logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Žena sam

Žena sam od inata i prkosa, od molitve i rana, od nevinosti i greha, od molitve i pohote. Ako me neki takvu vole, mogu me potražiti na kraju veka, u kolibi od slame, uz romantičnu samoću palme.

Žena sam od dijamanata i blata, od safira i papira, od klečanja i sećanja, od lukavstva i monaštva. Ako me još neko takvu voli, može potražiti na kraju veka u kolibi, sa kriškom hleba i soli.

Žena sam slasna i opasna, žena sam nevina kao čaša mleka, tiha i meka, i zato me ne tražite u kolibi na kraju veka, jer sam sazdana samo za čoveka od ljubavi „na vjeki vjeka“.

Oči od cimeta

Ljubav! Tvoje oči od cimeta, tvoje usne od vanile, tvoja duša od bosiljka, do ružmarina, svile!

Ljubav! Osunčana pusta polja, grlo tvoje od ptice poja, modri somot od našeg spokoja!

Ljubav! Proživljenih dvadeset i sitnica godina, kada znamo kada će kiša pasti, a kada meka trava izrasti!

Ljubav! Tvoja ruka na mom obrazu, tvoje oči na mom ramenu, moja tuga na tvom reveru!

Ljubav! Rasprskavanje radosti što nismo samo dva pusta druga, već isti, želji duša, ljubavnici iz prvog životnog kruga!

Odlutala

Vatra. Ciganska čerga. Razigrani konji. Sama. Gitara jeca.

Razbacane karte po šarenim maramama. Mrak, samo dim crne orhideje. Nebo, vizantijsko plavo.

Da li cigani lete u nebo ove čarobne noći? Magija. Idem li sa njima? Beli anđeo, ili veštica? Ostao si. Odlutala sam, tamo negde gore, u modro mirno, u modru tišinu. Noćas ti plavi saten iskliznuo iz duše, zauvek.

Noćas ću da volim

Noćas ću da volim samo ove snežne drumove, što me vode izvan neizvesnih pogleda, nedovršenih rečenica, nerazumevanja cvetova što savijaju samo stabljike pod naletima vozova života.

Otići treba daleko, nekude van domašaja hladnih prašnjavih stanica, stalnih odlazaka sa kratkim pozdravom nekim sasvim tuđim glasom, što ostavlja znane prazne ruke i neku usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta.

Noćas ću da volim samo ove moje snegom posute platane, i pokušaću se sviti u krilu bliskih mi svetiljki zvezda, na svom komadu neba, da otuda ispratim sve odlazeće vozove, a neotpozdravim ni jednom od njih.

Noćas ću da volim i ove snežne drumove, i bele tihe platane i sve odlaske zakasnelih vozova, i sva zadovoljstva zbog nesna moje duše i paperja damara mojih misli.

Večeras ću da volim prašnjave mirise prošlosti. Neću pozdraviti povratak nostalgične iluzije vetra, tako retko mog, deliće mozaika savesti. Kazaljku sata večeras ću da volim. Neka zastane u svom krugu tačno u ponoć i ostavi samo usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta izvan svoje uvek znane putanje.

Vodi me

Vodi me u beskraj ljubavi! Vodi me ludo! Rečima i rukama, željom i usnama! Vodi me odmah, jer rekao si „Volim”!

Ako mi ukradu samo mintut pruge, zastaću na tuđem peronu! Ući ću u pogrešan vagon! Dotaći ću ruku strancu!

Kako ćemo tada stići do naših zvezdanih zvezda? Ne čekaj da se rasklopi nebo! Upregni čeze od oka sunca i vodi, i vodi, vodi me odmah u beskraj ljubavi dok je trava još zelena od tvojeg „Volim“ i mojeg ,,Volim“! Dok je u meni još poverenja!

Samonikla jesen

Jesen je. Tuga i posle tuge. Plač i posle plača.

Jesen je. Odlazak i posle odlaska.

Savest i posle savesti. Greh i posle greha.

Jesen je, a posle... Zarobljen osmeh u kavezu.

A posle... Zaustavljeni koraci u prašini.

A posle... Duša u smiraju rumeni više ne diše.

Nikada ovakve jeseni.

Jeseni u kojoj, plač i tuga, nevera i odlazak,

greh i savest odagnaše sanje.

Ovo je samonikla jesen!

Tamna je noć

Tamna je noć. Na magiji daleke poljane, od buketa svitaca, sazdasmo šator od purpura. Sami smo pod ljubičastim nebom, ti, gitara i ja. Toplo je leto. Samo povetarac sa reke donosi svežinu prohladnih bisera od tišine iščekivanja. Započinješ igru žicama gitare.

Telo se izvija u ritmu opasnog plesa. Lice mi zaklanja svilena japanska lepeza, a mislimo, kako je daleko Odesa. Možda bi nam tamo bilo lakše, uz votku i balalajke, da ostvarimo grešne ljubavne bajke i da ostanemo za sva vrema, iza nekih uspomena.

Tamna je noć. Ravnica, u pravednom snu, ostavlja nam svo svoje vreme da napišemo našu priču. Kao da je nama pisati lako?! Jer, tek tako, ti si Onjegin iz jedne balade, a ja sam Ana, iz sasvim drugog romana. Gitara i dalje opijene tonove šalje.

Opasan ples u opasnoj noći prestaje. U dugoj crnoj haljini, što se vuče po prašini, nosim sveću.

I odlazim da tražim sreću i svog pastira, što frulu svira. Možda dođem do manastira, što grehe spira i uspomene briše na purpurnne šatore, svice i kiše. Ući ću smerno i reći: „Bože, nikada više“!.

Tamna je noć. U daljini čujem vezene akorde gitare, frule i balalajke, a ja samo žena od mašte i bajke, okrećem se i trčim opet ka baladi i pastorali. Čekaće me, znam, život stari. Sa nekim ljubavima novim i pričama mekim, jer šta mogu kada moram, u tamnim noćima, divlje kupine da lovim.

Plava ptica

Odlutah noćas u nepoznat grad sa upaljenim svetiljkama i velikom vatrom u nekoj zabačenoj siromašnoj ulici. Obični ljudi gledahu me nekako blagonaklono, po malo čudno uranjahu svoje poglede u moje zanesene oči, prazne ruke što tražiše tople dodire. Tihi vetar nosio je miris pečenog kestenja, koji se mešao sa mirisom poljskog cveća u mojim mislima.

Sretoh tada nepoznat pogled, čuh glas svoje plave ptice i pružih joj svoje misli da trepere u toplo veče prolazećeg marta. Trčali smo ulicom, sa smehom nekog divnog tajnog greha, kome sami dadosmo oprost. Ljubi mi dušu moja plava ptica, a duša mi tek neispisane pesme žica.

A, onda u priču upletoh odaje, opet nekako modroplave i veliku postelju od nesna noći. Na podu rasute zvezde i dve čaše crnog vina, po koji uzdah ljubavi i prijateljstva, pomešanih nejasno u mojim raspuklim mislima i poklonjeni mesec za uspomenu nikada završene priče, koja više ne niče.

Znam, sledećeg dana plava ptica će odleteti u svoju sigurnu luku. Ostajem sama u zvezdanim odajama sa mesecom u ruci i dve čaše na podu izgubljenih iluzija. Dozivam pticu, dozivam jelena da nastavimo lutanja do izvesnosti vremena. Ničega nema!

Nikada se više neću vratiti u nezaborav jednog grada, u velike vatre, u siromašne ulice. Voleću ove obične ljude i u skromnoj crkvi nekog udaljenog sela, zajedno sa plavom bezimenom pticom započeti novu bajku, sa lepšim snovima i dragim pesmama mladog Jesenjina, ponetih iz davnih trenutaka odlutalog vremena.

Živ si

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.

Hotelska soba

Beše to hladno jutro u sobi promrzlog nekog hotela, u tihoj vojvođanskoj varoši, kada poslednji san obuzima polupijane zore i kada sanjive oči žmirkaju na toplom licu noćne lampe. Košmarna beše odlazeća noć, sa kapima sna, preletelim pahuljama snega kraj moga prozora. Beše to prvi sneg, pao te čudne bajkovite godine posute izmaglicom. Komadi iščekivanja i nekakve neodređene želje, sa crnim pegama slutnje, presecaše tu istu beskrajnu noć.

Rasanjeni dan, ne donese ništa drugo, do sveže oprane lepršave kose, nekokoliko kapi „Chanela" i čaše običnog konjaka na staklenom stolu. Bude li to nešto u meni zvuči sa radiija „Night in white satin", prazan peron na sluđenoj tvojoj neveri, bez koraka, bez reči, bez sna...

Zvuk telefona na rustičnoj smeđoj komodi, jednom, drugi put... „Izvini, loše je vreme.... Autobus je zaspao jutros na nekoj seoskoj ledini... Možda popodne" Možda.

Da li da popijem, ipak, šolju jake crne kafe ovog tako ironičnog jutra, potražim oči sa sličnim pogledom, oči što nešto traže, poput mojih, a očito nam ova zora zatvara vidik.

Ipak, ostajem u ovom svom sigurnom prostoru, u ovoj udobnoj fotelji, sa beležnicom ispred sebe, u kojoj su preliveni svi datumi bez imena, sve iluzije bez sna, sa pomalo kiše u očima, pa onda melodije moje naivnosti, netačni redovi vožnje i autobus upravo iz filma „Ко to tamo peva". Zvuči gitare Tarege, pa čekanje tako nestavarno i opet, tako nekako stvarno, teško i stvarno, ranjivo ovog prepodneva.

Zvonik stare crkve otkucava podne. Sneg je već zavejao tihe ulice. Još uvek na stolu drema ista čaša sa istim konjakom u njoj. Jedino ja odlutah u neko prošlo vreme, staru kafanu, sa veselim plamenom bubnjare u uglu, kada sam ljubila srećnije oči i lepšu dušu, koja je tako divno neodlomljena spavala u damarima moje jave i mojih snova.

Utonuh u neku lažnu nirvanu tog popodneva kada na vratima sobe, promrzlog nekog hotela u tihoj vojvođanskoj varoši, ugledah najpre oči nečije, koje mi tada značiše sve leptire mog malog sveta, kaput posut konfetama snega, ruke koje me dotakoše samo za tren, i ništa više.

Ali, beše te tužne večeri i ljubavi neba, i osećaja anđela, i „Pandorine kutije", i nikad izgovorenih reči i bajki, i basni, i jedno zastalo u grlu „zbogom" i jedna ptica zastala u letu, i jedna pesma Reja Čarlsa, a ja još uvek ne znam da li je „Time to сгу" daleko iza mene, ili me čeka, tu negde uza prvog ugla.

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Ne dodiruj dušu

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com