Prokleti pesnik

Svaki pesnik je proklet

i nesrećan,

mnoga ga pitanja muče.

 

Nјega spalјuju sopstvene vatre,

ali on želi da se iz njih izvuče.

 

Ponekad je srećan,

ponekad se žali.

 

Ponekad gasi vatre,

pa ih opet pali.

 

I tako,

u tom krugu se vrti,

čekajući dan,

kad više neće pisati pesme,

kada će opet biti

radostan.

Početak

Sumorni mornar sedi na doku,

Sa njim na klupi tuguju ptice.

Suza ko lađa plovi u oku:

Kvaseći mlado okruglo lice.

 

Lopate – šake – kolena stežu;

Iz zadnjeg džepa izvlači pismo:

Soleći ranu ko zdenac svežu

Rečima njenim: „Mate, mi nismo.

 

Neću da budem pomorca žena:

Rođena sam za nešto veće!“

Nјegove grudi hladno raseče;

Mate se diže i tiho reče:

„KOPNO ME VIŠE VIDETI

NEĆE.“

Tragove stopa polјubi pena.

 

Da – mornar i brod – za sva vremena.

Mornar i brod

Za sva vremena…

Zdravo debeli

Pasulj krompir i tarana

To nije nikakva hrana

Mislim bato da sam fer

To ne jede čak ni ker.

 

Ni školjkice ni flekice

Ne vrede ni za po' pice

A tikvice i ludaje

Nemoj nikako da mi daje.

 

Od kupusa noga  zebe

A boraniju ko jebe

Ni spanaća ni salate

Meni nemojte da date.

 

Samo mesom me služite

Ajde malo požurite

Nije bitan oblik tol'ko

Nego da ga bude mnogo.

 

Meso molim mesto 'leba

Meso s mesom jesti treba

Al' ima jedno pravilo

Da ga je kurac pravio.

 

Znači tu otpada riba

Makar kako fina bila

Daj goveđe ili svinjsko

Jareće a i ovčijsko.

 

Pa nek doktor posle vidi

Kol'ki mi trigliceridi

Nemoj jesti nemoj piti

Pa zar 'oćeš zdrav umreti.

Strah

Daljina guta priču

tek započetu

Stih nema moći

da joj uhvati trag

Vapaj sa dna

kida čula

Mir koji sledi

vraća svakidašnjici

Dovoljno velika kazna

da joj iznudi pravu reč

i vrati je NJEMU

Nemoj buditi more

Miroslavu Aleksiću

Nemoj buditi more,

Ako ploviti nećeš;

 

Talasi tad će,

Puni zvezda od soli,

Tužne ljubiti

Stene,

I obala,

U svojoj boli,

Kidati vence,

Od pene.

 

Samu buru

Videćeš...

 

Zato:

Nemoj buditi more,

Ako ploviti nećeš.

 

Nemoj buditi more,

Ako ploviti nećeš.

Beli bicikl

Priđoh mu jednom i pitah ga.

Šta to čini?

Reče preplašeno

Žao mi je snega i mojih sanki

Jer ih nema više.

Reče i uteče

Belim biciklom.

Dan pred polazak

Zadnji je dan

potonuloj zori.

Zvezde daleko

na nebu su skrite.

Prelepi cvete

latice otvori

da bar još jednom

osetim te.

Tamo gde idem

lepote nema.

Sav sjaj će pokriti

zemlja i šaš.

Već dugo slutim

šta mi se sprema.

Spasi me, Bože,

kako znaš.

Za uzvrat nemam

ništa da dam.

Sem ove duše

kvarne, pokajničke.

Radih kako najbolje znam,

prezreh svoje

ruke izdajničke.

Sudnji je dan,

a oči cakle.

Neiživljene, života pune.

Kad bi me iskre

spasa takle,

pravdom bi zasjale

Božanske strune.

Dan kada je otišla Olja

Olјa, tebe su odneli vetrovi budućnosti.

Ispleli su ti most od želјe i snova,

između kiše i sunca,

između korova i ruže.

 

Pobegla si od zgaženih pikavaca

pobacanih po podu, prlјavih poker

aparata, propalih tiketa...

 

Pobegla si

od polupanih flaša i

polupanih mozgova.

 

Olјa!

 

Nisu te voleli!

 

Nisi ni ti njih!

 

Ali sreća je došla po tebe,

sreća je tebi bacila uže za spas,

a ne njima.

Smrt pesnika

Pаdаlа је kišа i nеbо је ličilо nа оkо.

Pričаću ti о sаmоći pо strаšnоm sеćаnju

Kао sin pоštеnih rеči, njihоvа sеnkа i krv.

U јеdnој šumi, nа trulој krоšnji, visоkо,

Živео pеsnik. Nоću је lоviо pticе, а dаnju

Ćutао. Pоrеd stаblа nаgоmilаnа rаslа је strv.

Kоsti i krilа.

 

Snоvi i rеkа tеkli su, nežnо, јеdnо u drugоm,

Аli оn niје znао. Živ sе čudiо zаštо pоstојi,

Dоk rеči sаkrivа vоdа i rukе umivа tајnа.

Ludаčki је skоčiо nа tlе, svоm skuplјеnоm tugоm

Pоčео trаvu dа lјubi. I kаmеn. Suzоm dа bојi

Bilје i trči krоz sеbе. Kаd nајzаd izrоni sјајnа

Iz tеlа kаp.

 

Vidео је srcе. Pоkоpао је lеšinе pticа,

Lišću imеnа nаdеnuо, zеmlјu upаliо snаgоm.

Stао јe zаglеdаn u svеt kојi sаm stvаrа.

Činilо sе dа uzimа оbrisе crvеnоg licа

Pоslеdnjе zvеzdе. Pоšао је, оpiјеn, zа nоvim trаgоm

Ni slutеći dа gа čеžnjа prvi put vаrа.

I оžеniо sе.

 

Pаdаlа је kišа а nеbо је ličilо nа оkо.

Ugasla zvezda

Kad plamen

postane kamen.

U oku zvezde

se gase.

Teške, umorne

kapke

uske zenice krase.

Bledilo lica

rumen briše.

A osmeha

niotkuda više.

Gde je lampion

Tu gde gori lampion

sedi svetski šampion

a po čemu je on poznat

uskoro ćete i vi doznat'

 

Šampion je istina je živa

u prekomernom ispijanju piva

ni rakija njemu nije strana

a to mu je već velika mana

 

Nekad davno bio slavna faca

to je onaj što bicikle baca

slava mu u glavu udarila

duša mu je dosta popila

 

Ko visoko leti, taj bre nisko pada

život mu pun sada čemera i jada

spas od sebe samog on u piću traži

ali ne zna glupan da to više ne važi

 

Njegova je zvezda pala

nije dugo ni sijala

zato sada sedi on

tamo gde je lampion

Polje

Kad sam poletio kao da se zatalasala zemlja

planinu da napravi od mene,

ali samo malo se pomakla u vis

na leđima jedine oranice.

Humka je tu,

na humki čudan neki znak-krst, raspeće.

Od lima izrezano telo čovečije,

i prikovano ekserima,

za ruke i noge prikovan go čovek

od lima, na pravim ekserima —

vidi se iz visine oblaka da je prikovan,

vidim očima mojim munjevitim da su ekseri — pravi.

Boja neka jeftina mora biti — otrla se,

lica nema taj čovek razapeti goli,

otrlo mu se lice sa glave.

Glava je u zmaja jedan od njegovih sjaja,

lice je sjaj glave, oči, usta, jezik,

oči su plamen, usta su plamen, jezik je plamen,

iz svakog od njih suklja po jedna vatra zmajska,

i čovekovo lice je plamen, i strasni i zmajski,

i suklja plamen lepote i nade iz njega i vere,

ili mržnje, nepoverenja i očajanja.

A ovaj goli — na krstu razapet — nema lica.

Krst — zar to je samo snaga njegova?

Krst je samo drvo ukršteno sa drvetom?

Ej, ti bez lica, kako da te gonim ili milujem,

kao što sa čovekom činim, koji na krstu nije —

go jeste mnogi, od siromaštva i neimanja,

ali razapet nije, bar ne na drvetu, kao ti,

razapet je, to znam, između nemaštine i mržnje,

razapet je između želja i skromnosti života,

a ti brez lica u polju ma krstu, ko si ti?

Šta ću sas tobom da radim?

Di da te denem? Da li da te kaznim, možda,

što se uplićeš u moje tajne, bezliki,

ili ću te pomilovati po kosi dugoj i bradi —

ili ću te zverima izložiti i olujama,

ili ću te od ljudi zaštiti ako te napadadu?

Vide ti se bodljte trnovog venca oko glave,

ili mi se čimi da se vide,

već je veče, samo izgleda da je trnje,

jer znam da trnov venac dođe oko glave

ako krv u kapljama sedi na čelu.

Ko te je okrunio sa krunom od trnja?

Što si je primio? Zašto ji nisi satro?

Zašto im nisi sunuo u lice plamen žeženi — tebe,

što ji nisi sagoro, speko, uništio,

što jim krunu na njinu glavu nisi metno,

što jim od plamena tvoga krunu nisi natako usijanu —

zar da čovek primi krunu od trnja na čelo,

a čovek je — koji krune nema, koji se samo pokorava,

koji prima nasilje kao dobrotu, a dobrotu kao nasilje —

ne, ti nisi dobar, ti si bunio protiv zmajeva neki

koji nisu imali plamema da te sažegnu,

ali koji trnju zapovedadu, trnju mrtvom,

ja samo živom svetu zapovedam, ja zmaj nebesa i zemlje,

sa živom silom oblaka, olujina, voda i bilja.

A ti si nekud teo gde mrtvi odu nepoznati,

kad krunu si primio od trnja i razapet bio —

hej, jadni ti, sramotom na drvo pribijeni —

pa ti si jadniji od svakog mog strašljivog čoveka

koga olujama tučen, i vetrovima nosim i poplavama davim.

Veče je već palo — ja se još sas tobom bavim — bestraga da si!

Još će mi klonuti od umora krila sve oko tebe leteći.

Telo golo na krstu od lima otrle kiše, moje kiše,

izela slana i magla, moje magle i slane,

izgrebali mrazevi, izgrizli gromovi, moji mrazevi i gromovi.

Od zime koju nose mešine vetrova u utrobama

koje ja šaljem po tatošima na zemlju za paore ljude,

da im pokrije sneg i mraz posejanu pšenicu ozimu,

da se razvije klica semene matere rođenja rane,

ispucala je zima snegova i mrazeva iz mešine ladnoće

boju tvoje limene slike na krstu drvenom

popucalom od vremena, moga sluge vernog u prolazu, oglodanom.

Puca boja od zime moje, a posle otpadne — odnesu je vetrovi.

Sad humka na koju su poboli tvoj krst i raspeće

nosi i mišlinger zeleni, za stoku ranu, rana rane ljudi.

I bundeve su na humki, srčike bundeva bele glave, žuta jezika,

zube bundeve keze na tebe, zube sakrivene u glavi, semenje.

I raž zelena je na humki na kojoj si mesto zauzeo.

I sve to kroz sumrak dobija nove boje po sebi kadifene,

i talasa se, talasa slika, čuje se njen šum slikovit zelen.

Zelena je raž, bundeve su nabujale, siromasi se vesele,

dao sam mnogo kiše da padne na humku tu ozarenu,

mnogo je sirotinje tu seme posejalo za jestivo,

jedan tatoš moj samo se za to brino da oblak jedan cepa

nad humkom zelenom punom bundeva, raži i mišlingera —

Poslednja kola u daljini se gube sa polja, kući odlaze,

letnji put pun prašine zasipa vidik ispod kopita konjskih,

idu kola u selo, žure na noćište.

I ja idem da se u logove vlažne tople spustim zmajske bare,

da vatru tela i duše utažim malo u močvarima.

Konji radosno ržu u daljini. I ja ću te ostaviti, raspeti.

Da ti pomognem, nek dune vetrina koja bi pokidala

eksere na tvojim rukama, na nogama probijenim,

pa da te jedan mali tatoš moj povede u selo, na groblje,

tamo kraj grobljanske kuće udovičke naćeš kamaricu sena,

u nju možeš uviti golo tvoje telo, da se ugreje malo i otpočine.

Ako te moradu opet viditi sutra razapetog,

jedan moj tatoš će već u zoru doći po tebe da te dovede i metne natrag

da sagnute glave mrtav krvariš i sažaljenje paora izazivaš,

al noć da provedeš posle toliko vekova miran, tih, u senu toplom.

Evo, kao čaršav spuštaju moji tatoši vetrićak — čaršav na vidik.

Nikoga više nema u polju, samo tišina, i ćurlik jedne noćne ptice — zbog progonjene mušice za hranu odocnele ptice.

Mrak je pao, pun je noći. Neće tuda niko proći, niko više.

Tu je nigde bijo potok, Đukošin se zvao.

Utono je u trave, u žita, u raž, u cvetne čkaljeve, bulke.

Evo javio mi se noćni vetar zviždukom dogovorenim.

Široki noćni vetar brez pravca. U mrak je naletio i polego,

Nikoga nema više, razapeti, siđi, evo, je ću ti i sam pomoći.

Nešto mrmori, da l ti to odgovaraš ili Đukošin se čuje?

Šta ja znam, male su to stvari za jednog zmaja; i ti, i ti.

Ja letim dalje, još Tisu moram obići pre spavanja.

Da li će noćas mirno počivati brez buke i brez stida.