logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Onako iz duše

Da li si nekada voleo pijanu pesmu kafana,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo sokake u noći, što mirišu na jorgovane,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo avgustovsko grožđe, rumeno,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo čilaše sa grivom u oblacima,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo toplu kišu, eteričnu, u proleće,

onako iz duše?

 

Da li si nekada voleo ženu, opsenu, pesmu, magiju,

onako iz duše?

 

Bože, imaš li ti uopšte dušu?

 

Tako duboko boli što je imam,

a tako sam srećna što ti mogu odlomiti krišku.

 

Ukradi je neprimetno, zbog mene,

onako iz duše.

Pozorišna predstava života

Čuješ li, večeras u našem gradu gostuje poznati cirkus! Veliki šatori, izdresirane zveri, tužni klovnovi. Čuješ li? Povedi me! Večeras u našem gradu gostuje veliki cirkus života. Otići ću sama, ako te noćas opet ne bude bilo.

Hoću da gledam igračice na žici, na rubu njihove izvesnosti. A, vi, pajaci, polako, udišite život, komad po komad, samo ne odjednom i ne sav. Ostavite ga malo i meni. I ja volim miris pokošene trave, gutače vatre, umrtvljene zmije, ali ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove!

Staviću masku arlekina i ući na glavni ulaz, bez kupljene karte, jer, život je velika cirkuska predstava i ja ću ga glamurozno odživeti. Možda ću biti lepa dama gospodinu iluzionisti i možda ću izaći iz crne magične kutije sa glavom, ili bez nje.

Ostaviću vam iluziju svog bezglavog tela. Ako vam nešto zatreba od te treperave iluzije, uzmite slobodno, kao amajliju za sreću, za neka lošija vremena.

Ušetaću, možda, u crvene boje šatora, kao Ciganka, sa šarenom maramom i promuklim zvučim gitare. Samo mi upalite sve vatre, da vidim plamen. Da ti gatam da te čekaju neka putovanja, smeh dece iza nekih vrata, sigurna savest tvog sasvim udobnog života, ali nikada više neće te čekati krhko telo plavičastog plamena, ni nedovršene pesme, ni ludi snovi od tri po podne do devet ujutro nekog narednog buđenja.

Vidiš li plakate?! Večeras, ja nastupam u mirisima velike cirkuske predstave života!

Završismo priču sa po kojim vozom između nas i rečenicom. Ja započeh da igram savršenog leptira u ovom čudnom životu, gde videh samo stope u sveže palom snegu koje se zaustavljaju na glavnom ulazu šatora. Njih će pokriti sneg, A ja, ja ću glamurozno odživeti sve arlekine, pajace i Ciganke, što gataju samo srećne ljubavi, ali nikada ne klovnove, ni one tužne, ni one vesele. Samo ne klovnove sa plavičastim plamenom.

Zavoleće me

Da li će me neko slučajno sresti na Bulevaru kralja Aleksandra, na nepoznatoj raskrsnici, oči mi ukrasti za tren mali? Neko me hteti kao prozeblu grlicu, za samo sledeću ulicu. Slučajno se saplesti o moju kosu, o nogu bosu i zastati. Slučajno neće.

Pada veče.

Da li će neko nekad proviriti u moju dušu? Tek da ugasi beskrvnu sušu! Uostalom, koga danas interesuje moja duša, kada na prodaju nije. Kiša lije. Ispod trema prepoznajem siluete u svom srcu, staklene marionete. Da li će neko zastati? Da ih kupi, možda? Sigurno neće.

Pale se sveće.

Da li će neko, baš u večeri rane, zakasniti na pozorišnu predstavu. Recimo Ibzenova „Nora“, i onda, kao da mora okrenuti se meni, kao nekoj čudnoj seni i pokloniti dve ulaznice iz sažaljenja. On nije znao da buket kupljenih pozorišnih karata ova duša ima. Da li će mi neko pružiti ruku i povesti me u Pozorišni foaje? Naravno da neće.

Odletelo plišano veče.

Da li će neko danas zapaziti da mi je sunce osmehom ogrejalo maline? Da su mi usne zrele kupine, da su mi ruke tanane breze, a kosu nosi južni vetar kao vremena čeze? Da li će ove noći neko slučajno proći i zapaziti svetlucavu usamljenu marionetu u zamišljenom menuetu?

Da li će doći do mene, poljubiti mi zagrljaj, zavoleti oči kao dva lešnika i toga trenutka sa mnom preleteti Srebrnu kapiju, baš te noći zaigrati sa mnom u sjajnom salonu uz muziku Lista? Samo nečija bista i ja. Nikoga nisam zapazila.

Zavesa se spustila. Svetla se ugasila.

Da li je ovo pozozorišna predstava?

Aplauz je zatomljen na pola puta.

Prošlost

Pevao si pesme neke i svirao u tambure, noćio si po svadbama, mehanama, ulicama, a duša ti, stara kučka, spavala sve do nekog ručka u birtiji nekoj „finoj“, gde se skuplja društvo „sjajno“, da zborite o ,,tezgama“, o ženama, prevarama, o životu tako dugom, tako trajnom, 'al bez mašte i bez bajke, bez brezinih osećanja, jer sve su to samo nepotrebna stanja.

Pisala sam pesme neke, pune plime i oseke, nekih teških osećaja, što ih moja duša zbraja. I otkuda da se nađem u pauzi tvog beznađa, skrivenog od samo tebe, a kamoli od slučajnih prolaznica bez kupljenih ulaznica.

Ja od pesme Jesenjina, Majakovskog i Bodlera, duša struna, zlatna srma, što se kida i od reči, a kamoli od bezdušja tvoje ruke k'o utoke. Ona neće ni brojeve da otkuca, od tišine tvojih reči, kada zvuci zatrepere u tvom stanu kao hanu.

Ćuti ćutnja, kao slutnja nekog tako kobnog mira, kao pastir pred noćnu oluju kad frulu zasvira. Ti ne sviraj više reči, niti lažne, niti vlažne, meni više nisu važne. Nisam dama sa reklamom glupog lica, glupog uma. Malo više sada vrede moje oči, moja kosa, izvajana noga bosa, a pamet me ne izdaje.

Ona traje tako krhka, tako jaka, kako-kada, al' ne daje da je tamo neki frajer velegrada, sa maskicom prostog garda, nagna lako i olako na životne promašaje.

Ako možda nisi znao svirati u tambure, smejati se raskalašno, onda samo da ti šapnem putem neba, kao zeba, da ljubav zna i da traje kada saznaš iznenada i za takve običaje. Biće kasno da se kaješ, moj derane.

Muzičar

Od kafane do kafane, od tambura do tambura, od pesama do pesama, sve od čardi i do čardi, proleća akordi ljubavi gladni, tamo negde iz ravnice one srednje, one puste i široke, gde je reka usred grada večno mlada i otmena, gde umire uspomena na birtaša, аl' bez čaša i bez flaša, samo bure puno vina i poneka cura fina za jedan sat, il' dana mesec, da se sruši zid od vlage, da se duša ne uplaši, da se srce ne osuši od čarobnih osećaja, što ih neka kosa meka donela u predvečerja.

Od tamnih noći do belih zora, od kajsijevače do čiste komovice, od starog gosta do novog gosta, od „Rjabinuške" do „Kazačoka", umiru negde dva crna oka, onako, iz čista mira, jer znaju da birtaš nema obzira prema osećajima nežnog svemira, tek, voli samo društvo staro u osvit zore, dok se pijane misli broje i postelje bezdušnog sna same kroje. Tu damarima ljubavi nema mesta, tu se nikada ne pravi greška.

Od poruka do oporuka, od znanih pesama do ne¬znanih ćutanja, od večnog stajanja do bezgraničnog lutanja, sve od bakšiša do bakšiša, izgubila se kiša čekanja, pojedena je poslednja mrva strpljenja. Tamo negde u ravnici onoj srednjoj, onoj pustoj i širokoj, zelenoj i garavoj od zapretenih sazvučja, od basa i prima do tamburaškog čela, što sakuplja dukat više. Nema tu ničeg lepšeg da se piše, ni usana da ljubav zbore. Kao kristal jasno beše mi odavno, da tvoja duša u kavezu uzdiše, da srce beskrvno krvari, da smeh lažni nesrećnu sreću ostvari. Nema tu mesta decentnoj dami, ni šekspirovskoj drami. Samo se čuju kafanske pesme, pred fajront, za goste sa dubokim džepom, malo proste, ali neka... „Na kraj sela čađava mehana" pa nek dama i ostane sama.

Ne dodiruj dušu

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com