logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Večeras

Večeras sam tiha i budno snena.

Budi sa mnom i ćuti.

Zatvori oči i ne spavaj.

Ispijmo vino u ime elegije, žene koje više nema.

Žene, koja je u sumraku izgubila reči,

da bi je ti voleo.

Žene koja voli ćutnjom usana.

Žene koja voli nepokretom prstiju.

Žene koja voli bosiljkom duše.

Večeras je za tebe ona pesnička tema,

mnogo je lakše voleti ženu kada je tiha i budno snena.

Izgubljena žena u tvom svetu kapilara i vena.

Ispijmo vino u ime elegije, žene, koje više nema.

Noćas ću da volim

Noćas ću da volim samo ove snežne drumove, što me vode izvan neizvesnih pogleda, nedovršenih rečenica, nerazumevanja cvetova što savijaju samo stabljike pod naletima vozova života.

Otići treba daleko, nekude van domašaja hladnih prašnjavih stanica, stalnih odlazaka sa kratkim pozdravom nekim sasvim tuđim glasom, što ostavlja znane prazne ruke i neku usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta.

Noćas ću da volim samo ove moje snegom posute platane, i pokušaću se sviti u krilu bliskih mi svetiljki zvezda, na svom komadu neba, da otuda ispratim sve odlazeće vozove, a neotpozdravim ni jednom od njih.

Noćas ću da volim i ove snežne drumove, i bele tihe platane i sve odlaske zakasnelih vozova, i sva zadovoljstva zbog nesna moje duše i paperja damara mojih misli.

Večeras ću da volim prašnjave mirise prošlosti. Neću pozdraviti povratak nostalgične iluzije vetra, tako retko mog, deliće mozaika savesti. Kazaljku sata večeras ću da volim. Neka zastane u svom krugu tačno u ponoć i ostavi samo usputnu epizodu pokretnog umornog pozorišta izvan svoje uvek znane putanje.

Vodi me

Vodi me u beskraj ljubavi! Vodi me ludo! Rečima i rukama, željom i usnama! Vodi me odmah, jer rekao si „Volim”!

Ako mi ukradu samo mintut pruge, zastaću na tuđem peronu! Ući ću u pogrešan vagon! Dotaći ću ruku strancu!

Kako ćemo tada stići do naših zvezdanih zvezda? Ne čekaj da se rasklopi nebo! Upregni čeze od oka sunca i vodi, i vodi, vodi me odmah u beskraj ljubavi dok je trava još zelena od tvojeg „Volim“ i mojeg ,,Volim“! Dok je u meni još poverenja!

Ne dodiruj dušu

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

Uništena ljubav

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Znam

Znam da te nikada neću sresti, ja vernica i nevernica na pustoj cesti. Čula sam tvoj glas i činilo mi se da jato ptica u letu peva baš za nas. Zavolela sam taj dubok zvuk, kao želju, kao muk, kao strele luk. Tvoj glas, kao u omiljenoj melodiji bas.

Znam da te nikada neću sresti. Ja ničija verenica, ni grešnica, ni miljenica tuge, ni sreća pokude, ja sama bez osude, gledam tvoj lik preko velova, preko jela. Put kandelabra sve do sivila, dok ti živiš na brzinu, daleko od romantičnog snežnog keja, negde na trgu, na bulevaru, čekaš lakeja.

Znam da te nikada neću sresti, ja od svilenih niti i Božje biti. Slike tvoje će se nizati u albumu „Ljubavi koje ne postoje". Dok ja pišem ovu običnu pesmu, ti planiraš večernji izlazak sa nekom „otmenom“ damom, na nekom fensi mestu. A, sve izgovorene reči, bile su samo iluzija jednog svetskog putnika, koji zna dobro da zbori, glumi poput Džordža Klunija, a ja sam samo iz varoši neke daleke, što skuplja lekovite travke, Bisenija.

Bajka

Nemojte mi danas reći da u bajke ne verujete! Da nema livada, leptira, cveća, nepoznate Zemlje daleke sa velikim dvorcem, malenom princezom i vitezom princem!

Nemojte mi rušiti snove da bajke ne postoje.

Nemojte mi reći da na aerodromu Orli nisam videla čoveka iz bajke, koji je u mislima živeo moj život! U mojim sanjama, u mojoj duši, u mojim rukama! Mirisao je „Chanel 19", „Nina Ricci", pa „John Richmond" i... Smejao se, mazio me pogledom. Kupio je ogrlicu za beli tanani vrat, ili mi se čini...

Možda je pored njega bila druga tankovita žena, ali u očima njegovim odsjaj je svetleo meni.

Šetali smo trgovima, Jelisejskim poljima, kupovali na skrivenim mestima egzotične ešarpe za mene tankovitu ili ženu tananu, ili mi se čini? Nemojte reći da ne postoji bajka, jer smo zajedno večerali u tom Parizu posebne karme u hotelu „Prinzeza Karolina" blizu Trijumfalne kapije i pili vino iz Bordoa za sve što do tada nije bilo. Boemsko vreme. Bajka za tebe i mene u mašti snenoj.

Potom sam te sa sobom nosila u duši, živeći jedan život pomalo lep, pomalo prosečan, pomalo običan. Skrivala sam te u kutku sobe, u čitaonici, na klupi ispod jorgovana, šetali smo obalom, dok je tama padala rana. Plela se bajka. Živela sam u njoj, verujte! Mada je moj lik, možda, bio u Londonu, na Temzi, ali tamo ga nisam srela, samo sam ga ponela u svojoj torbi života.

Nemojte reći da ne verujete u bajke, jer sam ga ponovo srela, na volšeban način. Kao „mačka na usijanom limenom krovu", kao u nekom dobrom filmu „Top gana", ili nekom sličnom, nije ni bitno, ali za nas je to svršena stvar. Da li će se desiti oltar ne znam, ali miris ruzmarina i bosiljka sasvim je dovoljan.

Zavet na večnu ljubav, ljubav, lepo zvuči u Bogorodičinoj crkvi, ili nekoj malo seoskoj sa ikonama, kandilom i svećom. Ali, biće sve bez toga. Nemojte mi reći da ne verujete u bajke, jer, možda, ne verujem ni ja. Probudila sam se iz sna.

Pariz u doba lišća koje pada

Ljubavi, sećam se nekog vremena davnog, dok nam se oči još nisu znale. Bila sam tek svršena maturantkinja gimnazije, a ti možda brucoš na nepoznatom fakultetu! Ljubavi, znaš, ipak, smo se volšebno znali! Ostavili smo svoje stope u proleću, dok smo, možda, u isto vreme koračali drugim arondismanom Pariza zdanjem Rišeljea. Ti si imao devojku, verovatno, ali hoću da verujem da si na mene mislio, kako sam raskrilila pogled ka prostranstvu Jelisejskih polja, a tebi su se oči odmarale na Mona Lizi u Luvru. Možda smo se miomoišli baš kod Rubensove slike „Tri gracije". Stope su ostale.

Ljubavi, sećaš li se da si se divio Katedrali „Notr Dam" i hodao upijajajući njezinu tišinu, a ja sam koračala po Monparnasu i čudila se kontraverznom oblakoderu. Potom si došao. Izvesno, ćutali smo svako u svojim mislima, a stope nam ostale razbacane svuda i na Monparnasu dok smo slikali Trijumfalnu kapiju i pričali sa umetncicma u Latinskoj četvrti. Ljubavi, otišla sam na groblje „Рег Lašez" i pustila suzu za Balzakom, Šopenom, Oskarom Vajldom. Tvoje stope me sustigoše kasnije i tu ostaviše trag. Bezbroj bezimenih godina je prošetalo i mi se upoznasmo u nekom gradu - ljubavnici sa prošlošću.

Ljubavi, veruj, u godinama zrele pomorandže doputovaćemo vozom ponovo u naš Pariz, sada paralelnim stopama, koje ćemo u zastalom trenu ostaviti najpre u crkvi „Sakre ker", „Sveto srce", držeći se za ruke! Dok ljubav bude šumela našim bićem, jednim u drugom, a zatim stopu po stopu do Bulonjske i Vensenske šume. Veruj! Ponovo Pariz u doba lišća koje pada.

Živ si

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.

Vratite mi pesnika

Zašto se nikada ne dodimu svila i leptir crno-srebrni.

Na tkanju moje duge, nežne i samotne, tamno plave i ljubičaste?

Zašto mi neko sa dušom dubokom, kao u pesnika, ne ukrade krišku bajke, nevinu i belu, bosonogu poput ovih oblutaka na kojima stojim i gubim minute odlazeći u zaborav?

Zašto više nema pesnika sa kosom od zvezda, sa rečima maga, pomalo lažnim i čudnovato lepim, sa rukama dragim što dosežu moje daljine?

Vratite mi pesnika od svilenih snova i leptira crno-srebrnog, i dušu njegovu nevinu i belu. Vratite mi moju krišku bajke, jer ja je ne umem ukrasti.

Ciganske noći

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

 

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

 

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

 

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!

Plači ciganska dušo

Plači, ciganska dušo, u meni!

Smej se, moja ciganska dušo!

Bela dušo! Neka te odjednom, sada, ispije celu crno proviđenje da bi mu duša pobelela, a, neće!

Nije to Jesenjinova duša, nisu to Mikina nebesa.

Ni violina sa žicom sete, ni balalajka pustih stepa, ni taktovi španske gitare.

To je samo obična opsena.

Zaboravila je ona vetrove, što šapuću vatri u noći lotosa, zaboravila je ona svilene marame, šatore od purpurnog satena.

Hajde malo da se lažemo!

Zaboravila opsena srce.

Hajde, brate, istinu da govorimo! Srce licidersko usred banatskog blata.

Pesmu zaboravila: „Ciganko malena, bila si moja jedan dan, jednu dugu, dugu noć...".

Dukat zaboravila. Ikonu svete Petke zaboravila i Đurđevdavski venac i... opseno tamna duša uvek biće ti crna!

Dočekala sam Ciganina.

Doneo ga novembar. Sneg od srebra. Ukrao dukat za mene.

Poklonila sam mu dunju žutu, ukradenu ispod drveta sa dušom belom.

Pesma duše je bela. Konj je beo. Samo je nedođija, koja nam sprema čeze, šarena. „Ciganko malena... moja... bila si... duga noć..." Ceo život sam tvoja! Duša ti san, meko perje belo, belo...

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com