logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

U muzeju „Madame Tussauds”

U muzeju muzeju „Madame Tussauds” potraži svoju damu iz snova.

Beskrajno lepa, beskrajno nepokrtena, beskrajno tiha. Tako voštano pokorna. Ne govori, ne diše, ne peva. Ali, postoji uvek, samo za tebe, vekovima.

Obučena u odoru koju voliš. Sa osmehom koji obećava, sa rukom pruženom na rukoljub.

Dama koja miriše na izbledele tomove krstaških ratova, iskustvo renesanse, istorijske pohode pobede i poraza, i nema, nema predgovora ni pogovora. Ona ćuti i sluša. Pognuto odobrava. Shvatio si! Postaćeš divna voštana figura! Klanjam vam se vaše pospano visočanstvo! Ovo je divna prilika za dobar odmor i za vasionsku ljubav bez reči i to u Londonu, na Temzi.

Tiho zatvaram vrata. Ispred muzeja „Madame Tussauds” ostajem, tek da izgori voštanica tebi za sreću. Ja odlazim grešna, da lutam onom ludom četvrti Sohoa. A, potom sa svežim mirisom ruzmarina prvim vozom za Balkan!

Izlaz

Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Žena sam

Žena sam od inata i prkosa, od molitve i rana, od nevinosti i greha, od molitve i pohote. Ako me neki takvu vole, mogu me potražiti na kraju veka, u kolibi od slame, uz romantičnu samoću palme.

Žena sam od dijamanata i blata, od safira i papira, od klečanja i sećanja, od lukavstva i monaštva. Ako me još neko takvu voli, može potražiti na kraju veka u kolibi, sa kriškom hleba i soli.

Žena sam slasna i opasna, žena sam nevina kao čaša mleka, tiha i meka, i zato me ne tražite u kolibi na kraju veka, jer sam sazdana samo za čoveka od ljubavi „na vjeki vjeka“.

Kako da pitam

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

Mesec miriše na lipe tople kiše

Lažeš li ti to večeras sebe? Lažeš li ti to večeras mene, dok mesec miriše na lipe? Trenutak iluzije lepote i igre? Časak magije trenutka? Lažeš li ti to iste slike poredane na zidu svoje sigurnosti? Pogled lažne požude! Preleteo poljubac preko obične komode! Ukradeni stisak ruke! Ništa više! Za mene nema čarolije!

Kada ponovo nekada, u nekoj kratkoj rečenici, izgovoriš reč ljubav, promisli da li je to, možda, pregršt suvog livadskog cveća u mojim rukama, poljubac na obrvi mog postojanja, ili, jednostavno, spuštena ruka na mom ramenu?

Pogledaj ponekad ogledalo na tvom zidu sigurnosti, pogledaj u ženice svoga života. Reci mi tada da li je laž, ili istina ova noć u kojoj mesec miriše na lipe tople kiše.

Nije važno da li će tvoje usne izgovarati reči za mene, ili prozaičnost stvarnosti za neku drugu dušu. Reci konačno ostatak vernosti ženi sa licem tvoga lica, ili nikada više nemoj pokušavati da spavaš u bajci jednog poete, u duši jednog leptira i pesmi jednoj bez kraja....

Znam

Znam da te nikada neću sresti, ja vernica i nevernica na pustoj cesti. Čula sam tvoj glas i činilo mi se da jato ptica u letu peva baš za nas. Zavolela sam taj dubok zvuk, kao želju, kao muk, kao strele luk. Tvoj glas, kao u omiljenoj melodiji bas.

Znam da te nikada neću sresti. Ja ničija verenica, ni grešnica, ni miljenica tuge, ni sreća pokude, ja sama bez osude, gledam tvoj lik preko velova, preko jela. Put kandelabra sve do sivila, dok ti živiš na brzinu, daleko od romantičnog snežnog keja, negde na trgu, na bulevaru, čekaš lakeja.

Znam da te nikada neću sresti, ja od svilenih niti i Božje biti. Slike tvoje će se nizati u albumu „Ljubavi koje ne postoje". Dok ja pišem ovu običnu pesmu, ti planiraš večernji izlazak sa nekom „otmenom“ damom, na nekom fensi mestu. A, sve izgovorene reči, bile su samo iluzija jednog svetskog putnika, koji zna dobro da zbori, glumi poput Džordža Klunija, a ja sam samo iz varoši neke daleke, što skuplja lekovite travke, Bisenija.

Želim

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Znaš li koliko u ovoj noći želim da želiš zenicu mog postojanja, dugu u snovima, reči u satenu balske haljine?

Znaš li koliko u ovoj noći volim da volim kap moga nemira zbog tvoga nesna, miris iskrenosti snega što treperi u vazduhu, poetu sa zapretenim granama platana?

Znaš li koliko u ovoj noći hoću da hoćeš izgovorenih reči zaključanih u kutiju tajni tvoje duše, koje nikada ne osetiše toplinu mog osmeha, lepotu mojih strepnji?

Ne boj se moje snage nadanja. Neću ti reči uplesti u moje postojanje.

Neću narušiti mir tvoga mira. Samo hoću da hoćeš. Hoću da voliš, hoću da želiš i samo jednom izgovoriš reči jače od obične naklonosti, reči za Ciganku, koja će već sutra, možda, odlutati pustim putem mesečine.

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Muzičar

Od kafane do kafane, od tambura do tambura, od pesama do pesama, sve od čardi i do čardi, proleća akordi ljubavi gladni, tamo negde iz ravnice one srednje, one puste i široke, gde je reka usred grada večno mlada i otmena, gde umire uspomena na birtaša, аl' bez čaša i bez flaša, samo bure puno vina i poneka cura fina za jedan sat, il' dana mesec, da se sruši zid od vlage, da se duša ne uplaši, da se srce ne osuši od čarobnih osećaja, što ih neka kosa meka donela u predvečerja.

Od tamnih noći do belih zora, od kajsijevače do čiste komovice, od starog gosta do novog gosta, od „Rjabinuške" do „Kazačoka", umiru negde dva crna oka, onako, iz čista mira, jer znaju da birtaš nema obzira prema osećajima nežnog svemira, tek, voli samo društvo staro u osvit zore, dok se pijane misli broje i postelje bezdušnog sna same kroje. Tu damarima ljubavi nema mesta, tu se nikada ne pravi greška.

Od poruka do oporuka, od znanih pesama do ne¬znanih ćutanja, od večnog stajanja do bezgraničnog lutanja, sve od bakšiša do bakšiša, izgubila se kiša čekanja, pojedena je poslednja mrva strpljenja. Tamo negde u ravnici onoj srednjoj, onoj pustoj i širokoj, zelenoj i garavoj od zapretenih sazvučja, od basa i prima do tamburaškog čela, što sakuplja dukat više. Nema tu ničeg lepšeg da se piše, ni usana da ljubav zbore. Kao kristal jasno beše mi odavno, da tvoja duša u kavezu uzdiše, da srce beskrvno krvari, da smeh lažni nesrećnu sreću ostvari. Nema tu mesta decentnoj dami, ni šekspirovskoj drami. Samo se čuju kafanske pesme, pred fajront, za goste sa dubokim džepom, malo proste, ali neka... „Na kraj sela čađava mehana" pa nek dama i ostane sama.

Susret

Kada se budemo sreli u sutonu večeri neke, da li ćemo se setiti godine neke daleke, svih meseci koji su čuvali tajnu, po malo sjajnu.

Kada se budemo sreli u praskozorja rosna, da li  ćemo se setiti ljubavi, što je po nama hodala bosa? Svih onih jutarnjih šaum pita uz poljupce sa šlagom na usnama?

Kada se budemo sreli u jesenja popodneva, kad lišće rumeno pod nogama šušti, da li ćemo se setiti parka, kratkih ugovorenih susreta od po pet minuta, dok smo se mimoilazili? Jer, kod kuće te ne čeka niko, osim njenog sata, zatvorenih vrata i odvojenih soba. Ja sam se osećala kao roba na metar, ali to je odneo vetar.

Kada se budemo sreli u zimski hladni dan, kada nam beli sneg poremeti san, da li ćeš se setiti da si me voleo? Bila sam tvoja grlica, koja je tu kada je potrebno, a nema je ako je na grani suvišna. Nisi to priznavao. Bog je sve video. Slave slavio. Do boli sam plakala na tvoje reči zlurade, koje sam kao vino otakala.

Kada se nekada budemo sreli, u našem sokaku, u našoj varoši, nećemo ništa jedno drugom reći, dva tuđinca, iz dva sveta, od zemlje i od kometa. Proći ćemo suprotnim stranama ulice, a na izlogu nećemo videti naše lice. U telefonskom imeniku izbrisane poruke i oporuke. Laže i paralaže. Možda se mi i nećemo nikada sresti... Samo smo hteli, samo smo hteli...

Godine

U osvetljenoj prestonici, koja kipti od licemerja i zverja, da li bi te trebalo potražiti?

Tebe, koga sam upoznala u polumraku pozorišne sale, volšebnom promšlju ili Božjim duhom i teškom mukom, drhtavom rukom stavila masku raspoloženja inteligentnog klovna. Vrcale su zvezde, osmesi su padali na teme, a mi smo šaputali nebulozne teme. Kamere su bile usmerene ka sceni, ti ka meni, a ja ka nekoj grešnoj ljubavnoj komediji kao temi.

Još se pozorišna zavesa nije spustila, a nas još prevrtljiva strast nije napustila, te smo otišli na piće, s razlikom što sam ja znala da spadaš u mladiće, a ti nisi znao da sam vekovima daleko iz neke druge priče.

Na osvetljenom trgu malog grada, sa više htenja i poštenja, da li bismo se trebali sresti u neko veče, što teče u nevinosti i u grehove pred proleće?

Iluzija

Ti za mene možeš postati sve, iako znam da si samo iluzija, a ja za tebe prolazna vezilja ljubavnog vodvilja. Zašto bih se ponovno razbolela od emotivnih čuda? Ja, zeba i grlica, Anakonda i Đokonda.

Na Šekspirovsko sudbinsko pitanje „biti ili ne biti” rešila sam se skriti, dušom pokriti i otploviti na pusto ostrvo svojih snova, poput Robinzona Krusoa, zajedno sa Kevinom Kostnerom u poodmaklim godinama. Samo još čekam da nas ponese plima...

Ne dodiruj dušu

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com