Oženjen čovek

Tužan mi je svaki tren

jer sam davno oženjen

još kao mlad zaveden

a sad ko da sam uštrojen

 

Ova moja jad i beda

druge ispod oka gleda

kao da se za rat sprema

mene nikako drugoj ne da

 

Nije da sam neka marka

to je vizuelna varka

pijem, pušim bez prestanka

drugima nisam ni do članka

 

Zato tebe, ženo, molim

jeste da ja tebe volim

dok na svetu još postojim

od tebe da se ja razdvojim

Neočekivani napad

Bežim

Ne osvrćem se

Osećam samo silu

Što grebe i čepa

Pred sobom

Tražim dah

Noge ne kontrolišem

Sila me za dlaku dotiče

Čujem sopstvene vriske i

Poslednje zbogom

Bežim

Ne osvrćem se

Sitni prilaze sili

Tuđu muku uzimaju

Hrane se

Uzmičem

Tražim put

Nemoguć

Tvoje misli me nalaze

Svom snagom odvlače

Sila ostaje

U daljini gubi se

Smanjuje

Za njom se sitni migolje

Povlače

Opijena vetrovima

Opijena vetrovima dušu posipam pepelom sakupljenim na groblju proplalih iluzija. Ne nalazim više mimoze u ludosti svog postojanja. Grči mi se misao na pomisao na ponovno maglovito svitanje i reči što ću bacati reci da ih nikada više ne vrati raspuklim mojim mislima.

Sakupiću poslednje bačene kestene i negde u novembarskoj zori, ostaviti ih u nekom starom ormanu da, umesto moje, neobične duše, odžive snove nekih davno palih kiša. Neću zaboraviti da vratim davno izgubljene mirise umiruće jeseni, svece na oltaru što se gase sa poslednjim drhtajima bola mog neveštog uma da poimi ptice davno odletele toplim i ustaljenim putevima.

Osušen list

Osušen list na vetru,

leti poput leptira,

leprša...

 

Pleše svoj poslednji ples.

 

Prošlo je njegovo vreme.

 

Nekad je bio zelen i lep,

sada odlazi daleko,

 

ne okreće se,

ne žali što se niko

neće sećati njegovog sjaja...

 

Ne pati zbog toga

što mnogi misle

da je poražen...

 

Jesen je tmurna

stigla po njega,

i on veselo pleše

svoj poslednji ples,

 

jer zna da

sutra će biti

zgažen...

Koža za dvoje

Narasta neka

Jeka u meni.

U istom gradu

Nije k’o juče.

 

Praznina zjapi

A sve je jasno.

I tako glasno,

Tako glasno.

 

U senci sumnje

Da laž se krije

Ti hoćeš ono

Što niko nije.

 

Ulica hoda,

Sreću me kuće.

A ja sam tamo

Sa tobom, samo.

 

II

Šta znaju oni

Što množe stvari

Tražeći dokaz

Trajanja tupog?

 

Kako da slute

Toplinu maja

I kažu hoću

Dok sve razdvaja?

 

Kad i uz reku

Udvoje šeću –

Samo početak

Sopstvenog kraja.

 

III

Reč te razgali,

Radost ponese.

Dodir toplinom

Trajanja greje.

 

Izimska noć nas

Grli oštrinom

A kap se vode

U ledu smeje

 

Dok strah te mrzne

Sigurnost nudiš.

U tebi vere

Ima za troje.

 

I zato kažem:

Kružimo gradom

Da sva ta ludost

Stane u dvoje.

 

IV

Strepnja i radost

Toplina stida

Razlažu dodir

Do tajnih želja

 

Oblici blede

I sve je prostor

A naše briše

Moje i tvoje.

 

Tonemo toplo

Jedno u drugo.

Nad nama srasta

Koža za dvoje.

 

Drhtaj narasta

Od nas je veći:

U mater božju!

Ko da to krije?

 

Postoji samo

Večita mladost,

Potreba žednog

Da se napije.

 

V

Otkrivaš sebe,

Slutiš bogatstvo,

Gonjena nadom

Ka svetlu smisla.

 

A davljenik si

Na dohvat splava

Što kopno sanja

Dok tone java.

 

Slična pijancu

Kad sebe vara

Krugom od čaše

Crvenog vina.

 

Prizivaš prošlost

A nisi ista.

Ne vidiš senke

Razvalina.

 

VI

Toliko dajem

Da jedva jesam.

I opet dajem

I hoću više.

 

Razdeljen stojim

Da i to množim.

Usamljen rastem

U samom sebi.

 

Da sutra, opet,

Bogatstvo imam

I kada se delim

Ostanem tebi.

 

VII

Zver iskušenja

Urasla u nas,

Pohlepno traga

Koliko smemo.

 

Zaverenici

U grču sreće

I svete tajne

Razdiremo.

 

Ludilu bliska

Vatra u nama

Strastima daje

Moć uništenja.

 

Umesto toga

Bogatstvo svetla

I tiha radost

Pomirenja.

 

VIII

Znaju to samo

Koji se vole

Da u ovom svetu

Novi su sebi.

 

Tek san ću zvati

Za svog svedoka,

Uz otkucaje

Živim u tebi.

 

Reč koja kasni,

Uz napor kroči,

Pogled i pokret

Govore nemo.

 

Dodir to čita

Sa naše kože,

Po kojoj želje

Ispisujemo.

 

Šta nas to uči

Da razumemo,

Da osećamo

I verujemo?

 

IX

Odjednom ponor,

Ničemu slično.

Pustoš, praznina

I ruševine.

 

Isčezlo sutra,

Sumnja u juče,

Za danas samo

Prizor magline.

 

Stranci smo, eto,

Svako bez puta

I davljenici

Mora tišine.

 

X

Sa smeškom klovna

I maskom krivca

Razapet stojim

Poklonjen davno.

 

To, samo naše,

Ni za kog drugog,

Umesto tajne

Stratište javno.

 

Reči izmakle,

Bez cilja zure,

Kao klošari,

Same u sebe.

 

A rulja blati.

U svoju pustoš

Unosi nemir

I tiho zebe.

 

Strah biva jači

Od vrele kože

Od jasne misli.

Ti toneš nemo.

 

U tren ranije

Sve smo to znali

I verovali

Da razumemo.

 

Kročiš u juče,

Htela bi napred.

Pod tobom ponor

I korak kljasti.

 

A sve je bilo

Na dohvat želja,

Za jedan stisak –

Da htedoh krasti.

 

XI

Čujem te kožom

I sve si bliže.

Sasvim, u meni

Gde niko nije.

 

U tebi jesam

Do bosih nogu

I kose plave.

Do želje tvoje.

 

I hoću, vičem,

Da to postoji

Hoda i misli

Kao nas dvoje.

 

Večnost je neka

Ti, ludo moja,

Našla u nama

Trajanje svoje.

 

XII

Samo se sobom

Iz sebe može

 

I bi kraj

I bi početak

Pesma o ribi

I pecanje i prcanje

je vrlo slično zanimanje

mnogo tu sličnosti ima

a jedno je od njih riba

 

Jedna koja u vodi pliva

ili između nogu je ona ima

sviđaju se one svima

a obe se zovu riba

 

Druga stvar je varalica

to su one sa dva lica

dok jedna radi u vodi

dotle druga ljubav vodi

 

A tu je onda i karaš

sitna bela riba, ma znaš

ali ženu kad ti varaš

komšinicu onda karaš

 

Onda ima još i som

jedan još pliva vodom

drugi šeta obalom

žena ga vara pred nosom

 

I prcanje i pecanje

je vrlo slično zanimanje

pošto ne volim da pecam

ja njihove žene kecam

Tajna o tebi i meni

Odlutam ponekad

Na ovom svetu nema me

Misli me vode

Od neba do zemlje, kroz čudesne predele

Od straha do stremnje

Traže te

Sakriven u prvom redu sediš

Miran, spokojan, tih

Da li misli i tebe vode?

Ili bežiš od njih?

 

Pobegnem ponekad

Na ovom svetu nema me

Srce me vodi

Na moje sedište u prve redove

Od čežnje do strasti

Ne pušta te

Do mene, u prvom redu sanjaš

Uznemiren, lepršav i smeo

Srce i tebe dovelo je

Pa i ako nisi hteo

 

Odlutam ponekad

Na ovom svetu nema me

I ti me vodiš

Od neba do zemlje u prvi red

Od straha i čežnje

Do strasti i stremnje

I tako u krug... 

Kajanje

Kad očaj osetiš

I dođu teške sene

Ti samo zažmuriš

Pa se setiš mene.

 

Duboko udahneš

Pa ti suza krene

Jer i dalje želiš

Da si pored mene.

 

Grliš me u mašti

Obrazi  rumene

Sedimo u bašti

Stiskaš se uz mene.

 

Milujem te nežno

Da ljubav ne vene

A tebi je smešno

Izluđuješ mene.

 

Voljena k'o idol

Bila si sve vreme

Dok te onaj mentol

Ne ote od mene.

 

Tad ti život poč'o

Nizbrdo da krene

Videla si zloćo

Bolje je uz mene.

 

Sad bi da se vratiš

Il' da sečeš vene

Nastavi da patiš

Zaboravi mene.

 

Ma ne želim ni ja

Skočiti sa stene

A ti si beštija

Kloni se od mene.

Ne slušaj me danas

Snašlo me sunce, vrućina i kiša.

Inati mi se ogledalo i bicikl.

Smeta mi neusisan tepih.

Plače mi se zbog gladne dece u svetu.

Besna sam na samožive ljude.

Nedostaju mi deca koja su u gostima.

Boli me glava ... noge i da ne spominjem.

Umorila sam se i nisam nizašta.

Pričam, a ne priča mi se

i zato najbolje da me danas uopste ne slušaš.

Jedan

Jedan kamen.

Jedna sekvoja.

Stoje sami.

 

Stoje sami

Ko pesma moja.

 

A ŠTO SI SE

O SRCE OPEKLA

TO JE STOGA

ŠTO NISI REKLA

 

DA NE TREBAŠ

ISKRENE TEME

NO DA SAM TU

DA BI RAZBILA VREME.

 

Jedan kamen.

Jedna sekvoja.

Stoje sami.

 

Stoje sami

Ko pesma moja.

Stare cipele

Cipela je desna

Bila nešto besna

Šta je drugo znala,

Levoj se rugala:

-  Neka te Bog čuva,

Gle kakva promaja

Već  kroz tebe duva!

-  Znam, samo se molim

Da ostanem suva.

Cipele stare

Sanjam košmare –

Kišu i lapavicu.

A i nos mi curi,

Imam kijavicu.

Čak ni boje nema

Više na mom licu.

Od sramote, prosto,

Ne smem na ulicu.

I šalu na stranu,

Već pronađem granu

Pa pertlu prebacim,

Da se obesim, smislim.

Imam pertlu staru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Puče mi ona,

Ja tresnem u baru.

Pušim dok se sušim.

U kuhinju tada

Uđe baba Mara.

Hukće: - Al' je vlažno,

Uh, ala je sveže,

Gle cipele ove

Nisu tako stare! –

Obuje  nas ona

I pertle nam sveže.

Tek se onda setim

Da desnoj primetim:

-  Baš te nešto gledam,

Ta i ti si stara,

I tvoje se lice

Guli i već para.

Obe nas je spasla

Ova baba Mara!

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.