Životna škola

Život me nauči

da zaledim srce

kad poželim.

Volim nežno, strasno,

a onda stavim ključ

na svoje želje.

Iskradem se lopovski

i živim van svog

pohotnog tela.

Tad lutam duhom,

tragam razumom...

A kad poželim,

uzmem ključ,

otključam srce

i volim opet

beskrajno do bola...

Slovenska duša

Vaseljeno, poznaješ li reči: volim, verujem, posto jim, umirem i živim? Vaseljena zbori tiho. Gube se reči nad našim nebesima, slovenskim, ranjenim i prostreljenim! Ikona Svetog Jovana, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, umeš li da pevaš: „Tamo daleko“, „Vostani Serbie“, „Bože pravde“? Vaseljena uči prve strofe nerazgovetno, nezborivo. Ikona Svetog Nikole, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, sviraš li na zovinoj nevinoj fruli: „Igrale se delije“, „Pleteš li svilen konac” i ,,Vidovdan“? Vaseljena komponuje čudne neposvečene note još neprepoznatljive na skupim kajdankama. Ikona Svetog Save, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje! Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, kazuješ li naizust „Lament nad Beogradom“ da te čuje Crnjanski, „Luču mikrokoznu“ da te lepota Njegoševa zaseni, „Kako zamišljam nebo“ da te čuje Mika? Tvoje nebo u delima crnim, precrnim. Naše nebo još uvek plavo i pravo! Ptice sa srcem u letu i dugine boje slikaju himnu čoveku. Ikona Svete Petke, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Zatreperi načas vazduh i razmakne se, Vaseljena prozbori: „Kasno li je učiti pranote, praslova, prastrofe praslovenstva“. Vaseljeno, što vekovima na istom mestu bivstvuješ, koji ton istorije ispisuješ raščovečenim jezikom, kakva li su to bezumna slova pepela?! Ako naučiš samo trideset slova ovog vojvođanskog blata, užičkog kola, vitevštvo junaka kosovskih, možda pronađeš izvor.

Požuri Vaseljeno! Čuješ li!? Đurđevdan će, i Vidovdan, i Ivandan, Preobraženje i Velika Gospojina, a mi ćemo upregnuti čilaše u karuca paradna i svetkovati, ali za tebe više neće biti mesta! Požuri! Čuješ li! Naše nebo u očima čuvaće ikone, porte, patrijaršije i Boga! A za tebe robija navek, bez pomilovanja. Desanka dade pomilovanje čoveku.

Vaseljeno, neka gori kandilo, neka se širi miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Poželim da sam ptica

Poželim da sam ptica

Iznad oblaka što leti

 

Mala

Usamljena

Crna ptica

Koju jedva iko može da primeti

 

Što leti sama

Kroz oblake tuge

Nebesa teška

I noći duge

Da letim sama

Letim i letim

I da na zalutali brodić

Sletim

 

On plovi kroz mora

Mirna

I tiha

Za srećom traga

 

Pobeđuje bure

Oluje...

I stiže do sjanog

Skrivenog blaga

 

A ptica opet poleće sama

Leti ka nebu

 

lako je tama

Leti ka suncu

Ka slobodi

Leti i leti

I ljude vodi

 

Poželim tako da sam ptica

Što leti

 

Mala ptica

Koju jedva iko može da primeti

Stihovi u decembru

Nisi me ranila,

Što si radost kašnjenjem gasila.

Nehatom punim tišine.

 

Nisi me ranila, što ti je manje stalo.

Ni labavom niti sa pravim životom.

(Takvoj lјubavi još nazirem spas.)

Kandže da si bar zarila taštine,

Lakše bih poraz nosio naš.

Neka to bude rečeno - da shvatiš:

Ranila si me svojom dobrotom

I jedne noći samo izašla iz nas.

 

Tako da ne znam sada,

Da li je potrebno da se vratiš.

Reci mi jasno:

Da li ti barem to znaš?

I hoćeš li znati,

Ikada?

Probudi se

Hajde, probudi se

jer jutro kazuje

da je ovo novi dan.

Hajde, ne ljuti se

jer noć dokazuje

da sanjala si samo ružan san.

 

Hajde probudi se.

Postoje razlozi

koje prosto nekad ne razumeš,

a to hoćeš al ne umeš.

 

Zagledaj u svet, duginih boja.

Nikog ne slušaj, već budi svoja.

Reč ume prazna biti i bez smisla.

Otrgni se od besmisla.

 

P.S.

Hoću da dozovem

sve one male anđele,

koje sam smislila

da te uvek čuvaju.

Gubim se...

Gubim se.

Ne tražeći spas

U skrivenom staklenom zvonu

Med pruženim rukama,

Ljubim šta stignem

Možda poslednji put.

Klizeće bez spasa

Dovikujem ljubljene,

Za oproštaj razlupanog zvona.

Koji, ne obeleži kraj

I ne da pomen

Razbijaču duše svoje

U zori rađanja slobode.

Klica u duši

Govorom boja,

nemošću glasa

Klija iz semena duše

razigrani cvet.

Darom slobodnog

leta ptice,

na tren vrati

osmeh na lice.

Tad sećanjem plovim

dubinama okeana.

Veštinom ribe ćutalice.

Molitva

Sa tla

koje izmiče

njenim nogama

doziva ih

krikom –

- ne uništavajte

smrtnike

lažno skidajući

svoje oreole

Predajem se

Osećam bol, samoću, tugu

U duši nemir

U srcu rat

Gledam te stojiš u stadu ljudi

Gledam te

Kao da si mi brat

Sećam se svega što smo prošli

Što nestalo je

Ne postoji više

Samo se nadam da ćeš i ti otići

A vrba nad vodom

Još uvek se njiše

Sada stojim sama u pustom mraku

Između četiri

Visoka zida

Puna sam besramnog ponosa

A ujedno

Srama i stida

Čujem fijuk vetra

I promukli

Tihi glas

Tu pustoš preseca vrisak

Kucnuoje

Poslednji čas

U stvarnosti sve je gore

Slika se muti

Više te nema

Bistre suze niz obraz klize

I prave more

Tuge i gneva

Ulice puste bez igde ikog

Kao da ljudi

Ne postoje

Teško mi je, kad poneki putnik

Prođe i podseti

Na nešto tvoje

Ubijaju me mračne misli

U glavi mi

Zvona zvone

Znam da moram da pobegnem

Neke tajne sile me

Ka tebi gone...

Tren

Za jedan tren i putujemo

Neznanim stazama

Iznad zemlje od sna

Vođeni mislima

Protiv glasnika straha

Za jedan tren i tamo sam

Kraj zaleđenog neba

Kraj kristalnog tla

Vođena željom

Protiv mora zla

Za jedan tren i letimo

Čudesnim nebesima

Iznad severnog jezera

Vođeni srcima

Protiv reči ljubomora

Za jedan tren i ovde sam

Između neba i zemlje

U tvojim mislima

Vođena ljubavlju

Sa tobom do kraja

Momačka pesma

Momak sam ja mator

i trokira mi već motor

veliki sam i serator

ali još nisam grebator

 

Ceo život radim

stolarstvom se bavim

oko žena se trudim

ni jednu da namamim

 

Obećala mi bila jedna

da rodiće sina čedna

na skroz me je ogolela

i bez naslednika ostavila

 

Eto tuge, eto jada

šta ja to da radim sada

ova mi bila zadnja nada

ostaću bez svog stada

 

Trebalo je da požurim

svoju lozu da produžim

ali tek sad ti ja kužim

da ovaj svet samo ružim

Smrt pesnika

Pаdаlа је kišа i nеbо је ličilо nа оkо.

Pričаću ti о sаmоći pо strаšnоm sеćаnju

Kао sin pоštеnih rеči, njihоvа sеnkа i krv.

U јеdnој šumi, nа trulој krоšnji, visоkо,

Živео pеsnik. Nоću је lоviо pticе, а dаnju

Ćutао. Pоrеd stаblа nаgоmilаnа rаslа је strv.

Kоsti i krilа.

 

Snоvi i rеkа tеkli su, nežnо, јеdnо u drugоm,

Аli оn niје znао. Živ sе čudiо zаštо pоstојi,

Dоk rеči sаkrivа vоdа i rukе umivа tајnа.

Ludаčki је skоčiо nа tlе, svоm skuplјеnоm tugоm

Pоčео trаvu dа lјubi. I kаmеn. Suzоm dа bојi

Bilје i trči krоz sеbе. Kаd nајzаd izrоni sјајnа

Iz tеlа kаp.

 

Vidео је srcе. Pоkоpао је lеšinе pticа,

Lišću imеnа nаdеnuо, zеmlјu upаliо snаgоm.

Stао јe zаglеdаn u svеt kојi sаm stvаrа.

Činilо sе dа uzimа оbrisе crvеnоg licа

Pоslеdnjе zvеzdе. Pоšао је, оpiјеn, zа nоvim trаgоm

Ni slutеći dа gа čеžnjа prvi put vаrа.

I оžеniо sе.

 

Pаdаlа је kišа а nеbо је ličilо nа оkо.