kratak, prigušen uzvik Vitin, i njegovo „ph“ koje napravi izlazeći iz vode uz prskanje hilјada kaplјica.

Vitu ovako nešto u detinjstvu ne bi ni najmanje uplašilo, pošto je u to doba Marinko često pokušavao da izazove kod nje zaprepašćenje. Ali danas, ona je gotovo obamrla od straha. Iz vode mladić joj je pružao školјku.

„Hoćeš li?“ pitao ju je osećajući se smeo gotovo kao i pre.

„Idi!“ odgovori devojka lјutito, i pobeže.

Marinko žustro zavitla školјku u vodu koja otskakuta uz meki zvuk vode i potonu negde. On postoja još trenutak-dva ne znajući što bi, a zatim otpliva prema mestu gde mu je ostalo odelo.

Tu je seo i počeo da delјe malu sviralu od zove, a ozlojeđeno je mislio na ono što se desilo.

Posle ovog susreta sa Marinkom, Vita je postala zamišlјenija, manje je odlazila u kapštelј, a više je sedela na baštenskom prozoru i gledala prema Tisi. Mislila je na svog malog druga iz detinjstva. Pre pet godina mislila je na to stideći se pomalo, a sada je to za nju bio čežnjiv i nepovratan san. Da li je mogao taj dečak da se vrati sa onim vilenjakom koga je ugledala juče između vrbovih grana, ili sa onim vodenjakom koji je zablistao u vodi ispod njenih nogu? Bio je mokar, vlažne i raskuštrane kose iz koje se cedila voda, dok su mu krupne vodene kapi jurile niz čvrste grudi i muskulozne ruke. Međotim, pred nju je ponovo iskrsavalo pitanje: a šta bi drugi rekli kad bi videli? I ona je zamišlјala kako bi sve drukčije bilo da Marinko nije sluga na imanju, nego neki zanatlija, pa makar i lakej. Ona se zanosila, pa sećajući se poslednjeg džokeja, mladog i stasitog Engleza, koji je privlačio njenu pažnju prošle godine, počela je i Marinka da zamišlјa u lakim žutim čizmama, u finim jahaćim čakširama i lepršavoj svilenoj košulјi. Eto, kad bi mogla, ona bi mu sad kazala da postane džokej. Ustvari, kako bi to ona mogla Marinku da kaže? I da li bi on nju razumeo? Na javi sve ispadne grubo, ne onako blago i pristupačno kao u snovima.

I ona je zamišljala kako bi mu to rekla, kao nekada što mu je govorila kad su zajedno ležali pored Tise na suncu. Čas joj se činilo sve moguće, a čas ponovo sve nepristupačno i neostvarlјivo.

Jedne večeri sreli su se na ivici parka kuda je ona možda i namerno došla, znajući da je tu već dugo Marinko očekuje i vreba. Prišao joj je.

„Vito“, reče on prigušeno, a topole kao da su njegovom uzbuđenju podražavale, šumno su zatreptale. „Vito, što ti ne razgovaraš sa mnom?“

Ona nije odgovorila ništa, ali nije pobegla, nije otišla da očisti svoju uprljanu halјinicu, već je ostala kao zanesena. Polako joj se jezik razvezao:

„Koliko ste me uplašili!“ Čulo se kako se radosno smeje u mraku.

Između njih polako se vraćalo ono zaboravlјeno detinjstvo i uskoro oni su ga se zajednički sećali, a Vita je osećala ponovo i svoju moć nad njim, i radovala se da može ponovo da upravlјa nečijim životom. I ništa joj lakše nije bilo već da mu kaže:

„Marinko, zašto vi ne bi postali džokej?“

„Bih, to nije teško“, ponovo je buknuo neustrašivi dečak u njemu, „a da li bi onda govorila sa mnom?“

„Pa ja već govorim!“

„Pazi šta si rekla“, reče mladić uzbuđeno i zenice mu blesnuše.

„Ja nisam rekla ništa“, dodade ona i poče da se vraća stazom kojom su odlutali daleko izvan parka.

Pošao je nekoliko koraka za njom, ali je osetio da ona beži od drugih pitanja koja je želeo da joj postavi, i on ostade da gleda za njom i sluša njen korak pod kojim se šlјunak krunio i prskao.

I odjednom sve oko njega ogluvi, on se oseti nemiran i kao da taj nemir još jače pokrenu u njemu jejina, koja proleti iznad njegove glave.

Povezani članci