logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Banaćanin

Na divovskoj ploči niski vidokruga banackog neba i zemlje,

na ivici beskraja i kraja i završetka svega što zna i ima,

na banackoj zemlji ravnoj od čije te jednolikosti utroba bole,

tu di samo ja zmajskih krila smem da letim iznad utrina

i slatine da smatram budućim njivama iako su solju topljene

jer ću ih jednom poorati kamenom tučom ledenom do oranice —

on sme da veruje u njen večiti mrak i nikom poznatu samrt,

i da u isti ma vine se više od moji letopa zmajski i da čita

na nebu zvezde i njin put u budućnost iako je nepismen —

nesrećan je, do crne zemlje ponižen od moga besa i nege,

a srećan kao procvetala šljiva na granici hatara bez druga,

koja cveta lepotom samo za sebe i za oranicu pod sobom,

i koja samo meni dozvoli da joj otkinem granu behara obilna

i zadenem je sebi za uvo ko bećar kad se malo nakreše širom

— povija se između beskrajne lepote teško uočljive na licu,

na šaru zemlje koja nema čime da se ulepša nego crnicom,

izgubljen je u prostranstvu zemlje svoje i tuđeg besa,

u njenoj širini i izgubljenosti vidi svoj jedini izlaz—svet

iako ga šibaju i prolećne i jesenje kiše moji nemi tatoša,

letnje provale i vrištave munje koje mu oni donose na dar,

prolamaju se gromovi nad njim koga zavejavaju zimi smetovi,

severni metovi košave zaigrane nad njegovim nadama i smrću,

čelo mu i oči zaleđuje tanki i šiljati, vriskavi severac,

otrovni vetar svirepi kome niko još na put nije stao —

koji juri slep od sibirski ledeni kora zemlje iskidane,

pa se zaustavi kad kod Pančeva Tamiš pređe vijorima snage,

zakovitlan stane u Banatu kao vihorma oluja snežna

koja Banaćanina sas odžakom i stokom zatrpa snegom iznad glave

— kad samo osamljeno ogolelo drveće pokidano sa žilama jakim

lagano se njiše dok zapeva po njivama ogoleli snežnih nogu.

On je Bog i prosjak, veso kao pastuv pušten sa ama

i tužan kao sova usamljena koja meri vreme od kraja veka,

izložen je na dlanu ravnice svim obestima neba i zemlje,

Boga i zmaja, kojima se klanja naizgled smerno, a mrzi ji,

i kadgod može psuje im majku, i porod, i smeje im se zverski

kada omanu i pokažu da ni nebo nije nebo kad je zemlja,

ni da zemlja nije zemlja kad je nebo, ni Bog da Bog nije —

kad je gori od Sotone, i da zmaj nije zmaj kad je ojađen

pao u blato veliki ritova i počolja u kojima crkava — spava

a samo mu jedna čeljust ognjevita bljuje sramotu i stra

brez razloga i razumjevanja, da samo stra širi oko sebe,

da ga usamljena i ostarela ne bi zatekli di skapava nemoć

i bes njegov, da je samo blato zemlja pod njim i tela mu,

koje gnjilo poslednje dane tavori a boji se da ga paor,

banacka zver sa njiva i sa oranica, ne pregazi i ne zauzda,

i ne povede ga na lancu stegnutom mu oko vrata po vašari

i da pod šatrom š njim zarađuje stostnuko više nego od tri

njive koje bi mu spajija poklonio kad bi bio lud

i kad ne bi postupijo onako kako Banaćanin u snu sanja, kao gad

Ubijan je žarom i rastopljenim olovom sunca raspojasanog,

i miven je sas kišom, ključalim letnjim pljuskovima silim,

a žar ga prekali i pljusak okupa, pa je čist u telu i srcu,

te mirno pušta da mu odnose zlato iz kese tajne s dukati,

i da mu minđušu skinu iz uva izvršitelji i filanci,

koju mu je zlatnu mati na porođaju prošila kroz uvo

— da joj zaživi i ne umre kao devetoro pre njega rođeni,

koji su natrag u zemlju otišli da gnjiju i da je maste,

nju koja im je život podarila i koja smrt ište njiinu smelo

— jer je ravnopravina težina između življenja i umrlog,

jer samo tako može da se rađa ravnica, sve ponovo — iz sebe,

ako tako isto samo od sebe u nju silaze grobovi i samarice.

Na njega mislim dok krijem moje oslepile oči i rane ližem

koje nastaju od dugog ležanja na jednu stranu nepomičan,

pod krilima oslonjenim na panj i pod bradom na kamenu.

Susret

Kada se budemo sreli u sutonu večeri neke, da li ćemo se setiti godine neke daleke, svih meseci koji su čuvali tajnu, po malo sjajnu.

Kada se budemo sreli u praskozorja rosna, da li  ćemo se setiti ljubavi, što je po nama hodala bosa? Svih onih jutarnjih šaum pita uz poljupce sa šlagom na usnama?

Kada se budemo sreli u jesenja popodneva, kad lišće rumeno pod nogama šušti, da li ćemo se setiti parka, kratkih ugovorenih susreta od po pet minuta, dok smo se mimoilazili? Jer, kod kuće te ne čeka niko, osim njenog sata, zatvorenih vrata i odvojenih soba. Ja sam se osećala kao roba na metar, ali to je odneo vetar.

Kada se budemo sreli u zimski hladni dan, kada nam beli sneg poremeti san, da li ćeš se setiti da si me voleo? Bila sam tvoja grlica, koja je tu kada je potrebno, a nema je ako je na grani suvišna. Nisi to priznavao. Bog je sve video. Slave slavio. Do boli sam plakala na tvoje reči zlurade, koje sam kao vino otakala.

Kada se nekada budemo sreli, u našem sokaku, u našoj varoši, nećemo ništa jedno drugom reći, dva tuđinca, iz dva sveta, od zemlje i od kometa. Proći ćemo suprotnim stranama ulice, a na izlogu nećemo videti naše lice. U telefonskom imeniku izbrisane poruke i oporuke. Laže i paralaže. Možda se mi i nećemo nikada sresti... Samo smo hteli, samo smo hteli...

Nikad se ne može sve reći

Nikada se ne može sve reći,

ali ne može ni sve da se prećuti.

 

Jer kad nam radost izmami suzu,

sve će se opet čuti...

Kako da pitam

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

Molba

Sve je tišina u mojoj glavi punoj grožđa.

I belog stakla. Ne tražim od tebe nijednu reč.

Hajde da stanemo na sred Dunava.

Ti da mi pogledom otvoriš vodu,

I spustiš toplo, crveno granje

Na čelo.

Ja sam srušeni pesnik,

I prvi čovek sa suvim očima.

Hajde da stanemo na sred ulice,

Da nasloniš glavu na moje uho,

I otvoriš slanu jabuku

U provaliji.

Što strašno kuca krv.

I njeno ime.

 

Ne tražim od tebe nijednu reč.

Rea

Ljudi su je rastrgli

Ostao je medaljon sa slikom

Rema i Romula

Onako iz duše

Da li si nekada voleo pijanu pesmu kafana,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo sokake u noći, što mirišu na jorgovane,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo avgustovsko grožđe, rumeno,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo čilaše sa grivom u oblacima,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo toplu kišu, eteričnu, u proleće,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo ženu, opsenu, pesmu, magiju,

onako iz duše?

 

Bože, imaš li ti uopšte dušu?

 

Tako duboko boli što je imam,

a tako sam srećna što ti mogu odlomiti krišku.

 

Ukradi je neprimetno, zbog mene,

onako iz duše.

Klica u duši

Govorom boja,

nemošću glasa

Klija iz semena duše

razigrani cvet.

Darom slobodnog

leta ptice,

na tren vrati

osmeh na lice.

Tad sećanjem plovim

dubinama okeana.

Veštinom ribe ćutalice.

Еtidа sа mrtvоm ružоm

Licеm mi plоvi hlаdnа еtidа;

Sаn о snеgu i mrtvој ruži.

Lеpа si. Plаčеš - lјubаv bеz stidа

Оčimа gоri? Bоl svudа kruži.

 

Јаnuаr. Маriјаnа, prоlаzе nоći.

Pоnоvо ćutiš. Smеšiš sе. Reci:

Dugо čеkаš ruku? Lаkо ćе dоći,

Тugе vоdа, lеtа mutni mеsеci

 

1997.

I оn ...

 

Ја svirаm. Zvеzdе su nоtе, prаšinа,

Оsеćаm umоr. Svој tuđi put

I mrzim sеbе. Žmurim. Тišinа

Pаdа nа žicе, nа bаgrеm krut,

Crn.

 

Еtidа,

Pоlаkо klizi u bеskrај bоlа,

Оsеkоm nоsеći sеćаnjе glаdnо,

Pоslеdnju rеč, svа htеnjа mоја

I јutrо prvо, crvеnо, hlаdnо ...

 

Prоbudi mе.

Vratite mi pesnika

Zašto se nikada ne dodimu svila i leptir crno-srebrni.

Na tkanju moje duge, nežne i samotne, tamno plave i ljubičaste?

Zašto mi neko sa dušom dubokom, kao u pesnika, ne ukrade krišku bajke, nevinu i belu, bosonogu poput ovih oblutaka na kojima stojim i gubim minute odlazeći u zaborav?

Zašto više nema pesnika sa kosom od zvezda, sa rečima maga, pomalo lažnim i čudnovato lepim, sa rukama dragim što dosežu moje daljine?

Vratite mi pesnika od svilenih snova i leptira crno-srebrnog, i dušu njegovu nevinu i belu. Vratite mi moju krišku bajke, jer ja je ne umem ukrasti.

Pesnik si

Misli ti moćne krilatice

Što doleću iz zlatnih svetlosti

 

Oštrim mačem

Sečeš grozne kancere

Rugla gluposti i laži

Što sa cijukom padaju

Kao mali poraženi demoni

 

Vernik si boginje Mudrosti

Vitez kralјice Lepote

Sin majke Istine

I svaku od njih imaš za ženu

Iza

Ostavih

Da to uzme tišina:

Moje korake

U boji banatskog vina,

Muziku grada

(Usnulog Zrenjanina)...

 

Ostavih:

Svršen je boj;

U plave lati

pretvoren stih

Što sam, te noći,

Predao njoj:

Ostavih:

U plave lati

Pretvoren stih.

Ostavih.

 

Ostavih.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com