Živ si

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.

Opijena vetrovima

Opijena vetrovima dušu posipam pepelom sakupljenim na groblju proplalih iluzija. Ne nalazim više mimoze u ludosti svog postojanja. Grči mi se misao na pomisao na ponovno maglovito svitanje i reči što ću bacati reci da ih nikada više ne vrati raspuklim mojim mislima.

Sakupiću poslednje bačene kestene i negde u novembarskoj zori, ostaviti ih u nekom starom ormanu da, umesto moje, neobične duše, odžive snove nekih davno palih kiša. Neću zaboraviti da vratim davno izgubljene mirise umiruće jeseni, svece na oltaru što se gase sa poslednjim drhtajima bola mog neveštog uma da poimi ptice davno odletele toplim i ustaljenim putevima.

Ne verujte

Ne verujte večeras, ako iznenada nestanem iz ovog tihog prostora prepoznatljivih mirisa nostalgije Nataše Rostove, Džejn Ejr, Emine, pa Kore Potočnik i Ines.

Ne verujte, ako čujete šapat strepnje i opomene Desankine i raskošni smeh Laure i tihi šapat „indolentnog mužika" među stranicama „Registrature". Ako se lomi hleb i pije vino cigansko Mikine „Vojvodine", ako slutite da sakupljam krpice neke Preverove „kada mi lepo kaže". Ne verujte...

To je leptir sleteo tiho u svet večnih reči da sluša iz prikrajka imena nezaborava.

Velim vam, prijatelji moji, ne verujte ni sutra zraku sunca na vašem prozoru. To je samo crni leptir sleteo po naslov za po neku večerašnju pesmu, ako je možda neki drhtavi stih zaspao u vašim damarima „pomilovanja".

Hvala vam, prijatelji, za tišinu poštovanja stihovima baršunaste bisernice, dok rasprostirala sam plavo od mojih trepavica noći do lepote vaše duše, koju sam osetila kao pticu.

Kako da pitam

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

Svirajte noćas

Svirajte noćas, pod otvorenim krovom od zvezda, po lepotom usuda neba, dok se toči najbolji šampanj za opljačkane damare srca, za rastrzanu dušu grča, što je predah namerno, a smerno tebi, jer šta bih sa njom u trenutku tom zaludelom i bludnom, emotivno čudnom. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada „ты не смотри на менја, ја не шоколада“. Sneg je padao.

Svirajte noćas, pod otvorenim krovom od zvezda, pod lepotom usuda neba, dok se najbolji šampanj toči za precvarene oči, za besane noći, za ukradene osmehe i milovanja i lažna šaputanja, jer sam baš to želela, emotivna „luda“, puna čuda. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada „ты не смотри на менја, ја не шоколада“. Sneg je padao.

Svirajte noćas, dok mi se blještava nebesa smeju i nek se šampanj toči, jer sam znala da sam krala svoju radost, svoje moći pretočene u nemoći, da sam krala okrajke iluzije i osmehe zatomljene u grcaju tame, da sam sve krala od sebe same i tebi dala. Krao si i ti, ali nisi znao da ljubav je uspomena i kad kiše tuku, da ne moraš da me držiš za ruku, niti da uhvatiš korake moje. Zaboravi, ukradene godine se ne broje. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada, „ты не смотри на менја, ја не шоколада“.

Uništena ljubav

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Slovenska duša

Vaseljeno, poznaješ li reči: volim, verujem, posto jim, umirem i živim? Vaseljena zbori tiho. Gube se reči nad našim nebesima, slovenskim, ranjenim i prostreljenim! Ikona Svetog Jovana, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, umeš li da pevaš: „Tamo daleko“, „Vostani Serbie“, „Bože pravde“? Vaseljena uči prve strofe nerazgovetno, nezborivo. Ikona Svetog Nikole, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, sviraš li na zovinoj nevinoj fruli: „Igrale se delije“, „Pleteš li svilen konac” i ,,Vidovdan“? Vaseljena komponuje čudne neposvečene note još neprepoznatljive na skupim kajdankama. Ikona Svetog Save, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje! Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, kazuješ li naizust „Lament nad Beogradom“ da te čuje Crnjanski, „Luču mikrokoznu“ da te lepota Njegoševa zaseni, „Kako zamišljam nebo“ da te čuje Mika? Tvoje nebo u delima crnim, precrnim. Naše nebo još uvek plavo i pravo! Ptice sa srcem u letu i dugine boje slikaju himnu čoveku. Ikona Svete Petke, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Zatreperi načas vazduh i razmakne se, Vaseljena prozbori: „Kasno li je učiti pranote, praslova, prastrofe praslovenstva“. Vaseljeno, što vekovima na istom mestu bivstvuješ, koji ton istorije ispisuješ raščovečenim jezikom, kakva li su to bezumna slova pepela?! Ako naučiš samo trideset slova ovog vojvođanskog blata, užičkog kola, vitevštvo junaka kosovskih, možda pronađeš izvor.

Požuri Vaseljeno! Čuješ li!? Đurđevdan će, i Vidovdan, i Ivandan, Preobraženje i Velika Gospojina, a mi ćemo upregnuti čilaše u karuca paradna i svetkovati, ali za tebe više neće biti mesta! Požuri! Čuješ li! Naše nebo u očima čuvaće ikone, porte, patrijaršije i Boga! A za tebe robija navek, bez pomilovanja. Desanka dade pomilovanje čoveku.

Vaseljeno, neka gori kandilo, neka se širi miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Večeras

Večeras sam tiha i budno snena.

Budi sa mnom i ćuti.

Zatvori oči i ne spavaj.

Ispijmo vino u ime elegije, žene koje više nema.

Žene, koja je u sumraku izgubila reči,

da bi je ti voleo.

Žene koja voli ćutnjom usana.

Žene koja voli nepokretom prstiju.

Žene koja voli bosiljkom duše.

Večeras je za tebe ona pesnička tema,

mnogo je lakše voleti ženu kada je tiha i budno snena.

Izgubljena žena u tvom svetu kapilara i vena.

Ispijmo vino u ime elegije, žene, koje više nema.

Klošar

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

Možda ću

Možda ću... Možda ću jedne čarobne noći purpurno-crne poverovati drhtaju tvoje duše - da drhti za moju želju.

Možda ću... Možda ću u neko grešno svitanje poverovati tvojim tankovitim prstima - da miluju moju nevinu kosu.

Možda ću... Možda ću u neka raskriljena podneva poverovati tvojim očima - da mi dotiču dugu srca.

Možda ću... Možda ću u najsetnija ruzmarinska predvečerja poverovati tvojim rečima da me voliš od Banata do kraja sveta, i još dalje, ako ti osetim srce u rečima.

A... možda i neću!

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Oči od cimeta

Ljubav! Tvoje oči od cimeta, tvoje usne od vanile, tvoja duša od bosiljka, do ružmarina, svile!

Ljubav! Osunčana pusta polja, grlo tvoje od ptice poja, modri somot od našeg spokoja!

Ljubav! Proživljenih dvadeset i sitnica godina, kada znamo kada će kiša pasti, a kada meka trava izrasti!

Ljubav! Tvoja ruka na mom obrazu, tvoje oči na mom ramenu, moja tuga na tvom reveru!

Ljubav! Rasprskavanje radosti što nismo samo dva pusta druga, već isti, želji duša, ljubavnici iz prvog životnog kruga!