Vratite mi pesnika

Zašto se nikada ne dodimu svila i leptir crno-srebrni.

Na tkanju moje duge, nežne i samotne, tamno plave i ljubičaste?

Zašto mi neko sa dušom dubokom, kao u pesnika, ne ukrade krišku bajke, nevinu i belu, bosonogu poput ovih oblutaka na kojima stojim i gubim minute odlazeći u zaborav?

Zašto više nema pesnika sa kosom od zvezda, sa rečima maga, pomalo lažnim i čudnovato lepim, sa rukama dragim što dosežu moje daljine?

Vratite mi pesnika od svilenih snova i leptira crno-srebrnog, i dušu njegovu nevinu i belu. Vratite mi moju krišku bajke, jer ja je ne umem ukrasti.

Miris tamjana u noći

Oktobarska noć u meni diše. Ja nemam vazduha ni za delić odlutalih misli, da ih vratim i poklonim onima što traže odgovore koji se u ovoj tišini ne rađaju.

Miris tamjana u mojoj kosi, nestaje u daljini ruku, pogleda, nesnu noći, a ostaju tornjevi crkava i zvona da lelujaju u mojim nervima.

Hiljadu treptaja snova u jednoj noći, hiljadu godina iščekivanja duge, a ona će, ipak, nestati, tu iza prvog oblaka neba i ostaviti mi samo pramenove sećanja i kameno lice izgubljene nade.

Zaplovi danas u svoju stvarnost, u svoju luku! Pogledaj u oči i Boga!

Tu završi noć i priču! Ostaje cvet da zamiriše u neko novo jutro, u nekim novim ćutnjama, u nekim dragim daljinama.

Ostaje samo miris tamjana u mojoj kosi.

Noćas ću da volim

Noćas ću da volim samo ove snežne drumove, što me vode izvan neizvesnih pogleda, nedovršenih rečenica, nerazumevanja cvetova što savijaju samo stabljike pod naletima vozova života.

Otići treba daleko, nekude van domašaja hladnih prašnjavih stanica, stalnih odlazaka sa kratkim pozdravom nekim sasvim tuđim glasom, što ostavlja znane prazne ruke i neku usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta.

Noćas ću da volim samo ove moje snegom posute platane, i pokušaću se sviti u krilu bliskih mi svetiljki zvezda, na svom komadu neba, da otuda ispratim sve odlazeće vozove, a neotpozdravim ni jednom od njih.

Noćas ću da volim i ove snežne drumove, i bele tihe platane i sve odlaske zakasnelih vozova, i sva zadovoljstva zbog nesna moje duše i paperja damara mojih misli.

Večeras ću da volim prašnjave mirise prošlosti. Neću pozdraviti povratak nostalgične iluzije vetra, tako retko mog, deliće mozaika savesti. Kazaljku sata večeras ću da volim. Neka zastane u svom krugu tačno u ponoć i ostavi samo usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta izvan svoje uvek znane putanje.

Prošlost

Pevao si pesme neke i svirao u tambure, noćio si po svadbama, mehanama, ulicama, a duša ti, stara kučka, spavala sve do nekog ručka u birtiji nekoj „finoj“, gde se skuplja društvo „sjajno“, da zborite o ,,tezgama“, o ženama, prevarama, o životu tako dugom, tako trajnom, 'al bez mašte i bez bajke, bez brezinih osećanja, jer sve su to samo nepotrebna stanja.

Pisala sam pesme neke, pune plime i oseke, nekih teških osećaja, što ih moja duša zbraja. I otkuda da se nađem u pauzi tvog beznađa, skrivenog od samo tebe, a kamoli od slučajnih prolaznica bez kupljenih ulaznica.

Ja od pesme Jesenjina, Majakovskog i Bodlera, duša struna, zlatna srma, što se kida i od reči, a kamoli od bezdušja tvoje ruke k'o utoke. Ona neće ni brojeve da otkuca, od tišine tvojih reči, kada zvuci zatrepere u tvom stanu kao hanu.

Ćuti ćutnja, kao slutnja nekog tako kobnog mira, kao pastir pred noćnu oluju kad frulu zasvira. Ti ne sviraj više reči, niti lažne, niti vlažne, meni više nisu važne. Nisam dama sa reklamom glupog lica, glupog uma. Malo više sada vrede moje oči, moja kosa, izvajana noga bosa, a pamet me ne izdaje.

Ona traje tako krhka, tako jaka, kako-kada, al' ne daje da je tamo neki frajer velegrada, sa maskicom prostog garda, nagna lako i olako na životne promašaje.

Ako možda nisi znao svirati u tambure, smejati se raskalašno, onda samo da ti šapnem putem neba, kao zeba, da ljubav zna i da traje kada saznaš iznenada i za takve običaje. Biće kasno da se kaješ, moj derane.

Opsena

Opsena si, možda, moja postao.

Opsena bez sna, bez kraja i bez početka.

Opsena sa lažnim osmehom i tuđim rukama.

 

Zašto bih čekala, uzalud, te strane oči,

te ruke navikle da miluju bezbroj tuđih stihova,

te reči navikle da, bez mojih usana na njima,

izgovaraju hladne kiše za žednu moju dušu.

 

Opsena si, možda, moja postao,

skrivena maskom iskustva dalekih sibirskih noći,

opsena skrivena od same sebe,

od mojih snoviđenja što udišu tvoje mirise prošlosti.

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.