Nepregledne kolone lјudi u raznoraznim prevoznim sredstvima, napuaštale su svoj zavičaj, svoja ognjišta, svoje bivše živote i kretale se ka Pavlovića ćupriji.
Odatle, ko zna kojim razlogom, upućivane su do nas, u srce Vojvodine, prelazeći most na Tisi. Prognanika je bivalo sve više, a mi smo imali sve manje mogućnosti da im obezbedimo bilo kakav pristojan smeštaj, hranu, odeću...
Sportska dvorana puna žena, staraca, dece, bilo je i nešto muškaraca srednjih godina.
Dosta vremena sam provodio sa njima. Nisam imao baš mnogo mogućnosti da im pomognem, no valјda zbog moje pojave i stalnog prisustva, procenjivali su da bih ja mogao nešto značajnije da im pomognem u rešavanju njihovih ogromnih problema.
Pokušao sam, bar svakoga da saslušam. Sa podjednakom pažnjom slušao sam priču i onoga koji je za nešto molio i onoga koji je pretio bombom (pa se posle izvinjavao, a nije imao zašto, shvatao sam njegovu muku)
Moj, a i njihov, problem je bio taj, što je poslove oko smeštaja i prihvata vodio Crveni krst, a svi mi ostali smo im samo pomagali, i ja nisam imao baš mnogo mogućnosti da udovolјim zahtevima prognanika.
Jednog jutra, pre početka radnog vremena, na vrata moje kancelarije zakucala je, a potom ušla mlađa žena.
Iznenadila me je svojim ranim dolaskom.
"Videla sam svetlo, pa ko velim tu ste... ja imam nerešiv problem, a nemam kome da se obratim. Možda bi vi mogli...", birajući reči govorila je neznanka.
Ponudio sam joj da sedne i bio spreman da čujem još jednu od teških sudbina koje su pritisle moj, prognani, narod.
"Majku i mene su, čim smo prešli Drinu, iz naših traktorskih prikolica prebacili u autobus i dovezli nas dovde. Našeg komšiju, maloletnog dečačića koji je vozio traktor, starijeg nismo imali", kao da se pravdala, "usmerili su prema Valјevu i on je tamo odvezao naš traktor. Traktor je se pokvario i ostao u nekom selu pred Valјevom, dalje nije izdržao.
"Taj traktor nam je sva imovina, sve što je ostalo od majčinog i očevog života, sva moja mladost i mladost moga brata, sve što mi je ostalo iz Krajine. Dobro i šta sada, pitao sam?
Da li postoji mogućnost da ga nekako prebacimo ovde", izgovorila mi je i pružila parče papira na kojem je pisala adresa, zadnja pošta zaseoka do koga je izdržao traktor iz krajine? Ostao sam zatečen pitanjem. Shvatam da je taj pokvareni traktor sve što devojka i njena majka imaju, od imovine, ali kako da joj objasnim, i koliko joj to objašnjenje znači, da ga je, u sred nestašice goriva, doneti iz Valјeva u centar Vojvodine, skoro neizvodljivo?
Pitao sam devojku, gde je smeštena, i tek kada mi je rekla u čijoj je porodici setio sam se da sam ih dan - dva pre ovog susreta, odveo u jednu od porodica koje su se prijavile za prihvat izbeglica.
"Ostavi mi podatke i dođi sutra, nešto ću pokušati", rekao sam joj ne bih li je ohrabrio, a zapravo nisam imao nikakvo rešenje.
Izašla je iz kancelarije, činilo mi se, malo manje zabrinuta, a ja sam ostao sam sa "nerešivim problemom”.
Iz razmišljanja, povratila me je zvonjava telefona. Zvao me je poznanik koji treba da preveze brašno u Kraljevo, i pita da li bih mogao da mu obezbedim bar bure nafte, kako bi mogao da ode i da se vrati sa tog puta.
Može, iznenadio sam ga odgovorom, ako ideš preko Valјeva, odgovorio sam.
"Kraljevo, ne Valjevo", vikao mi je on u slušalicu.
Čujem te dobro, nema potrebe da vičeš, odgovorio sam, i objasnio mu moj plan. Odneće brašno u Kraljevo, pa će otići po traktor u to selo, blizu Valjeva i dovesti ga do ljudi čiji je, taj traktor, sva imovina koju poseduju. Gorivo koje ćeš dobiti je u stvari ono koje bi oni dobili za traktor, da je tu, a pošto ovi imaju traktor (doduše u Valjevu) dobićeš njihovo sledovanje.
Ujutro sam imao radosne vesti, za moju novu poznanicu.
Kamion je na putu za Valjevo. Ne znam kako da vam zahvalim, ali ja imam još jedan problem", rekla mi je postiđeno.
Šta se sada dogodilo, pitao sam misleći na to da im ne odgovara smeštaj ili tako nešto.
"Trebalo bi mi tri obroka".
Vas je dve, pitao sam?
"Došao je i moj verenik, sinoć je stigao...", odgovorila je stidljivo.
Ništa, sredićemo to, sada ćemo da ga prijavimo i dobićete tri obroka", rekao sam joj i uhvatio telefonsku slušalicu, ne bih li obavio formalnosti oko prijavlјivanja.
Javila mi se koleginica iz Crvenog krsta, zamolio sam je da malo sačeka i zatražio podatke o vereniku, od moje "poznanice".
Ona je ćutala. Oborila pogled, počela je da plače.
Šta se sada događa, upitao sam je?
"Ja njega, ne smem da prijavim. Samo sam vama rekla da je on tu, verujući da nas nećete odati".
Ništa mi nije bilo jasno, kome ne treba da je odam.
"Kada se mladići prijave, pokupe ih i vrate na ratište. Mi nemamo tamo više nikoga, i ja ne dam da se on vraća na ratište. On mi je sve. Oca i brata su mi ubili, njegovog rođenog brata su ubili, drugi je u logoru, kuće su nam popalјene i uništene, škole u kojima smo radili više nema ko da pohađa... Ne smemo da se više izgubimo. Ni on mene ni ja njega", zajecala je.
Ja sam sama, majka mi je bolesna, nemam nikakvu imovinu, ko će mene, da paziti, pitala me je kroz suze?
Miro, rekao sam u slušalicu, umesto dva obroka povećaj na tri, za devojku i njenu majku u kući preko puta pošte...
"Nјih je dve, i kako da povećam na tri?" pitala me je aktiviskinja crvenog krsta.
Mlađa žena je trudna, potrebna joj je pojačana ishrana, uradi kako sam ti rekao, a ja ću to pokušati da objasnim našim šefovima, završio sam kratak razgovor i spustio slušalicu.
Imate tri obroka, a traktor vam stiže sutra, obavestio sam devojku koja je čekala ishod mog razgovora.
***
Prošle su tri godine od tada. Moja kći od pet godina, je dobila nagradu na međunarodnom konkursu za likovni rad, na temu "Železnica u očima dece". Stotinu dece i njihovih roditelјa u sali železničkog muzeja u Beogradu. Direktor železničkog preduzeća dodelјuje nagrade. Sevaju blicevi fotoreportera.
Ja bih "iz kože da iskočim", presrećan što je moja devojčica među tri nagrađena deteta. Propinjem se na prste ne bih li je što bolјe video, kako se kočoperi kraj direktora i rukovodioca konkursa, obasjana reflektorima i zaslepljujućim odblescima bliceva.
U opštoj gužvi prilazi mi jedan mladić, pruža ruku i kaže: "Vi ste Dimitrije, da li me se sećate"?
Da, ja sam taj, odgovaram neznancu, pokušavajući da se setim odakle znam tog čoveka.
Čuo sam da je među nagrađenima i devojčica sa vašim prezimenom. Još kada sam saznao iz kog je mesta bio sam siguran da je sa vama u rodu. Budno sam pratio odakle će se dete pojaviti, kada je prozovu i kada sam vas ugledao nisam izdržao da vam ne priđem i ne pozdravim vas.
Moja supruga i ja vas nikada nećemo zaboraviti. To što ste za nas učinili,... to niko ne bi učinio, i mi smo vam neizmerno zahvalni. Vaš lik, glas bez povike i to vaše čudno prezime, pogotovo."
Lepo je sve to o čemu pričate, verovatno malo i preterujete u pohvalama, ali ja se stvarno uz veliko izvinjenje, ne sećam gde smo se mi to sreli. Verovatno ste me zamenuli sa nekim. Prezime jeste malo čudno, ali nas ima pravilno raspoređenih po svetu, pokušao sam malo i da se našalim odgovarajući mu.
"Ne, ne, nisam vas zamenio, siguran sam da nisam, sećate se: izbeglice, sportska hala, traktor iz Krajine, verenik i "trudna žena".
Blaga toplina u glavi, setio sam se.
Traktor iz Krajine, stao kod Valjeva...?!
“Da, da taj traktor", obradova se mladić što sam ga se setio.
Prodali smo traktor, ja sam se zaposlio kao nastavnik likovnog vaspitanja u školi, i evo, ovde sam sa svojim đacima".
A verenica?
"Zaposlila se i moja verenica, ona je profesor srpskog jezika, biće joj jako žao što jutros nije pošla sa mnom,... i nije mi više verenica, prorekli ste nam, imamo sina, venčali smo se i živimo u iznajmljenom stanu" u jednom dahu ispričao mi je, vidno uzbuđen, sve najbitnije detalje iz svog proteklog života, mladić.
Pozdravi suprugu i reci joj da sada stvarno mora da jede za dvoje, našalio sam se, obradovan ovim kratkim susretom, toliko kratkim da nismo stigli ni da razmenimo adrese.
Ako..., ukoliko budemo jedno drugome zaista potrebni, pronaći ćemo se.
Bio sam presretan saznanjem, da su se dvoje mladih ljudi snašli i prevazišli beznadežnost u kojoj su bili.
Ako sam im ja, i malo u tome pomogao, moja sreća je nemerljiva.
