Sećam se

Sećam se samo mekoputog predvečerja, nekog odbeglog avgusta.

Naslutila sam korake tuge. Senka nemira mi oslikala oči.

Poklonio si mi ljubičasti grozd.

Više od toga nisi mogao. Ja ti nisam mogla pokloniti maleno, živo, nestašno sunce. Duša duši postaje tuđa.

Moji svileni mirisi polako su napuštali moje suščastvo. Ostao si govorljiv i nepokoran.

Ostala sam uz čipkane uspomenene pokorna i nema.

Ljubičasti grozd je uvenuo i onako osušen podsećao na nešto naše.

Ponovo će nas zateći avgust, zreo i plodan. Ja ti ponovo mogu pokloniti samo „Volim”, sa suzom bez mašne. Ti meni svež ljubičasti grozd.

Ako duša duše bude naša, možda ljubičasti grozd nikada neće uvenuti?

Možda u mekoputo predvečerje zasadimo svoj vinograd.

Žena sam

Žena sam od inata i prkosa, od molitve i rana, od nevinosti i greha, od molitve i pohote. Ako me neki takvu vole, mogu me potražiti na kraju veka, u kolibi od slame, uz romantičnu samoću palme.

Žena sam od dijamanata i blata, od safira i papira, od klečanja i sećanja, od lukavstva i monaštva. Ako me još neko takvu voli, može potražiti na kraju veka u kolibi, sa kriškom hleba i soli.

Žena sam slasna i opasna, žena sam nevina kao čaša mleka, tiha i meka, i zato me ne tražite u kolibi na kraju veka, jer sam sazdana samo za čoveka od ljubavi „na vjeki vjeka“.

Izlaz

Zamak! U zamku ptica. Kavez!

U kavezu uspavani slavuj. Pesma!

Ne čuje. Nisu joj potrebne reči. Tišina!

Slutnja bez kraja i početka. Vetar!

Lagano trepere nagoveštaji. Sumnja!

Modre oči zaspale u talasima nekog bića. Strepnja!

Nejasni zvuk koraka koji se neprimetno udaljavaju.

Lepota!

Miris nečije duše u mojim očima. Mir!

Upaljena sveća na oltaru stare crkve. Radost!

Odletela ptica iz zamka. Sreća!

Pesma slavuja u mojoj čistoj ljubavi prema nepoznatim

dubinama sutrašnjeg dana. Reči!

Kafkin „Proces" i Kundrera zapreteni u mojim mislima.

Izlaz!

Oproštaj crnom leptiru.

Milost za izgovorene rečenice i tiho življenje do jasnog poimanja vrednosti moga bića i moga uma, paralelnih koloseka za odlazeće vozove.

Ciganske noći

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

 

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

 

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

 

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!

Ne verujte

Ne verujte večeras, ako iznenada nestanem iz ovog tihog prostora prepoznatljivih mirisa nostalgije Nataše Rostove, Džejn Ejr, Emine, pa Kore Potočnik i Ines.

Ne verujte, ako čujete šapat strepnje i opomene Desankine i raskošni smeh Laure i tihi šapat „indolentnog mužika" među stranicama „Registrature". Ako se lomi hleb i pije vino cigansko Mikine „Vojvodine", ako slutite da sakupljam krpice neke Preverove „kada mi lepo kaže". Ne verujte...

To je leptir sleteo tiho u svet večnih reči da sluša iz prikrajka imena nezaborava.

Velim vam, prijatelji moji, ne verujte ni sutra zraku sunca na vašem prozoru. To je samo crni leptir sleteo po naslov za po neku večerašnju pesmu, ako je možda neki drhtavi stih zaspao u vašim damarima „pomilovanja".

Hvala vam, prijatelji, za tišinu poštovanja stihovima baršunaste bisernice, dok rasprostirala sam plavo od mojih trepavica noći do lepote vaše duše, koju sam osetila kao pticu.

Uništena ljubav

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Iluzija

Ti za mene možeš postati sve, iako znam da si samo iluzija, a ja za tebe prolazna vezilja ljubavnog vodvilja. Zašto bih se ponovno razbolela od emotivnih čuda? Ja, zeba i grlica, Anakonda i Đokonda.

Na Šekspirovsko sudbinsko pitanje „biti ili ne biti” rešila sam se skriti, dušom pokriti i otploviti na pusto ostrvo svojih snova, poput Robinzona Krusoa, zajedno sa Kevinom Kostnerom u poodmaklim godinama. Samo još čekam da nas ponese plima...

Place de la Concorde

Prosjaci ljubavi plaču na trgu Konkord u Parizu,

sa osmehom rasutih dijamanata,

glamurom zvezda nad Monmartrom

i tihom patnjom gladnih klovnova

ispred istrošenih pozorišnih foajea.

 

Prosjaci ljubavi mole komad nežnosti svilenih reči

sa beskrajnim tajnama Jelisejskih polja.

Samo tišina i zvona Bogorodičine crkve

lelujaju u mirisu savesti.

 

U šeširu,

pored nekakvog dostojanstva,

niti jedna kriška rečenice sa zarezom ljubavi,

niti jedan žuti dukat lepota pramena nečije duše

Samo se polako sustižu tonovi jedne violine

propalog muzičara, propalog ljubavnika.

Samo tonovi violine čoveka sa strpljenjem bledog straha.

 

Pariz,

moj grad nevinosti, širokih bulevara, latinske četvrti,

ljubavi za večnost memoara Iv Montana,

nestao je u nezaborav šešira

sa čijeg ruba je upravo odleteo leptir.

 

Balkan,

moj drug prašnjavih cipela, smeha do neba,

„Drine" bez filtera i šešira,

šešira punih snova,

ljubavnih reči sa po kojom belom parom.

Ali leptir se raskrilio na njegovom rubu

prvog martovskog sunca,

onako zauvek, još uvek drema na starom mestu.

 

Ljubavi moja,

ne putuj nikada iz balkanskih sokaka,

što mirišu na jorgovan,

jer u njima ne plaču prosjaci ljubavi.

Bosa deca trče za srećom, i stići će je,

tu odmah kod kafane

sa kartonskim natpisom „dolazim odmah"...

 

I doći će.

Dve grlice

U noći su dve grlice ćućorile reči nežne, reči snežne, ljubavne i neizbežne.

Volele se na daljiinu dve grlice padalice, a ime im beše „ljubav" iz ravnice.

U toj noći, modroj, beloj, nisu znale, šta će biti kada sutra sunce svane i ogreje stare platane.

Raskošno se nadvisili i prosuli zrake sunca, plavetnila, ali grlice više ne ćućore.

Ostale su u svom domu, pišu neku pesmu novu, niti radosne, niti tužne, dve grlice, tek, nedužne.

Vratite mi pesnika

Zašto se nikada ne dodimu svila i leptir crno-srebrni.

Na tkanju moje duge, nežne i samotne, tamno plave i ljubičaste?

Zašto mi neko sa dušom dubokom, kao u pesnika, ne ukrade krišku bajke, nevinu i belu, bosonogu poput ovih oblutaka na kojima stojim i gubim minute odlazeći u zaborav?

Zašto više nema pesnika sa kosom od zvezda, sa rečima maga, pomalo lažnim i čudnovato lepim, sa rukama dragim što dosežu moje daljine?

Vratite mi pesnika od svilenih snova i leptira crno-srebrnog, i dušu njegovu nevinu i belu. Vratite mi moju krišku bajke, jer ja je ne umem ukrasti.

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Možda ću

Možda ću... Možda ću jedne čarobne noći purpurno-crne poverovati drhtaju tvoje duše - da drhti za moju želju.

Možda ću... Možda ću u neko grešno svitanje poverovati tvojim tankovitim prstima - da miluju moju nevinu kosu.

Možda ću... Možda ću u neka raskriljena podneva poverovati tvojim očima - da mi dotiču dugu srca.

Možda ću... Možda ću u najsetnija ruzmarinska predvečerja poverovati tvojim rečima da me voliš od Banata do kraja sveta, i još dalje, ako ti osetim srce u rečima.

A... možda i neću!