Roterdam.

Najveća luka Severnog mora sa ogromnim prometom.

Kao i značajan deo teritorije, ove čoveku primerene zemlje, na zemljištu je otrgnutom od tog mora.

Zato Holanđani i tako vole svaki pedalj svoje zemlje.

Posle rata su na graničnim prelazima, u iskrenom ogorčenju prema grozotama koje su počinili fašisti, postavili table na kojima je pisalo: »Ulaz dozvoljen svima. I psima. Osim fašistima«.

U toj zemlji, čiji su stanovnici željni sunca, kad je sunčan dan — škole se raspuštaju.

Na kućama su prozori od poda do tavanice — da do sobe stigne što više sunca.

Holandija je zemlja izrazitog osećanja za lepo i nežno.

Tako izgleda spolja.

Dođem sa Đokom i Manetom kod njihovih prijateljica u Roterdamu, kojima su ovi doneli šljivovicu. Da proslavimo rođendan gospođe Elze.

Kod njih jedemo »tortilju«, po zvuku naziva rekao bih da je meksikansko jelo ali na holandski način.

Ogroman tiganj se do vrha napuni sitno seckanim crnim lukom i u to baci samo nekoliko razbijenih jaja, koliko da se luk drži ujedno.

Ukratko, luk sa jajima.

Posle je jedna od dve kćerke otišla do prodavnice voća u prizemlju zgrade i kupila sedam jabuka, koliko je i nas bilo za stolom.

Domaćin je sa keceljom oko pasa spravio »tortilju« i servirao. Gospođa Elza se nije micala od stola.

Na kraju ručka je prdnula i pogladila stomak.

Svi su se od srca smejali.

Pa čak i ja.

Ali ne od srca.

Posle ručka odemo u restoran. Poručimo piće. Jednu pa drugu i treću turu.

Došao posle konobar pa od svakog naplatio ono što je popio.

A izvedeni smo da proslavimo rođendan gospođe Elze.

Đoka i Mane mi se smeju.

— Tako je to kod njih — kaže mi bez ustezanja Đoka, još za stolom u restoranu.

Zna da oni ne razumeju ni reči.

Posle odemo da prošetamo gradom.

U Roterdamu se prvo jede glavno jelo pa tek onda supa. To specijalno pravilo ovog grada, još su davno uveli lučki radnici. Toliko im se puta dogodilo da za stolom čuju lučku sirenu, a to je značilo da ima posla. Đipe od stola pa u luku. U stomaku samo supa, a treba teško raditi. I — okrenuli redosled jedenja za stolom.

-

Kad je Roterdam sasvim utonuo u mrak a blejsnula raskošna svetla, Đorđe i Mane me odvedu na periferiju.

Uđemo u jednu kućerinu.

Spolja neugledna a unutra pravi raskoš.

Okrugla sala sa nagnutim gledalištem i okruglim prostorom za događanje u samom centru. Kao u cirkusu.

Sednemo na svoja mesta, dobijemo za plaćenu ulaznicu po piće. Sve je puno.

U čudnoj sali veštački sumrak, pa mrak. Crni. Da ni prst pred nosom ne vidiš.

Onda mrak proseče svetlo jednog, pa drugog i trećeg reflektora. Ukršteni snopovi jarkog svetla u tri boje osvetljavaju sam centar ringa. A tamo krevet, a na krevetu — orgije.

Ne znaš kako, gde i zašto ni ko koga.

Pali na tom bojnom polju odlaze u znoju, a pristižu sveže snage oba pola.

Trajalo je oko pola sata.

Više i nije trebalo.

— Šta kažeš? — pita me Mane dok smo izlazili, a meni noge samo podrhtavale od iznemoglosti.

— Šta da kažem? — jedva izgovorim.

— Pa bar nešto — priskače i Đoka.

— Kad dolazimo opet? — kažem ja nešto.

-

U mestu Zebrige na holandskoj granici uz La Manš prekrcamo polutke bebi — bifa u specijalne vagone a onda ih pogledima ispratimo dok šinama klize u feribot.

Otploviće naši mrtvi junčići za London.

Posle se Đoka i Mane snabdeju za »sitnu radnju kad se kući vrate«.

Ja sam već zaboravio kako izgleda gulden.

Pa put pod točkove.

-

U redakciji »Nizine« me dočekuju raširene gladne oči i uši svih.

Pričao sam im više nego što su mogli i da sanjaju i, razume se, više nego što sam i sam doživeo.

U redakciji se već ozbiljno šuška da se Tasi pod guzicom klima stolica glavnog i odgovornog urednika »Nizine«.

Još niko od nas da u to ozbiljno poveruje.

Dogovorimo se da svi izađemo u hotel »Niziju«.

— Ja ću — obećam — još pričati.

Popodne se Kaligula izvini. Kaže da mu je balerina izgovorila onu čuvenu žensku rečenicu: »Nemam šta da obučem«!

Skupimo se u krnjem društvu ali Tasa dođe.

Nekako je sve zagonetno. Tasa uglavnom ćuti. Kaže po koju rečenicu. Govori kao da podvlači crtu pod svoje delovanje u redakciji »Nizine«. Ne kaže otvoreno ali se u svemu i po svemu to oseća. Samo što nije izgovoreno.

Primećujem među stolovima pivnice šezdesetogodišnjeg prodavca lutrije, Rusa, izbeglicu Grišu Batusova.

Prosto leluja između gostiju sa kartonskim koricama na čijim su unutrašnjim stranama lastiši o koje vise blokovi lozova.

Sed, sa urednom kratkom i šiljatom belom bradicom, kreće se kao da se izvinjava. Provlači se gotovo neprimetno među stolove kafana Pangrada, u starom, nekada sivom mantilu, a sada skoro belom od silnih pranja. U njemu je i leti i zimi i u proleće i u jesen. Samo mu dodaje ili oduzima šal i rukavice.

Prodaje lozove i od toga živi.

Tako je neprimeren posao koji obavlja sa njegovim licem, držanjem i uzdržanim, skoro izvinjavajućim dostojanstvom.

Gledam ga pa mi dođe da kupim sve te lozove i posednem ga za svoj sto. Da ga otrgnem od bezobrazluka, bahatosti i bezočnosti pijanih glava u ovoj i svim kafanama Pangrada.

Osećam da nije zaslužio takvu starost.

Stiže i do nas.

— Da li je po volji jedan loz? — pita a u svakoj reči se osećaju dužine Ruskog jezika.

Ja uzimam dva, cela.

Ostali ćute.

— Iskušajte sreću — obraća se Tasi.

— Zašto je Vi ne iskušate? — nervozno mu odgovara Tasa.

Starac zastane, uspravi se i na grudi skupi kartonske korice sa lozovima, pa tiho i mirno kaže:

— Kagda je bil kak ti, moj maladoj — ja ispitival ščesstije boljše čem nada.

Blago se zatim nakloni, polako okrenu i pođe prema izlaznim vratima pivnice.

Tako je rekao moj Griša Batusov.

I postao mi rođak za čitav život.

-

Ujutru, svi se rano okupili u redakcijskoj prostoriji.

Niko ne govori.

Tišina kao pred nevreme.

— Redakcijski kolegijum — trgne nas sa vrata glas sekretarice Dunje. — Zove vas glavni i odgovorni urednik.

Svi se poređamo za velikim stolom u Tasinoj sobi.

Tasa šeta levo, desno.

Uznemiren je.

Krene rukom kao da će da gestikulira uz reči pa odustane.

Sedne za svoj sto.

Pogleda nas prodorno i naglo ustane.

— Svi uza zid, majku vam jebem sabotersku! — zasikta Tasa kao sve zmije iz svih Aligimandi.

Skoči od stola sa nekoliko fascikli u rukama i ode zauvek.

Ostadosmo zabezeknuti.

Šta ću ja sad, pomislim.

Prvu susednu zemlju sam prespavao na jednom od dva kreveta na sprat, postavljena po širini kamiona — hladnjače iza leđa vozača i suvozača.

Probudim se pred austrijskom granicom.

Pogledam. Sve je isto kao kod nas. Samo uređenije i nalickanije. Posle vidim: i sa više mere. Nešto zatim primetim: i bez buke a uz smešak.

Drveće i trava su kao i kod nas.

Moji domaćini Đoka i Mane, kad smo zamakli u Alpe zaustavili »drumsku krstaricu«, izvadili primus i jednu lončinu pa u nju prosuli sadržaj tri konzerve. Krčka, štede devize, kažu.

Najedemo se, ostavimo nered i nastavimo put.

U Belgiji nas uhvati magla. Svetiljke nekako braonkaste pa i Belgija noću braonkasta. U zoru stignemo pred poljanu.

— Groblje saveznika — objašnjava Đoka. — Američki vojnici.

Prizor da ti stane dah.

Ulaz: slavoluk od belog mermera.

Sve ostalo, valovito zeleno more sa belim pravougaonim mermernim pločama, ne višim od pola metra, koje kao da su iznikle iz trave. I sve iste, a postrojene kao ogromna vojska kojoj kraj ne možeš dogledati.

Bela, nema vojna formacija mermernih ploča.

Na svakoj zlatnim slovima samo ime i prezime a ispod toga, manjim — čin.

I sve jednako.

Bar među mrtvima.

-

Vaterlo.

Poljanče na kojem je Napoleon Bonaparta stradao od Engleza.

Ostao sada napravljen brežuljak od nagomilane zemlje uz koji stepenice vode do velike skulpture lava — simbola Britanaca.

— Tamo su bile Napoleonove štale — kažu i pokazuju preko brdašca i leđa lava a ispred zgrade u kojoj je more suvenira.

Sve što treba da se rekonstruiše bitka na Vaterlou.

Ratovali Francuzi i Englezi a suvenire prodaju Jevreji.

Imam simpatije prema tom trgovačkom, poslovnom narodu koji se sa uspehom ogleda i u svim granama nauke i umetnosti. I zbog patnji kroz koje su prolazili tokom svoje istorije i u ovom drugom svetskom ratu. čeličili se znanjima da opstanu bez svoje zemlje. I zato su, valjda, uvek na pravom mestu — gde se nešto može ućariti.

A i zbog nesrećnog smisla da izgube meru i tako prosto pripreme sopstvenu nesreću.

Volim njihovu žilavost i cenim organizovanost.

-

Holandija.

Amsterdam.

Kvartovi ljubavi, ispresecani kanalima, u centru ove evropske severne prestonice.

Suzavac za uvek gladne južnjačke oči.

»Bog je stvorio svet a Holanđani Holandiju«, postoji jedna izreka u čiju sam se tačnost drugog dela uverio. Već sa dvadesetprvom godinom.

U tom kvartu, izlozi sa retrovizorima. U izlogu prizori iz 1001-ne noći. U svakom putenost koja prosto vrišti a na dohvat je ruke. Ne možeš ništa od siline kojom ti se nudi.

A onda ti se sve smuči.

To je roba a ne tvrđave za osvajanje.

Treći stepen je potpuno balkanoidan: počneš da žališ ta divna bića. Čini ti se da bi ih sve poženio. Da ih spaseš.

Veću glupost, mislim, ne može da smisli ljudska pamet.

Do tog zaključka dolazim tek pod hladnim tušem najjeftinijeg hotela u Amsterdamu.

Moji vodiči, Đoka i Mane tu krstare kao po periferiji Pangrada. Kupujem vetrenjaču od majolike koja svira.

Zvonucka melodiju »Amsterdamske lale«.

Posle gledamo porno-filmove skoro pet sati.

Sav iscrpljen od doživljaja, obučen zaspim u hotelskom krevetu.

Ujutro ustanem umorniji nego što sam legao.

Promenim samo gaće. U njima se više nije moglo. Danas ću probati, odlučim čvrsto, a volju mi podupiru i Đoka i Mane.

— Da si tu a da ne prevrneš? — Đoka je jasan da ne može jasniji biti.

Stid me je pojela dok sa sasvim krutim nogama ulazim kroz vrata jednog od izloga.

Nešto sam promrmljao a ona se nasmejala i izvežbanim pokretom navuče zavesu na izlog svoje ordinacije.

Korakne dva tri koraka prema pobočnoj zavesi a na tom putu, kao uzgred nehajno i zanemarujući mene — skida majušne providne i veoma rastegljive gaćice. Kada ih skide a one se skupe kao za osrednju lutku od kaučuka.

— In! — dovikne iza zavese, sada i bez tog poslednjeg dela odeće.

Na njene reči, sa osmehom se iza zavese promoli crnka istog kalibra ali potpuno naga.

Zderale su sa mene odeću veštije nego što bih ja koru sa banane.

Onda više ništa ne znam.

— Det iz ol — čujem kao kroz san da je to sve i shvatam da je gotovo.

Duže je trajalo moje oblačenje.

Izvadim sve pare iz džepa.

One izbiraju ono što je njihovo a ostalo ponovo vratim u džep i nagnem na vrata. Umalo na izlazu vrat nisam slomio niz ona dva stepenika.

Brzim korakom odšetam od mesta događaja kao da sam nešto skrivio.

Tek tamo, dalje, stanem i maramicom obrišem znoj.

Ničeg nisam mogao da se setim.

-

Izmišljam Đoki i Manetu šta sam im sve radio.

Oni zadovoljni.

Nisam ih izneverio.

Kad stignemo u Roterdam, obećavaju, vodiće me na jedno specijalno mesto.

— Dečaci, treba ubiti i koji dinar izvan plate — kaže nam Tasa dok večeramo u preuređenom restoranu hotela »Nizija«. — Nadam se da ste — za! Novac neće stići da vas pokvari, kakvom ste brzinom sposobni da ga potrošite.

To je istina.

— Hvala ti, Taso — javlja se prvi Sudijanić.

Ni sami ne znamo zašto, zahvaljujemo se i mi ostali: Gera Popadić, Dragoš Marin, Gane Pecić i ja. Poslednji se, kao krišom uz ustezanje zahvali i Sreten Pantić Kaligula. Ne izostaje ni sa jednog skupa za koji sazna. Iako ga kod kuće čeka balerina. A kad se vrati ona će govoriti dugo, brzo i jedva razumljivo.

I zaista. Nakon nekoliko dana nakiti nas Tasa poslovima i poslićima. Tezgi koliko hoćeš. I para počela da pristiže u vodopadima.

Puni smo para.

— Imam ideju — predložim. — Nas smo petorica. Da uzmemo pet taksija, skoro sve pangradske, da ih postrojimo pred svetlećim saobraćajnim stubom u centru grada i na znak da krenemo put »Kristal-bara«, do Prestonice. Ko poslednji stigne, plaća sve.

Oduševe se drugari i pristanu.

Topla noć, taksiji poređani a Peca Veštica će dati znak.

Taksisti isprobali svoje žmigavce, svetla i sirene.

Peca spustio staklo sa prozora kod desnog prednjeg sedišta i promolio se skoro do pasa.

— Sad! — izvi se urlik, da ne poveruješ da je to moguće iz jednog kostura.

I nasta trka.

Poslednji stignem ja.

Pukla, srećom, samo zadnja leva guma mog taksija.

Kada sam ušao sa taksistom u »Kristal-bar«, moji drugari se gurkaju za zauzetim stolovima.

Platim sve taksije do »Kristal-bara«. Šta mogu. Ja sam imao ideju.

Piće nam naručili i smejulje se.

— Vidi, vidi — kaže Sudijanić i pokazuje na separe uzdignutog dela »Kristal-bara« — pa to je Ela Ficdžerald.

Stvarno. Ela Ficdžerald.

Ta masivna crnkinja moćnog glasa, izuzetnih pevačkih mogućnosti i prefinjenog osećanja za crnačku duhovnu i džez muziku — sedela je za stolom separea između dva još masivnija cmca, svojih gorila. I smeškala se svima nama u partem bara.

Počela je muzika za igru.

— Važi opklada? — pita Sudijanić.

— U šta? — Pita Dragoš.

— Da ću igrati jednu igru sa Elom Ficdžerald.

Znaju da je Boško lud i na sve spreman i niko neče da stavi novac.

— Važi — kažem i stavim isti iznos koji sam bio platio taksistima za trku do »Kristal-bara«.

Đoško Sudijanić tog trenutka ustanc i pođe prema stepeništu koje vodi do uzdignutog dela bara sa separeima. Zamakne za zavijutak. Nešto kasnije vidimo Elu Ficdžerald kako se okreće prema dubini separea. U isti čas ustaše njene gorile. Ona okrete glavu od prizora i počne da se smeje, držeći ruke na ustima.

Odmah zatim, iza zavijutka stepeništa sa tog balkonskog dela bara, pojavi se Boško Sudijanić. Sa obe strane pod mišku ga drže gorile, a noge mu u vazduhu.

Donesu ga tako do podnožja stepeništa i tek tu spuste na pod partera.

Uz smeh svih gostiju »Kristal-bara« Sudijanić, sasvim prisebno, jednim pokretom popravi držanje svog sakoa i pođe prema našem stolu.

Tako je trku do »Kristal-bara« platio on.

-

Počela šuškanja da Tasa nije u naročitoj milosti ni sreskih, ni gradskih otaca. Piskarali smo malo žešće. Razmahnuli se pa valjda i preterali.

Ipak, niko to nije ozbiljno shvatio.

Tasa je stara jegulja. To smo dobro znali.

Ništa ne govori. Znači, ništa ni ne postoji.

Još se ponekad setimo Nenada Kasića, prvog slavnog reportera »Nizine«, koga je srce iz redakcije odvelo do prestoničke prodavačice sa benzinske pumpe.

Čekam da mi se srede vize za putovanje »drumskom krstaricom«. Ide to sve dosta traljavo. Za svaku zemlju viza, pa upitnici, sila formulara a moje nestrpljenje narasta. Već mi se čini da nikada neću krenuti.

Sve mi to sređuju u »Nizija-transportu« gde je drug Gane direktor. Kažu da se ne uznemiravam. Sve će biti u redu.

Da se ne uznemiravam? A što ću se prvi put otisnuti u svet — nikom ništa. Pa nisam ja poslovan čovek ili ne daj bože, funkcioner, pa da sam već bio izvan zemlje.

— Zove te Tasa — kaže sa redakcijskih vrata sekretarica Dunja.

— Najzad su sva dokumenta u redu — reče kroz osmeh Tasa Nikagić. — Ideš na put za tri dana.

Samo što ga nisam zagrlio.

— To je tvoje prvo putovanje u inostranstvo? — pita a dobro zna.

— Idi, Taso — kažem a po meni se vidi da ću iz kože.

— Pa neka ti je srećan put — nastavi kroz smeh. — Putuj igumane i ne brini za manastir.

Koliko tri dana mogu da budu duga, do tada nisam m slutio. A tek noći. Nesanice. Razmišljanja. Kombinacije.

Trećeg dana sam bio sav iscrpen.

Da su mi, nekim čudom, sada rekli: »Ne ideš« — samo bih sklopio oči i na nagama zaspao.

— Evo Vaših dokumenata — kaže mi u svojoj lepo uređenoj kancelariji drug Gane, direktor »Nizija-transporta«.

— Imam samo jedno pitanje: zašto novinari, uglavnom, pišu ono što je negativno?

— Valjda zato što je sve ono pozitivno već u govorima — kao iz topa kažem glupost.

Drug Gane se samo nasmeja, a ja pocrvenim.

Danima dolazim u redakciju a kolege razgovaraju samnom samo u odsustvu sekretarice Dunje. Kad ona naiđe, razgovor ne prekidaju samo foto-reporter Goran Petrisavljević, sportski reporter Boško Sudijanić a Mikajlo Džibić tek onda razgovara. Ostali postanu naprasno zauzeti.

Vidim — stide se zbog toga. Zato odmah odem. Neprijatnije je meni. Podjednako zbog sebe i njih.

Kako da im kažem da je Tasa kukavica kad to moraju prvo sami da iskuse. U strahu su velike oči, setim se narodne poslovice i ustanovim da je tačna.

Zamnom, minut kasnije, na Bulevar izađe Jasmina Pašić, a odmah za njom i Dragoš Marin. Trči Jasmina i hvata me za rame.

— Tako me je sramota, drugar — kaže.

Zagrlim je.

Stigne i Dragoš.

— Večeras, u tvoju čast svi ste gosti kod mene na pasulju — svečano najavljuje a skriva pogled. — Mama Vida ga pravi najbolje u Pangradu i okolini.

Smejemo se.

Drugari su.

-

Dragoš Marin stanuje u srpskom kraju Pangrada. Lepa visoka prizemna kuća sa dosta prostorija, velikim dvorištem i kućicom, letnjom kuhinjom u njoj. A ispod nje — podrum sa hladnim kiselim kupusom. Sitno narezanim i u glavicama: prokola.

Ta kućica, letnja prostrana kuhinja, mesto je našeg čestog okupljanja kad ostanemo bez dinara a creva krče. Mama — Vida nas onda dobro nahrani.

Sad je pred nas iznela lončinu pasulja, kao onu za prokuvavanje veša. A nama i oči gladne na pasulj. Kutlača stoji u pasulju, uspravna poput austrougarskog soldata na raportu.

Nema samo Dragoša.

— Jediite deco — kaže mama Vida. — Sad će i Dragoš.

Načupamo pasulja sa parčadima lanjske šunke u tanjire, dograbimo kašike i komadeške hleba iz privatne pekare. A hleb sa velikim rupama, kao duša i debelom, slatkom, pomalo nagorelom koricom.

Kiseli kupus, žut kao dukat pa puna ogromna činija.

Viljuške su za kupus a kašike za pasulj.

Šunka se raskuvala pa ne treba nož.

Navrati i Dragošev otac. Omalen, punačak, uvek nasmejan i srećan što se okupljamo kod njegovog sina. Navrati i odmah ode. Da ne smeta. Ne navraća više ni mama Vida.

Samo se čuje pucketanje vilica. Ni Jasmina i Goca ne zaostaju.

Čujem vrata letnje kuhinje, sebi iza leđa. Okrenem se a na njima Dragoš i Tasa.

Usta mi puna pasulja a niz kičmu hladno.

Tasa mi, onako zbunjenom, priđe i podigne me sa stolice. Kao da sam neko dete.

Zagrli me.

— Stariji sam pa zato i pametniji — kaže i ne pušta me iz zagrljaja.

Jedva uspem da progutam pasulj.

Zagrlim i ja njega a on tek onda popusti svoj zagrljaj.

Svi aplaudiraju.

Te noći smo jeli pasulj do besvesti.

-

Šetam obalom Velike reke i gledam brodove.

Zamišljam da je jedan, od manjih, moj.

Mislim da bih ga usidrio tu na Keju, uredio i u njemu živeo. To bi bio moj stan, siguran sam. Makar i samo ponekad plovio.

Nakrcamo drugarke pa neka pramac seče vodu.

Bilo bi pića i klope.

Posle svi odu, ja izvetrim kabinu, gledam kroz prozorčić u nebo osuto zvezdama i razmišljam uz šum talasa koji miluju korito mog brodića.

Kako da o tome pričam sa nekim?

Upire se prst i u onog ko ima malo bolja kola. A osećam da je pravo da svaki radi ono što želi. Pa makar sve ostalo žrtvovao za to. Zašto da ja nemam brodić? Neću krasti. Polako ću skupijati dinar po dinar. U banku ću stavljati. Sada se i onako pronosi parola: svako vredi — koliko štedi.

Ne mora to da bude dobar brodić. Izvući ću ga na obalu pa strugati i uređivati ako treba i godinama kao čika Gagica svoju »Alu«. Makar morao sve da uradim kao on: sekačem i čekićem. Uživaću u tome. A onda ništa nije teško.

Posle ću ga ofarbati. Sve belo, samo ograda plava.

Radujem se što imam trobojku oko brodskog dimnjaka i zvezdu petokraku na njoj — kao simbol opredeljenja.

Samo što nisam zakoračio sa nasipa Keja u moj brodić i — pao u vodu.

Trgnem se na vreme i povratim.

— Novinarčiću! — čujem glas ispod sebe. — Hoćeš da mi skočiš na glavu.

Prepoznajem sredovečnog glumca iz Pangradskog pozorišta. Krupan sa pecaljkama u rukama liči mi na nekog ribara sa Tahitija. Na glavi mu poluraspadnut slamni šešir sa velikim iskrzanim obodom. Slamčice samo što ne izlete iz njega. Preplanuo i sa širokim osmehom nizijskim na licu. A nije iz Nizije. Niko od njega ne ume bolje da igra Nizijca.

Vadi cigaretu, iz ruba majice, istegljene mornarske, uzima čiodu i buši je na onom delu koji će prineti ustima.

Pali je i uživa u prvim dimovima.

Bosonog a lomljeni kamen, kojim je zasuto podnožje ozidane obale, ništa mu ne smeta.

Sav se lomi u kukovima dok pažljivo i rasklimatano ide po tom kamenju.

Mahnem mu i produžim uz Kej.

Osetim ruku na ramenu.

— Ideš samnom — čujem prijatelja, tonca iz pangradske radio-stanice.

— Kuda? — pitam iznenađen neočekivanim dodirom.

— Da kupimo gliste.

— Valjda da kopamo?

— Ne. Da kupimo.

Nisam znao da se i gliste kupuju.

Pristanem.

Vodi me moj prijatelj Teodonakis, Grk koji to nije. Osim po prezimenu. Živi sa majkom koju neizmerno voli. Sin je kakav se samo poželeti može. Zbog nje se, imam utisak, nije ni ženio. Čini mi se da nije mogao da sretne onakvu koja bi, po njegovom mišljenju, mogla da paše uz majku. A ima već tridesetak godina i iskustva sa sijaset cura.

U ulici koja nosi ime čuvenog ruskog pripovedača, u suterenu spratne zgrade Rus Grigor Sabov, sredovečan i Kaćenka istih godina — punačka.

Sedi Grigor u starim pantalonama, kožuhu, iskrzanim kožnim čizmama, onako sed i razbarušene duge kose za malim stolom, belim, kuhinjskim.

Greje se kraj štednjaka a tu je i širok krevet i kredenac. Stisle se sve te stvari oko Grigora i Kaćenke, zabavljeni Ioncem sa borščom, kao da hoće da ih još bolje zagreju u ovom suterenskom sobičku.

— Nu, što je? — obraća nam sc Grigor umesto pozdrava.

— Mi bismo Vas zamolili za gliste — oglasi se moj prijatelj Teodonakis.

— Nu, tak — primeti Sabov.

— Paskači Grigoruška — oglasi se sa jedva primetnom energičnošću i Kaćenka.

Naš domaćin posluša i povede nas u drugu i poslednju prostoriju kojom su raspolagali a u nju se ulazilo iz te prve: dnevno-spavaće-kuhinje.

Priđe suterenskom prozoru i skine staru krpu što ga je zaslepljivala a držala se o dva poveća eksera.

Betonksi pod ispregrađivan daskama između kojih je zemlja. Ostali samo uski betonski puteljci po toj isparcelisanoj njivici. U svim podnim fahovima zemlja, a u parcelicama sa zemljom svi tipovi glista koje se mogu naći u Pangradu i njegovoj bližoj i daljoj okolini.

Grigor uzme ašovčić na rasklapanje i sa puno kantica ga okači o specijalne držače na svom biciklu, za koji se već sigurno ne mogu naći tako široke gume. Zato su iskrpljene i isprošivane. Zasedne Grigor na tog svog cevastog prijateIja i u atare. Obiđe sve bare, sa mrežicom prepešači obale Velike reke i rukavce u okolini.

Zato ima i tri bureta puna vode i još punija lažnim ribicama — mamcima. Pa tegle sa pijavicama, poslasticama na svakoj somovskoj trpezi.

Uzme moj drug Teodonakis odbrojane gliste. Dobio ih sa malo zemlje u plastičnoj kesici.

I odemo.

Grigor nas je jedva i pogledao.

Lepo se javila samo Kaćenka.

-

Boško Sudijanić se kao meteor probija u sportsko, reportersko nebo Pangrada, Već ga pitaju za mišljenje. Postao faktor. Priprema se da polaže i prve sudijske ispitc. Za fudbalske utakmice, razume se.

Svetlan Digić nas opet razgaljuje svojim najnovijim otkrićem.

— To se događa, tu ispred naših noseva - objašnjava u samo njemu svojstvenom žaru.

Umeo je da se, kao dete, raduje čak i glupostima.

— Nova pogonska energija — ne da nam ni da pitamo o čemu se radi. — A znate li šta?

I odmah odgovara:

— Promaja!

Tu se mi složimo od čuda. Skoro po redakcijskom podu.

— Zajebavaš! — ne može da izdrži Dragoš Marin.

— Sve je tako jednostavno i prosto a trebalo se samo setiti — oblizuje se Digić.

I Gane Pecić alijas Peca Veštica, najbolji redakcijski letač na metli, dovukao svoj kostur da sve čuje iz prve ruke.

Slatke, rozikaste uši naćuljile i Jasmina i Goca. Preko svog stola se nagao čak i, uglavnom indiferentni, Predrag Spasić.

A i Mikajlo Džibić prestao da mumla.

— Svaki stari napušteni dimnjak ima promaju — detaljno objašnjava Digić. — Jer, kako bi vukao dim napolje.

Svi potvrdimo.

— Onda se u takav stari dimnjak postavi samo turbina koja ulovi snagu promaje i — eto nova energija. A svi znate koliko u Niziji ima starih napuštenih fabričkih dimnjaka.

I to potvrdimo.

— A kad se u svaki stavi turbina?

Oduševimo se.

— Pronalazač je iz Kermerina, tu odmah nedaleko od Pangrada, običan limar ali ima glavudžu. Sada pravi specijalne oluke kojima lovi promaju. U njih su ugrađene turbine koje pokreću, opet, mala dinama.

Ćutimo.

— I svetle male sijalice! — skoro izvikuje zajapureni Digić svoj krunski argument.

Moja Smuđarska pijaca sva zelena. Prosto se tezge smeju. Mlado ovo, mlado ono, pa i to i to mlado. Da prsne. Pojure sokovi od prenabrekle mladosti, nestrpljive i podatne.

Piljarice prepričavaju masne viceve i još masnije, kažu, istine o drugaricama i gospođama Pangrada. Smeju se kao Eskimke u krevetu. Od srca i celim telom. Čela im se orose od naleta zadovoljstva i lascivnih domišljaja.

Mora da su vlažne, mislim dok im gledam zacaklene oči i rumenilo. Da ih dirneš, opekao bi se. Dobra hrana, čist vazduh pa onog nikad dosta.

Premeću preko dlana mladi grašak šećerac a on, samo što ne zaigra čardaš. Pušle mladog luka naslagane, pune su čednosti i velikih, neslućenih mogućnosti kao Hor bečkih dečaka. Rotkvice, te ulovljene male i neobuzdane poljske bludnice, što svakog jutra i večeri uživaju u kupanju — oblio stiđ. U njih gledaju kožnati lanjski krompiri kao onemoćali bludnici, tek izašli iz mračnog burdelja i zatečeni na svetlu dana kraj toliko lepote i izazova. Boranija, onako anemična, isteglila mahune pa se sunča. Celer sav razbarušen. U svakom listu po jedan Raspućin.

Ispred sebe čujem groktanje buldožera.

Odem da vidim.

Ruše moju Narodnu kuhinju.

Okupili se abonenti. Gledaju i tuguju.

I ja sa njima.

-

Pođem rano ujutru u redakciju »Nizine«. Da budem prvi i na taj način izrazim zahvalnost Tasi za ono sa drugom Ganetom. Znam da i on rano dolazi. Zateći će me kad stigne.

Nema ga.

Već se okupila cela redakcija a on još nikako da stigne. Splasnula i moja želja da mu na ovaj način izrazim zahvatlnost. Pomalo sam i ljut na njega. Zašto da baš danas ne dođe kao svakog drugog dana.

Tek oko jedanaest otvaraju se vrata redakcije i Tasa se pojavi u okviru dovratka. U rukama mu nekoliko »šlajfni«. Gleda po redakciji. Nestrpljiv je.

— Ovakav tekst više ni od koga neću da vidim — kaže i okreće »šlajfnu« prema nama. — Tako ne pišu ni početnici, a ne reporteri.

Tajac.

— Diletantski! — nastavlja Tasa. — Kao da je osnovac pisao nogama. Nema mašte a ni pameti. Da ga od sramote ni u WC ne zaboravaš.

Ne znamo o čemu se radi a pogotovu ne o čijem tekstu.

Znamo da je nekog od nas.

— To je nadri — reportaža bez ikakvog političkog osećaja za stvarnost, ovaj naš život i kretanja društva — krja Tasa. — Čak i apolitično!

Strašna reč: apolitično. Etiketa koju posle kao majmun možeš da trzaš sa čela ali bez uspeha. Kad ti se zalepi — samo u mišiju rupu. I da ne talasaš.

— To je: kako mali Đokica zamišlja izvoz sa privrednog prostora Sreza i Pangrada — Tasa je sasvim jasan.

Moj tekst — proleti mi misao kroz mozak kao sečivo noža.

— Đubre matoro! — vrisnem. — Pre nekoliko dana si taj tekst hvalio. Sinoć si me, zbog tog teksta uputio na druga Ganeta.

Krv mi je udarila u glavu.

Skočim sa stolice, zgrabim je i prosto ne osećajući njenu težinu bacim prema Tasi. On uspe da izbegne udarac. Da nije, ubio bih ga.

Pobeže Tasa u svoju sobu.

Krenem za njim uz zaprepašćene poglede mojih kolega.

Njegova vrata iznutra zaključana.

A on se ne odaziva.

Poplašile se Dunja i Mela. Samo trepću.

U jednom trenutku, povučem se nekoliko koraka da hrupim na zatvorena vrata ali se već u drugom predomislim.

Još ću zbog đubreta na robiju, pomislim.

-

Sedim sam u kafani »Štuka« kraj rukavca Velike reke, preko puta brodogradilišta. Tu je obdana bučno od silne lupe po gvožđuriji sa druge strane a sada tiho, skoro kao u bunaru. Tiše je u meni. I ne čujem pecaroše i radnike brodogradilišta koji, dok se navlači sumrak, tiho ćaskaju i ispijaju svoje rakije i špricere.

Razmišljam o tetka Leherki i čika Leheru, koji drže ovu egzotičnu kafanu sa ribljim specijalitetima i, uglavnom, lošim pićima. Kupuju ga ko zna gde. Mogu da zamislim i šupu u kojoj njih dvoje, uz veštičav smešak, prave rakiju od kukuruzovine. Onu daskovaču od koje se slepi.

Tetka Leherka je gazda. A čika Leher sluša, pravi najbolje čamce od hrastovine na ovom delu Velike reke i laka vesla koja jedva osećaš u rukama.

To dvoje ljudi vole svi koji navraćaju u »Štuku« ili ih put nanese na Pecaroško ostrvo. Ako ni zbog čega drugog, a ono radi kredita na koji se ovde može popiti i jesti. Zabeleži, dstina, tetka Leherka svaku cifru viljuškom. Samo, ko za to mari. Sad je važno da bude sad!

Tako sam sam.

Mislim da bih Tasu mogao udaviti a volim ga istovremeno. Prići ću mu, mislim, kad se ne nada pa ću ga uhvatiti za nos sa dva prsta i pred svima mirno vući po redakcijskom podu.

Zadovoljan sam tim prizorom. Bezmalo radostan.

Posle ću ga ostaviti, razmaknuti dva prsta.

Samo ću ga pogledati sa prezirom.

U sledećem trenutku me je žao što Tasa u tako bednom stanju i bespomoćan leži na redakcijskom podu. Priđem i podignem ga. I sve vratim u mislima u prvobitno stanje.

Predomislim se. Vidim ga opet onako jadnog na podu sa molećivim pogledom i oreolom gazde, sada u blatu i lažnog sjaja.

Ne mogu da se odlučim.

— Drug Tasa ti ovo šalje — kaže mi kad sam ušao u redakciju Dragoš Marin i pruža ceduljicu. — Zakijučao se i kaže da ga niko ne dira. Pokazao mi je i revolver.

Pogledam u ceduljicu. Na njoj piše moj radni zađatak.

Uzmem jednu šlajfnu i napišem: »Radne zadatke, sa uživanjem, primam neposredno od predpostavljenog. Takav je pismeni kućni red koji smo jednoglasno svi usvojili«. I dam to Marinu.

On pročita i nasmeja se.

— Odneću — kaže i ode.

Ne mogu da sednem. Sav drhtim.

Kolege gledaju u mene i ćute. Zabili noseve u mašine za svojim stolovima. Ali, ne kucaju. Kao da su se zamrzli u tom položaju iščekivanja.

— Samo je odškrinuo vrata — priča Marin kada se vratio sa drugom ceduljicom. — Uzeo tvoje pismo i rekao da sačekam. Posle mi je proturio ovu.

Pogledam.

»Ovo se neće dobro završiti!« — pisalo je.

— I neće! — kažem i stisnem zube. — Samo ti odškrini vrata!

Odem i sednem za sto.

Ohladim se.

Počnem trezveno da razmišljam.

Obuzima me, kao plima, strah.

Učinim pokret, nekontrolisan, da to osećanje odagnam od sebe.

Primetim da se kao ludak trzam a svi gledaju u mene.

Preplavi me ponos i stid a potom ludačka potreba da Tasu izgazim. Osećam se kao ulovljen u klopku.

— Peder! — prokomentarišem.

Pogledam po kolegama. Odobravaju. Čak i Predrag Spasić, redakcijska, ali i Tasina opozicija.

— Nosi pištolj — nastavljam iako me niko ništa ne pita. — Može da ga turi u dupe!

Svi se smeju. Opustili se, pa zatim malo po malo to se dogodi i meni.

Sad se cerekamo. Prepričavamo svaki đogađaj vezan za moje odbijanje da nosim Tasin psihički jaram. Da budem manipulisan. Svima je jasno, potanko sam im ispričao, zašto se Tasa tako izmenio prema meni. Priču o razgovoru sa drugom Ganetom i ono Tasino dugo piljenje u mene — dobro su razumeli.

Najzad, znaju Tasu.

— Sada si dopisni član redakcije »Nizine« — šali se Gera Kultura. — Imaš status akademika straha.

Svi se smeju.

Primetim da su se vrata malo odškrinula i da Dunja viri. Tasina izvidnica, shvatimo.

Svi ponovo ućute.

Opet sam tako sam i pored toliko kolega.