logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

U to imе

Nеbојšа, dај mi оlbu, dvе čаšе;

Nеkа vinо оbојi sеćаnjа silа...

Dаnаs, kаdа i vrеmе niје nаšе:

Оnа je lеpšа, nеgо je ikаdа bilа.

 

I, еvо, u njеnо imе ja, žеdаn, nаzdrаvlјаm:

 

Nеbојšа, оlbu mi dај, dvе čаšе;

Nеkа srcе оbојi sеćаnjа silа...

Dаnаs, kаdа i vrеmе niје nаšе:

Оnа je lеpšа, nо kаd je mоја bilа.

 

Оnа je lеpšа, nеgо je ikаdа bilа.

Suncokret

Istoku okrenut,

Lepi mu žuti cvet

Osmehom pozdravlja

Sunce što se rađa,

Dok obasjava svet.

 

Zapadu okrene

Svoj otežali plod,

Ponizno se klanja

Zalazećem suncu,

Suncokret, sunčev rod.

Pеsmа o Тibоru

Ne mоžе tо čоvеk dа shvаti

Kоlikо Тibоr kаd vоli - pаti.

 

Јоš nikо јаsnо rеkао niје:

Dа Тibоr sаmо zbоg žеnа piје...

 

Dа Тibоr cеlоgа sеbе dаје,

I kао vuk nа mеsеc lаје.

 

Dа bi zаdiviо dаmu nеku,

Тibоr, dеcеmbrа, prеplivа rеku.

 

I pеvа tihо. U kоlu skаčе.

I оbruč stеžе јаčе i јаčе…

 

Dа:

Ne mоžе tо čоvеk dа shvаti

Kоlikо Тibоr kаd vоli - pаti.

Kasno je

Kasno je da zaplačeš

kad voz ode,

kad jorgovan prestane

da miriše.

 

Kad oblak istrese

sve iz sebe,

kad olovka prestane

da piše.

 

Kasno je,

da pričaš o lјubavi

kada se ugase zvezde,

kada jutro otera noć.

 

Nemoguće je,

kad jednom padneš

s neba, da opet zasvetliš,

niko, niko nema

tu moć.

Gorski Smeško

Pustom šumom Fruške gore,

Jedne strašne ciče zime,

Išla je sa mukom baka,

Niko joj sad ne zna ime.

 

U kućici kraj izvora,

Od kamena i dasaka,

Imala je samo sobu,

Toplu dok je vatra jaka.

 

Nije nikog svog imala,

Često je i gladna bila.

Po drva je sada išla,

Jer se vatra ugasila.

 

Kad naramak granja skupi,

Sovin glas joj pažnju skrenu.

Tad sićušno vide dete,

Kao da se iz sna prenu.

 

U šupljini starog stabla,

Ležalo je kraj iverja,

Telo mu je pokrivala,

Jedna šaka ptičjeg perja.

 

Nos mu prćast, oči krupne,

Na usnama radost nosi,

Zraci mu se sunca stekli,

U tršavoj zlatnoj kosi.

 

Smešilo se ono baki,

To prekrasno dete malo.

Najmanje što ikad vide,

I u šaku bi joj stalo.

 

Kad ga tako malog vide,

Što je crnih misii splelo

Kako je u hladnoj šumi,

Strašnoj zimi odolelo.

 

Uvi ga u maramicu,

I u topla nedra stavi.

Zatim žurno pođe kući,

Kozje mleko da pripravi.

 

Okupa ga kući lepo,

U jedinom svom tanjiru.

Nahrani, pa dobro pokri,

I prepusti snu i miru.

 

Od komada beiog platna,

Sašila mu košuljicu,

A od onog što preosta,

Još i jednu maramicu.

 

Smehom sve je usrećio,

To mu nije bilo teško.

Pošto je u gori nađen —

Dobi ime Gorski Smeško.

 

I od tada, dobroj baki,

U sreći su tekli dani.

Nauči ga da govori,

I mudrošću da se brani.

 

Tako deset zima prođe,

Beležila baka svaku,

A da mali Gorski Smeško,

Ne poraste ni za dlaku.

 

Ali jedne letnje noći,

Na njen prozor sova stala.

Na glavi joj belo pero,

I baka je prepoznala.

 

Stigao je čas rastanka,

Ona je to dobro znala.

I zato je svoju suzu,

Toplim smeškom zadržala.

 

»Mudra sovo, reče baka,

Neka Fruškoj gori pođe,

I učini srećnim svakog,

Ko u ovu goru dođe.«

 

Odmah zatim videla je,

Da joj Gorski Smeško maše,

Da prilazi staroj sovi,

Miluje a zatim jaše.

 

Let je sova nastavila,

U mraku već nesta selo,

Ali je u srcu gore,

Bilo živo i veselo.

 

Stanovnici šumskog sveta,

U poslu su preko glave.

Dok čekaju gorskog cara,

Odelo mu gorsko prave.

 

Kaputić mu bez rukava,

Istkalo je deset prelja.

Sav od čiste suve trave,

Sa utkanom šakom želja.

 

Dugmade na kaputiću,

Tri bobice od gloginje,

Ušio je vredni pauk,

Koncem tanke paučine.

 

Na leđima jež doneo,

Pečurka na poklon dala,

Njen veliki sivi šešir,

Jer je tada nov imala.

 

Mrava jedna radna četa,

Dokazala da sve može.

Sekli šešir pa dobili,

Parčad k’o od prave kože.

 

Od komada, onih većih,

Strižibuba iskrojila,

čakširice i to kratke,

Na svaki je rez pazila.

 

Meru joj je dao cvrčak,

Što bez fraka nikad nije,

Trebalo je sad još neko,

čakširice da sašije.

 

Javila se tri komarca,

Za posao orna bila.

Rila su im poslužila,

Kao prava oštra šila.

 

U tom poslu neobičnom,

Trebala je pomoć ronca,

Da kleštima svojim jakim,

Vuče jedan kraj od konca.

 

Kaiš su mu napravila,

Šest sarača papadača,

Od jednoga struka like,

Poput pravog opasača.

 

Veselje je bilo opšte,

Kad se sova pojavila.

I zora je zadihana,

Gorskog cara pozdravila.

 

U kapici žutog žira,

i tri kapi sveže rose,

Umio se Gorski Smeško,

A posle mu hranu nose.

 

Kap mu meda daje pčela,

Jedno jaje prepelica,

Malo mleka divokoza,

Dva oraha veverica.

 

Započelo pravo slavlje,

Med se pio, voće jelo.

A onda mu, sred veselja,

Pokloniše i odelo.

 

Kada ga je obukao,

Pogleda se u kap rose.

Sve je bilo lepo, divno —

Samo su mu noge bose.

 

Plamičko mu tada dade,

Sasvim čudne cipelice.

Obuo je Gorski Smeško,

Dva cvetića zevalice.

 

Plamičko je čudan svitac,

Trbušast i trom u hodu,

U majici kao mornar,

Sa fenjerom k’o na brodu.

 

Taj jedini mornar šume,

Sve vetrove zna u gori.

Čak i čudne tajne neke,

Sa velike tihe reke.

 

Svi u šumi dobro znaju,

Plamičkovu staru zgodu.

Bio je i slepi putnik,

Na dunavskom pravom brodu.

 

Kad se žagor malo stiša,

Gorskom Smešku priđe sova.

Poslednja mu poklon dala,

Čudan k’o iz pravih snova.

 

Donela ga iz pećine,

Koju samo oblak gleda.

Čuvao ga tamo i njen,

Čukundede čukundeda.

 

Bila je to mala frula,

Sva od samog zlata suva.

Dala mu je čudnu frulu,

Da ga od svih zala čuva.

 

Moć poklona da proveri,

Ponela ga do ledine.

Tamo gde su drvoseče,

Pekle parčad od slanine.

 

Pred njih stade Gorski Smeško,

Drvoseče ustadoše.

Tako malo, čudno dete,

Još nikada ne videše.

 

Ali, kad u frulu dunu,

Oku više vidljiv nije.

Za čas tili on postade,

Pramen magle što se vije.

 

U čudu se tada našli,

Stari vredni ljudi ovi.

Protrljaše snažno oči,

Kao da su samo snovi.

 

Od tada ga frula čuva,

Uvek mu je za pojasom.

Ponovo je vidljiv svima,

Tek kada se javi glasom,

 

Stanovnike šumskog sveta,

Tog je dana upoznao.

Uveče je male ptiće,

Do sna prvog ispraćao.

 

A kada je baš Plamičko,

Upalio fenjer stari,

U šumi se dogodile,

Neke vrlo čudne stvari.

 

Daleko od glavnog puta,

Gde spavaju šumske senke,

Devojčica jedna mala,

Plače jer je zalutala.

 

Iz kućice pored puta,

Iskrala se još pre mraka,

Da svog dedu obraduje,

Korpom svežih pečuraka.

 

Cvrčci cele noćne smene,

Prekinuli šumske vesti,

Da se o tom događaju,

Gorski Smeško obavesti.

 

Ispod žbuna devojčica,

Oči čvrsto zatvorila.

Senke su se razbudile,

Pa se jadna preplašila.

 

Još čvršće je prigrlila,

Korpicu sa pečurkama.

Dah joj zasta kad pogleda,

Više nije bila sama.

 

Od nje pa do kraja šume,

Svici su se okupili,

Fenjerima podignutim,

Zvezdani put sačinili.

 

Onda začu smeh veseli.

Taj krilate sreće tvorac,

Potocima radost nosi,

Kao vetrić razvigorac.

 

Ustala je i na grani,

Iznad žbuna gde se skrila,

Ugledala Gorskog Smeška,

Sa njim je i sova bila.

 

Tršava mu zlatna kosa,

A odelo gorskog cara.

Od ivera ništa veći —

Zvonkim glasom progovara:

 

»Uvek kad ti bude teško,

Seti me se i ne plači.

Onaj ko zna da se smeje,

Lepši je i mnogo jači«.

 

Kad to reče, uze frulu,

Da se njenom oku skrije.

Ostao je samo mali,

Pramen magle da se vije.

 

Tad oseti da joj neko,

Cipelicu dodiruje.

Plamičko, taj mornar šume,

Put joj kući pokazuje.

 

Devojčica sa korpicom,

Zvezdanim je putem pošla.

Pomogli su mali svici,

Pa je dedi srećno došla.

 

Prema srcu Fruške gore,

Gde i jelen stiže teško,

Na leđima stare sove,

Leteo je Gorski Smeško.

 

Već vekova sto on tu je,

Svaku stopu zna te Gore.

Sve što tamo živi, raste,

I potoke i izvore.

 

Svakom hoće da pomogne,

Da učini baš sve ume.

I mudar i voljen car je,

Stanovnika cele šume.

 

Danju pošto ugledate,

Pramen magle da se vije,

Gorski Smeško, znajte tada,

Ni od vas daleko nije.

 

Kada noću lišće šušti,

Gorski Smeško sovu jaše.

Drvo pored kojeg prođe,

Radosno mu lišćem maše.

 

Svaki onaj ko je tužan,

Nek’ u Frušku goru dođe.

Veseli će Gorski Smeško,

Pomoći da tuga prođe.

 

U šupljini starog debla,

Iza čvora on stanuje.

Na leđima stare sove,

Noću Goru proputuje.

 

Kad čvor takav ugledate,

Nek’ vam nikad nije teško,

Zakucajte, kad tu bude —

Javiće se Gorski Smeško.

Šećera blagost

Ništa ne vidim, mnogo čujem.

Horski mol za onog kog nema,

Bogom zvanim.

S deset zapovesti što ga održi

Ta čovečja slabost

Nazvana vrlinom vere u njega.

Krajnja moguća pokvarenost.

Obeležena krvavim znakovljem

Duž vekova (tamničenja).

(I stvori svet umornosti od čoveka

Gde njegov izgled zamara)

Tamna je noć

Tamna je noć. Na magiji daleke poljane, od buketa svitaca, sazdasmo šator od purpura. Sami smo pod ljubičastim nebom, ti, gitara i ja. Toplo je leto. Samo povetarac sa reke donosi svežinu prohladnih bisera od tišine iščekivanja. Započinješ igru žicama gitare.

Telo se izvija u ritmu opasnog plesa. Lice mi zaklanja svilena japanska lepeza, a mislimo, kako je daleko Odesa. Možda bi nam tamo bilo lakše, uz votku i balalajke, da ostvarimo grešne ljubavne bajke i da ostanemo za sva vrema, iza nekih uspomena.

Tamna je noć. Ravnica, u pravednom snu, ostavlja nam svo svoje vreme da napišemo našu priču. Kao da je nama pisati lako?! Jer, tek tako, ti si Onjegin iz jedne balade, a ja sam Ana, iz sasvim drugog romana. Gitara i dalje opijene tonove šalje.

Opasan ples u opasnoj noći prestaje. U dugoj crnoj haljini, što se vuče po prašini, nosim sveću.

I odlazim da tražim sreću i svog pastira, što frulu svira. Možda dođem do manastira, što grehe spira i uspomene briše na purpurnne šatore, svice i kiše. Ući ću smerno i reći: „Bože, nikada više“!.

Tamna je noć. U daljini čujem vezene akorde gitare, frule i balalajke, a ja samo žena od mašte i bajke, okrećem se i trčim opet ka baladi i pastorali. Čekaće me, znam, život stari. Sa nekim ljubavima novim i pričama mekim, jer šta mogu kada moram, u tamnim noćima, divlje kupine da lovim.

Ugasla zvezda

Kad plamen

postane kamen.

U oku zvezde

se gase.

Teške, umorne

kapke

uske zenice krase.

Bledilo lica

rumen briše.

A osmeha

niotkuda više.

Gde zeka pije vodu

Uče sve dok ne nauče,

Mali bata, mala seka,

Gde vodicu pije zeka,

Da pokažu jednog dana,

Eto baš tu, sa mog dlana!

 

To je bila igra, šala,

Porasla su deca mala.

Al' video niko nije

Zeca kako vodu pije.

 

Da ne pije iz rečice,

Iz potoka il' lokvice?!

 

Zeka vodu i ne pije,

Ne kupa se i ne mije.

Takvog je zeka roda

Ne zanima njega voda.

 

Baš je zeka izvanredan!

A zar nekad nije žedan?

S' lišćem sočnim on iskapi

I rosice dve tri kapi!

Gde je put za Banat

Kad si mene oslovila

i ovlaš dotakla

ko da si me ostavila

pred vratima pakla

 

Nisam znao šta ću, gde ću

kako da se vladam

ponadao sam se u sreću

i tebi se nadam

 

Kakav sam kreten bio

i šta sam umislio

kad bi ti se svideo

baš sam pomislio

 

Osvesti me ko za inat

prestao sam sanjat’

ti si samo htela

znati gde je put za Banat

Mudrost

Izraste divno drvo

u nekoj prelepoj šumi.

 

Zadivi mu se običan čovek,

umetnik i kralj.

 

A, onda dođu

neki "mudraci":

 

umesto trave posade beton,

umesto krošnje ostave panj.

1.

Bila je kapija vremena

Ljubavi moje.

Tamni cvet dvorišta.

Most jave i žud.

Kamen i vatra:

Moja je bila svud.

Moja slabost i hrabrost.

Moja tišina, jad.

Sve je u jednom trenu bila;

Da bi zaborav postala sad,

Sto dana pošto je otišla?

Zaista,

Ako je trebalo tako:

Nemam da kažem ništa.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com