logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Soli na rep

Kraj putića čuči zeka,

Prilazi mu tiho Leka.

Da uhvati zeku, teži.

Zec poskoči, brzo beži.

 

Razočaran plače Leka.

A  teši ga njegov deka,

Za lov novi ga sokoli:

-  Sipaćemo odsad Leko,

Zecu na rep malo soli!

Ravničar

Dok krstarim besno njegovim nepreglednim prostranstvima,

pojim mu letine ili mu sušim i pljuvačku u ustima

kišama koje mu šaljem preobilno ili sušama koje peku zemlju,

koje mu tatoši moji dogone kao oblake teške od vodenog mleka,

ili mu vazduh adognaju kad sunce zapeoe da samo sunce žeže,

ili mu gradobitne oblake nanesu po mojoj besnoj zapovedi,

te mu utuče tuča ledena do glinene zemlje ispod crnice

sve što mu je ruka mama odnegovala od roda i od žita —

dokle on, paor, čovek ravnice, tiji, uzdržani zemljodelac,

đika iz njive kao isklijalo žito mlečikama žitorodnim.

gaca odma od rođenja u opancima grdnim sedmomiljnim

među lejama tanani vratova nežni rasada kupusa,

odrvenjenom rapavom ispucanom ručetinom tvrdom

meko prebira pod naizgled neosetljivim prstima

puhar sa šljive, mašak sa dunja, ogrtač sa bresaka,

dok mu oštne bodljikave čekinjaste brčetine

skrivaju tople usne suve, žedne ljubavi i milovanja.

Tu je on u nevidljivoj za oči, ali znanoj srcu i duši

magli i omami ravničarskog daha zemlje i plodova,

pusti beskrajni poljana puni neizrecive lepote.

To je vidljivo i znano samo za onoga ko ravnicu vole,

ko je razume ko čovek čoveka ili voćka voćku,

ko ravničara po majci poznaje i ljubi brez računa,

ko uspe da ga providi kao da je sozdan ne od mesa i krvi,

nego od tanani ledeni klica zimski koje vise pošivača,

koje se lome i krše krto tako lako kao da ji je pogled slomio

i zvone, kao sitne tajne tamburice kad popadadu na staze;

i on je odrastao — kao i klica, — pod trskom krova i pošivačem,

sklonjen od vetra severca i od košave lude zahuktale,

te se topi njegova duša od samog pogleda sunca i zvezda,

a koža mu puca pod sunčevom nemilosrdnom pomamom kao u zveri;

zaplače kao sočnica pod svakom tvrdom reči neukom,

a tvrde reči, kao teški krupni šljunak, izvaljuju se iz njega,

on je kao stena koja se izmrvila od vododerina niz planinu;

i kako on zaplače na prvi udar uvrede ili prezira

kao oko prepuno blagodeti i nežnosti i tišine

koje jedva čeka da se prepuni do poslednje kapi da kane!

A kada na kuću njegovu — Banat udare vojske ljutog neduga,

namršten nož vadi iz obojka ili pištolj iza gredice,

mač pradedovski krivi iz rečni taloga ispira i seče njime

sve što se maču njegovom ukloniti ne može kad bes ga udavi.

O, kako ga volim što me štuje, a ne boji me se, već me čika —

da još bešnji budem prema njegovim manama i vrlinama,

da još blaži budem prema njegovoj nepokori i molitvi blagoj,

da mu još više dam i oduzmem, da bude čovek i ništa,

kad zmaj mu nad glavom s fijukom skine krov nad glavom,

ili kada ga potopi Tisom ili sušom ili plodom prebilnim.

On se viđa sa mnom u svojim pričama i snovima maglovitim,

biska mi od ljubavi krljušti od stepski ptičica,

ili mašta o tome kako će mi sve glave zmajske

sas jednim jedinim udarom poganog potajnog noža odrubiti —

kako će mi sas jednom jedinom suzom svojom prebogatom milosti

sve plameme jezike sas šest palacala ognjenih pogasiti.

I kad je obesni bogatun sa široki sokaka varoški

iza zamamdaljeni kapija i ajnforta truli varoši bogatstva,

ili je u do grla zakopčanom gospodinu posađenom oholo

iza otrcani stolova kancelarijski gradski magistrata,

ili u salonrokovima gardski senatora i fiškala —

drhtava mu grud uzavri na prvu toplu reč ili samo pogled,

ili bukne plamenom usirene krvi iz srca kao buktinja smole

na najmanji znak uvrede ili poniženja stare časti

bila pod cilinderom kraljevskog javnog notaroša ugarskog,

ili sakrivena pod toplom vunom seoskog grudnjaka

i pod suknom paorskog sirotinjskog jankela u fronclama.

Novo proleće

Oblaci kao brodovi

po mirnom nebu plove.

Svetionik je sunce,

vetar kroz šapat zove.

 

Višnja lagano pupi

pokoji cvetić je kiti.

A tamo bliže klupi,

maslačak veselo žuti.

Senka

Noću

Kad oči sklopiš

Utoneš u mirne snove

Biću tu da te čuvam

Od onih

Što snove love

 

Ne okreći se samo

Da sam to ja ne smeš znati

U tvojim očima nek budem samo

Senka

Što te u stopu prati

 

Jutrom

Kada se budiš

I oteraš snove svoje

Biću i dalje kraj tebe

Čuvati

Uzdahe tvoje

 

I kiša kada pada

I sneg

I kad vetar duva

Nemoj se plašiti nikada

Tvoja te

Senka

Čuva

Ljubiti se mi smo hteli

Sedim, pijem i razmišljam

da li da odem da pišam

kad odjednom, evo ona

razglasila na sva zvona

 

Koliko ona mene želi

ljubiti se mi smo hteli

ali evo, gle belaja

zalepio se za jaja

 

Nisam mogao da verujem

da ovo ja posedujem

došlo mi je da zaplačem

i u duboki vir skačem

 

A onda se setih leka

što mi jednom rekla neka

mnogo piva da ispijaš

nešto ćeš da isklijaš

 

Popiću sad ja još koje

možda će i biti bolje

ako se neću proslaviti

bar ću se dobro napiti

Nešto šuška iz šimšira

Tu je staza malo šira

I ograda od šimšira.

Sandrica se sad odmara

Bojicama nešto šara

I sa dedom razgovara:

-  Ovde nešto nema mira

Stalno šuška iz šimšira.

Šuškanje se opet čuje

Evo nešto izviruje

Duguljasto k'o vreteno

Krljušasto i zeleno!

Deda hoće da je smiri:

-  Ma to Sandra gušter viri.

Ne plaši se, zao nije,

Pod šimširom on se krije.

Lovi muve i bubice,

Larve, gliste i mušice.

Juri brzo mada gmiže

 Da se skrije hitro stiže,

Neke ptice povelike

Stvaraju mu neprilike!

 

Al' starija stižu braća

Da uhvate zelembaća.

Leti ruka, ko je brži?!

Gle u ruci, brat rep drži.

Da bi život sačuvao,

Rep je gušter  žrtvovao.

Tužna Sandra, tužna braća,

To sad boli zelembaća!

-  Ne boli ga to baš jako,

Zeceliće rana lako.

Izrašće mu  novi rep,

Ne baš tako dug i lep!

Pouku je dati  lako,

Neka mirno živi svako!

Inspiracija

Kad nemam inspiraciju za pesmu,

ja uzmem nekoliko nebitnih reči

i ubacim ih u lonac ili u šerpu.

 

Sipam vodu, stavim na vatru

i pustim da proklјuča.

 

Onda se možda neka nova

pesma otklјuča.

 

Ako ne, onda ništa.

 

Jer ipak,

inspiracija za

najlepše pesme

meni dolazi iz snova.

 

Tada pišem bolјe stvari

nego što je ova...

Oktobarsko lišće

Za pravog pesnika,

oktobarsko lišće zlatno

vredi više nego

pravo zlato.

 

I to je sigurno,

a ne verovatno.

 

Jer pesnik se večito klati

između lјubavi i bola,

kao neko klatno.

 

I za njega su lepe oči

vrednije od dukata.

 

I to je sigurno,

a ne verovatno.

Makar u snu

Pamet mi pomeraš,

dušu mi ranjavaš,

čežnja me razdire.

Kako pronaći

put spasenja,

a da niko

ne bude povređen?

Nagovesti mi,

makar u snu,

anđele moj.

Ista se pitanja

ponavljaju stolećim

 kada jedna Ijubav

počinje da bledi,

a druga dobija

rumeni sjaj.

Šta učiniti

da krenemo dalje?

Šta učiniti

da pronađemo mir,

a da niko

ne bude povređen?

Nagovesti mi,

makar u snu,

anđele moj.

Ne mogu gledati...

Ne mogu gledati

Ružičasti svet

U jarkim bojama.

Skrivenih ljudi

Među cvetnim zavesama,

Gde ne prepoznah

Svet; morala, istine, slobode...

Mog postojanja.

Slikar

Kada bih mogao

da izaberem jedan

super-talenat,

izabrao bih da

budem slikar.

 

Ništa bolјe od toga.

 

Samo bih sedeo,

pio kafu i slikao

njene crne oči, koje su

tako moćne i krupne,

kao da je ceo svemir

skriven u njima.

 

Ali, na moju veliku žalost,

nisam slikar, i nemam

nijedan super-talenat.

 

Od mene je talentovaniji

čak i svaki drugi ovan,

ja sam promašeni pesnik,

ja sam čovek netalentovan.

Ne znam

Ne znam

I tako je lako

Kada naiđem na problem

Bez problema pitam

Zašto je tako

Ne znam

I zaista je lako

Kada treba

Nešto novo da radim

Drugi će reći kako

Kako bi bilo da znam

Da mogu i hoću

Sve sam

Od silnih razmišljanja

Ne bih spavao noću

Od silnih pitanja

Ne bih imao mira

I u duši bi bluz počeo

Da svira

Zato ne znam, ne znam

I tako je lako

A za sve ostalo

Drugi će reći kako

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com