logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Pozdrav učitelju

Kad duša počne

nemirom da treperi

i traži odgovore

na prispele slutnje,

pravi je blagoslov

susresti čoveka

koji te usmeri

na moguće pute.

Ja znam

da moram pronaći put,

onaj jedini i samo moj,

koji je oduvek

utisnut duboko,

po malo naslućen

i po malo snen.

Kada zatreperi

zvezda vodilja

i krenem dalje

za svojom dugom,

šta reći učitelju

osim: „Hvala

i želim Vam

prav i blagosloven put".

Rana jesen

U kraj neba je

crveno sunce uskočilo.

Od dana umorno

ode da bi prenoćilo.

 

Lagani vetar jesenji

još bira tople note leta.

Oslušni, pevuši

valja da se prošeta.

 

Kažem da čarobna je jesen rana.

Ko lepa devojka  ulicom gazi doterana.

Ne možeš proći mimo nje bez daha,

ukrašće bar par uzdaha ...

Kažem da čarobna je jesen rana.

 

Deca i zvezde nju najbolje poznaju.

Danju se sa njom ulicom svakom igraju,

a noću svaka zvezda zna da treba

naći svoje mesto neba.

Kažem da čarobna je ta jesen rana.

Kada sam odrastao

Kada sam se rodio

na vlasti je drug Tito bio

i pošto sam bio mali

pionirom su me zvali

 

Kako sam odrastao

omladinac sam postao

lepo mi je bilo to sve

rekli su večno trajaće

 

Onda je njemu došao kraj

zaobišli mi smo raj

dotle je sve bilo fraj

al’ to više ne sanjaj

 

Sada kad sam odrastao

i na svoje noge stao

video sam, bre, i to

sve što sija nije zlato

 

Onda sam primetio

sve bi tada isto bilo

da nam je drug Tito živ

i on bi nam tada bio kriv

Varveđa

Usred srca vajnoga Banata,

u onome tužnom Bečkereku,

Bečkereku gradu velikome,

na rečici banackoj Begeju,

u njegovom pupku samom, kasti,

jedna torta povelika bila

na baknketu keđelmeša ura,

jedna torta zdravo fina,

od oraja čisti umešena,

išarana sas obrstom-šlagom,

sas tornjevi viti i pendžeri uski

od otoga kretoš-grilijaša

sred Banata našog siromašnog

jedna fina gospocka varmeđa.

Jest grilijaš svuda uokolo,

cifrasta je od šlaga-obrsta,

al zidovi jesu od opeke,

a opeke od banacke zemlje,

a od žute one ilovače,

u koju se mrtvi saranjuju,

od ote su zemlje ispečene

te opeke bečkerečke crne,

a crne su od krvi dedova

kojino su tu zemlju kopali,

i sas krvlju njinom crnom

ilovaču jesu umesili,

i sas krvlju i sas crnim znojom,

jerbo krv, znoj od naroda rackog

najbolji su za mešenja lepa

sas kojim se varmeđa podiže.

Temelji su sas suzom kvašeni

od onije banacki robova

koji su po tavnim tamnicama

za dugove njijevi  dedova

vekovima tuna robovali

robovali, koste ostavljali,

a u temelj od varmeđe dične

krv, znoj i suze još pride –

zaoto je varmeđa banacka

na temelji čvrsti podignuta

da sas njenim vitkim tornjom

po Banatu sve ona nadvisi,

toranj onaj od najlepše torte,

s grilijašom zelenim farbani.

Ta zelena farba što se masti

to su njive u zelen prodate

da se caru varmeđska porcija

do filira jednog sva isplati,

da fukara ne bi možda dužna

njenom caru – gospodaru bila.

Svaka para srebrna brušena

od ovoga krvavog poreza

po jedna je suza devojačka

što je nije mlada devojana

oko vrata u niski ponela.

Svaki dukat u porciju predat

od majke je jedne strašna kletva

što je majka na sisi kunela

i svog cara i kraljsku varmeđu,

jer bi dukat  u niskama bijo

svakoj momi miraz preobilan

da se moma u dobar rod uda,

di ne jedu luka sa sirćetom,

nego brava tučedu u glavu,

da im snaša jede paprikaša.

Svako zrno lepa i maltera

s kojima je varmeđa zidana

to su one neme reči strašne

od dedova i od askurđela

s kojima su vazda propraćali

gospodu i varmeđu njinu,

kad su kuluk na nji nametali

po banacki rovnati drumovi

di se bare od paorske krvi

sas barama od kiše mešadu.

Sve je na toj torti od varmeđe

za gospodu i za plemenite

besne, ljute banacke spajije,

i za njine debele išpane

što im goje masne spajiluke –

kad gospoda presvetla naiđu

u Bečkerek a kod feišpana,

torontalskog župana velikog,

svemogućeg međe gospodara

usred srede banacki prostaka

političara i bednih trećaka

što iz drugog i iza trećeg dela

radidu za cara i kralja.

Kad je meni suza paorije

okvasila s rosom zmajska krila,

kad krv gusta od risara bedni

sva je polja širom orosila,

ja sam sazvo u Kumane dično

kraj njegove ponosne utrine

u kumanskoj staroj vetrenjači

sve tatoše moje na skupštinu,

te smo tu mi tri dana većali

i na kraju doneli odluku

da narodu našeg duž Banata

i popreko preko zemlje crne

povedemo vojnu najstašniju

s gradobitom i sas olujinom,

sas oblaci crni vilenjaci,

i sas svima jakim vetrovima

-  pa na tortu onu udaridu,

i sas crnom zemljom je sravnidu.

otišo je grilijaš i obrst

-  rasprsno se nebu pod oblake,

srušili su olujine strašne

sve zelene županske tornjove,

severac je pendžere polupo,

a temelje zatresle su hale

što s gromovi uvek napadadu.

A za njima sa mnom na svom čelu

sa poslednjim zmajom od Banata

ustala je silna sirotinja,

ustala je kuka i motika,

ustala je gladna golotinja,

podigla je srpove i kose,

da pokosi korov izđikali

što je Banat-zemlju prošarao,

što je narod od zemlje banacke

u grob žute ilovače smradne

saraniti za uvek hoteo.

Hajde u finu materinu

Nemoj da si toliko drčan

nećeš ni ti biti večan

vidi samo šta ti rade

smeju ti se na sve strane

 

Debela si svinja bila

mnogima se zamerila

tebi ništa nije sveto

splasnuće već i tvoj ego

 

Ispušena si muštikla

a iz guze viri štikla

koju si ti zaradio

kad si i nju zarazio

 

Oslobodi nas ti sada

od tvog glupog jada

iz nosa obriši slinu

hajde u finu materinu

Nena, nastavnica nesrećnih naučnika (N)

Nikada nismo našli neku

nastavnicu, nalik na Nenu,

neiskvarenu, neopisivu, nestvarnu.

 

Nikada nećemo ni naći.

 

Nema.

 

Nigde nema.

 

Nena nosi na

Naramenicama

nasmejane noći,

na nosu najlepše

nebeske nežnosti.

 

Nena nas najmanje namuči,

Nena nas najviše nauči.

 

Nena, Nena,

najlepša, najbolјa.

Nena, Nena,

naša nevolјa.

Snaga vaskrsenja

Ne ti nisi

samo uveli list

odbačen sa stabla

svog života.

Ti si radost zrenja

i trajanja kroz

vek vekova.

Radost vaskrsenja...

Jer rodićeš se opet

i listati zelen

i pun snage.

Moraš sazreti

i odbačen biti

da bi hranio

tlo korena

postojanja svog.

Ti veneš al’ nemoj

tužan biti,

jer rođen si u ritmu

neprolazne

snage večnosti...

Makovi voljeni moji

Kroz zrelu travu,

kroz polja žita,

kolona makova

razbuktala hita.

Da umije se

jutarnjom rosom,

da svoje latke

okupa suncem.

Lepota leta,

toplina boja...

Nežnost bez dodira,

govor bez glasa.

Ah dragi,

mili makovi moji!

Žalosna vrba

Saseći ću vrbe u korenu,

mudraci kažu da tugu nose.

Ne dam da guste raspuste kose,

i plaču danima, nečujno, tiho.

Sadiću jasmine, srebrne breze i jele vite.

Da šapću nežno, tihom povetarcu,

da smeju se na kiši i krošnjama svojim,

dom moj da štite.

Baštu ću svoju zasuti ružama,

i ne dam blizu suzama,

sem ako one radost nose.

3.

Nedostaje mi kosa.

Nedostaju mi oči.

Nedostaje mi.

Nedostaje mi štit.

Nedostaje mi tuga.Inat.

Jesen je mrtva na vodi.

Nedostaje mi.

Nedostaje mi lјubav.

Nedostaje mi ruka.

Nedostaje mi njena

Bol.

Jesen je mrtva na vodi.

Pesma o pivu

Što mi ova veza prija

ti si moja simpatija

spuštaš mene na svoj nivo

ime ti je svetlo pivo

 

Odan ću ti biti i ja

ne zanima me rakija

neću pasti tako nisko

piću samo Apatinsko

 

Moćno je to Jelen pivo

jebe mi se za sve živo

dok god ga u ruci držim

moći ću da se osvežim

 

A kad ostanem bez love

on će opet da me zove

zavrnuće meni šiju

da zatražim veresiju

Momci

Hej, momci, što se nadigravate u kolu kraj duda,

ja sam vidijo već dosad u životu mom zmajevskom

veće momčine od vas i veće nadigravanje.

Nije dosta valovitoga vetra što vam kolo pravi,

u kovitlac kad ga zaošinete besni mladi,

već svaki za sebe nek se opusti iz kola,

sam, napušten sebi  i sudbini koju odabere

jedan pred drugim nek vatru potera pomamnu,

skrivanu kroz  dugo detinjstvo ovčarskim pojatama,

za vreme nemirni noći zvezdani sa mesecom

zašlim za daleka sela, za tresetišta i ritove,

u kojima ja bunovan dremam čekajući da prođe noć,

i opuštena repa i krila davim se isparinama bara.

Tako isto u selu drema budan momak mlad

na senu sam, gušen od mirisa trava osušenih,

sam, sas rukama pod glavom usijanom, ludom,

sam sas telom njegovim pod njega podastrtim,

sas groznicom u prsima, u trbuvu, u nogama, u moćnicama,

same ruke brez ljubavi, same ruke brez zagrljaja,

samo strasti koje ga taru i previjaju u grčevima,

strasti nepojmljive po trista noćiju ispočetka,

sas stidom sateranim u kosti koje škripe od siline,

sas vatrama žudnje kao vatrama ivanjskim

što mu srce jededu zalogaj po zalogaj

ko što mu, kad zadrema jače, devojka jede prsa

što mu se nadimadu zadihana od neviđeni poljubaca.

Tako ja vekovima bunovan glavu zamećem u treset,

pitam se gde su oni koji ne ljube da ne spavam sam

-  kad me ljube nek sa mnom budu po noći ostavljenoj,

kad sam sam sa sobom kao badža na zabatu kuće razjapljena,

kad sam brez milosti i strave ljubavne u naručju,

dok čekam tuđu devojku iz sela najlepšu, ali ne moju,

koja će plakati dok je ljubim i obljubim,

dok joj srce jedem strelovitim zubima i ognjenim jezikom.

Bežite, bežite, momci, kojekuda, bežite u tuđe noći,

bežite u noći devojkama u vajate i u dunje i jastuke,

neće vam niko nikad doći ako ga ne potražite i ne nađete,

sami ćete umreti raspeti na stegnima vašim razjapljenim,

nad zagrljajem praznim kojim se grče samo senke vašeg srca,

u kojima nema ljubavi sem bunila i buncanja od vas sami.

U kolu ruke otpustite, nek momak stoji  pred momkom samo,

u nadigravanju za ljubav čiju nek gore oči tuđe,

momak jedan sas istim ponorima i dolovima i jogovima tuđim

u kojima traži svoje jogove, ponore, bunare i provalije.

Sas ćutanjem varljivim i govorom vaši očiju noževe isukajte,

zarite ji u svakog ko vam brani da grlite ljubav golu,

nadigrajte momka komšiju u srcu komšijskom otmite ljubav,

za sebe samo nek kucaju sva bila na svetu i drkću puti.

Svaki pokret tajna, stasa hiljadu znakova, sadržaja i bede,

prijateljstvo i ljubav iznevereni zauvek, rvu se ludi,

i ljubomora, i zavist, i podlost za ljubav i ljubav za podlost

-  podmukla zaseda po hladu meseca koja će da ti prospe creva

što ti u srcu snage zavijaju prazna od pohotne gladi.

Po hladu pavorskog meseca momka koji te ismejava.

Momče paorsko, zar ne vidiš u ruki tvoga parnjaka-druga

guju sakrivenu kako palaca jezikom i otrovati te oće

da bi ti otela ljubav tebi namanjenu, lopov od srca.

Nek gajdaš svira suze i ludilo razgrnuto, sto glasova,

a svaki sto drugi – koji svi na sebe liče ko jaje jajetu

iz kog se suncokreti rađaju – samo u noć vuče

i kopa po tvojim prstima mladalačkim punim mišića i sluzi.

Umesto suze, pesnice nek biju po tuđim vratima zamadaljenim,

neka se otvore vrata, ti ući moraš, ti si gladan ljubavi,

ti je i ne poznaješ drukčije nego ko vonj mirisa opojni.

Da li razumem lica kamena ova koja me pominju,

jer nisu zmaj, ni krilo njegovo, ni plamen ognjeviti,

već strah je da se ne odaš kad po pojatama  plačeš,

cviliš ko ptica kojoj su sačmom izrešetali krila,

a ti još krila ni imao nisi, tek ti niču, a ti padaš?

Kako ne razumem, kad ni ja devojke nemam, ni udovice

kod koje bi tijo kuco na pendžer da je obujmim,

već prazna srca i loga ovlaženog suzama-barama

kljujem po srcu sas krljušću moji krila stari,

i kandžama srce svoje razdirem, srce neizmerno

koje ne zna za ljubav ničiju, koje samo gori,

i u ugalj će me pretvoriti kad čas dođe brez ljubavi,

ili brez mržnje strelovite koja me u nebesa vine.

Ja razumem vašu ćutnju koja je ljubavna, razumem vašu mržnju,

koja je strast i pohota, ja razumem vaša stegna – vas same,

ja znam šta znači patnja smeha koja se davi u suzama.

Srčite iz vaši nemi reči život koji pali i ruši,

i gradi i podiže hram u samom srcu brez temelja,

koga će prva bujica strasti odneti kao slamku,

koga će srušiti, slistiti, ko kuću od karata.

Gajdašu, i ti zaspao. Zar si se umorio već,

kad momak ni pola nije izreko svoje, što mora reći,

a ja još nijednu reč od oni tajni koje razumem,

koje sričem od postanka sveta nebesima ritova

i ševarima zaraslim u trstike u kojima trske pevaju

o tome kako su samorane i kako bi ljubavi, ljubavi!

A ja u trsku usađen, star i otežao, tažim vatru

koja mi još uvek bije na usta, nozdrve i na snagu.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com