Mesec miriše na lipe tople kiše

Lažeš li ti to večeras sebe? Lažeš li ti to večeras mene, dok mesec miriše na lipe? Trenutak iluzije lepote i igre? Časak magije trenutka? Lažeš li ti to iste slike poredane na zidu svoje sigurnosti? Pogled lažne požude! Preleteo poljubac preko obične komode! Ukradeni stisak ruke! Ništa više! Za mene nema čarolije!

Kada ponovo nekada, u nekoj kratkoj rečenici, izgovoriš reč ljubav, promisli da li je to, možda, pregršt suvog livadskog cveća u mojim rukama, poljubac na obrvi mog postojanja, ili, jednostavno, spuštena ruka na mom ramenu?

Pogledaj ponekad ogledalo na tvom zidu sigurnosti, pogledaj u ženice svoga života. Reci mi tada da li je laž, ili istina ova noć u kojoj mesec miriše na lipe tople kiše.

Nije važno da li će tvoje usne izgovarati reči za mene, ili prozaičnost stvarnosti za neku drugu dušu. Reci konačno ostatak vernosti ženi sa licem tvoga lica, ili nikada više nemoj pokušavati da spavaš u bajci jednog poete, u duši jednog leptira i pesmi jednoj bez kraja....

Godine

Osmeh ti - radost nemanja sna za moje oči.

Toplina dodira - tuga mi zgrčena u čekanju.

Glas ti - ptica zastala u mojim damarima čežnje.

Slutnja ti - iluzija bez pokrića mojih godina.

Želim

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Znaš li koliko u ovoj noći želim da želiš zenicu mog postojanja, dugu u snovima, reči u satenu balske haljine?

Znaš li koliko u ovoj noći volim da volim kap moga nemira zbog tvoga nesna, miris iskrenosti snega što treperi u vazduhu, poetu sa zapretenim granama platana?

Znaš li koliko u ovoj noći hoću da hoćeš izgovorenih reči zaključanih u kutiju tajni tvoje duše, koje nikada ne osetiše toplinu mog osmeha, lepotu mojih strepnji?

Ne boj se moje snage nadanja. Neću ti reči uplesti u moje postojanje.

Neću narušiti mir tvoga mira. Samo hoću da hoćeš. Hoću da voliš, hoću da želiš i samo jednom izgovoriš reči jače od obične naklonosti, reči za Ciganku, koja će već sutra, možda, odlutati pustim putem mesečine.

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Samonikla jesen

Jesen je. Tuga i posle tuge. Plač i posle plača.

Jesen je. Odlazak i posle odlaska.

Savest i posle savesti. Greh i posle greha.

Jesen je, a posle... Zarobljen osmeh u kavezu.

A posle... Zaustavljeni koraci u prašini.

A posle... Duša u smiraju rumeni više ne diše.

Nikada ovakve jeseni.

Jeseni u kojoj, plač i tuga, nevera i odlazak,

greh i savest odagnaše sanje.

Ovo je samonikla jesen!

Uništena ljubav

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Prošlost

Pevao si pesme neke i svirao u tambure, noćio si po svadbama, mehanama, ulicama, a duša ti, stara kučka, spavala sve do nekog ručka u birtiji nekoj „finoj“, gde se skuplja društvo „sjajno“, da zborite o ,,tezgama“, o ženama, prevarama, o životu tako dugom, tako trajnom, 'al bez mašte i bez bajke, bez brezinih osećanja, jer sve su to samo nepotrebna stanja.

Pisala sam pesme neke, pune plime i oseke, nekih teških osećaja, što ih moja duša zbraja. I otkuda da se nađem u pauzi tvog beznađa, skrivenog od samo tebe, a kamoli od slučajnih prolaznica bez kupljenih ulaznica.

Ja od pesme Jesenjina, Majakovskog i Bodlera, duša struna, zlatna srma, što se kida i od reči, a kamoli od bezdušja tvoje ruke k'o utoke. Ona neće ni brojeve da otkuca, od tišine tvojih reči, kada zvuci zatrepere u tvom stanu kao hanu.

Ćuti ćutnja, kao slutnja nekog tako kobnog mira, kao pastir pred noćnu oluju kad frulu zasvira. Ti ne sviraj više reči, niti lažne, niti vlažne, meni više nisu važne. Nisam dama sa reklamom glupog lica, glupog uma. Malo više sada vrede moje oči, moja kosa, izvajana noga bosa, a pamet me ne izdaje.

Ona traje tako krhka, tako jaka, kako-kada, al' ne daje da je tamo neki frajer velegrada, sa maskicom prostog garda, nagna lako i olako na životne promašaje.

Ako možda nisi znao svirati u tambure, smejati se raskalašno, onda samo da ti šapnem putem neba, kao zeba, da ljubav zna i da traje kada saznaš iznenada i za takve običaje. Biće kasno da se kaješ, moj derane.

Iluzija

Ti za mene možeš postati sve, iako znam da si samo iluzija, a ja za tebe prolazna vezilja ljubavnog vodvilja. Zašto bih se ponovno razbolela od emotivnih čuda? Ja, zeba i grlica, Anakonda i Đokonda.

Na Šekspirovsko sudbinsko pitanje „biti ili ne biti” rešila sam se skriti, dušom pokriti i otploviti na pusto ostrvo svojih snova, poput Robinzona Krusoa, zajedno sa Kevinom Kostnerom u poodmaklim godinama. Samo još čekam da nas ponese plima...

Place de la Concorde

Prosjaci ljubavi plaču na trgu Konkord u Parizu,

sa osmehom rasutih dijamanata,

glamurom zvezda nad Monmartrom

i tihom patnjom gladnih klovnova

ispred istrošenih pozorišnih foajea.

 

Prosjaci ljubavi mole komad nežnosti svilenih reči

sa beskrajnim tajnama Jelisejskih polja.

Samo tišina i zvona Bogorodičine crkve

lelujaju u mirisu savesti.

 

U šeširu,

pored nekakvog dostojanstva,

niti jedna kriška rečenice sa zarezom ljubavi,

niti jedan žuti dukat lepota pramena nečije duše

Samo se polako sustižu tonovi jedne violine

propalog muzičara, propalog ljubavnika.

Samo tonovi violine čoveka sa strpljenjem bledog straha.

 

Pariz,

moj grad nevinosti, širokih bulevara, latinske četvrti,

ljubavi za večnost memoara Iv Montana,

nestao je u nezaborav šešira

sa čijeg ruba je upravo odleteo leptir.

 

Balkan,

moj drug prašnjavih cipela, smeha do neba,

„Drine" bez filtera i šešira,

šešira punih snova,

ljubavnih reči sa po kojom belom parom.

Ali leptir se raskrilio na njegovom rubu

prvog martovskog sunca,

onako zauvek, još uvek drema na starom mestu.

 

Ljubavi moja,

ne putuj nikada iz balkanskih sokaka,

što mirišu na jorgovan,

jer u njima ne plaču prosjaci ljubavi.

Bosa deca trče za srećom, i stići će je,

tu odmah kod kafane

sa kartonskim natpisom „dolazim odmah"...

 

I doći će.

Kako da pitam

Kako da pitam, mimo sluha svog uma, da li još uvek nečiji pogledi žele da zaspe na radoznalim očima laganog vetra, što nosi nejasne zvuke nekadašnje toplote vrelog leta uz osmehe modrog neba, sa po malo crne boje, i kiše što mirišu na nevine grehe mladih bagrema?

Kako da pitam, mimo lelujavih strepnji svojih očiju, da li nečije ruke žele konačište u nežnosti nagoveštaja misli moga uma?

Da li nas se dotiču misli u budnim nekim zorama ili beže daleko nekuda, u nepovrat iskidanog mozaika savesti i romana života sa bezbroj puta okrenutim požutelim stranicama?

Kako da pitamo tvoj neobično obični mir duše, da li nekad zatreperi uz vatru kamina, dok sluti nestajanje tihih reči iz priče sa po malo naklonjenosti jednostavnom prozeblom maku na poljani života?

U muzeju „Madame Tussauds”

U muzeju muzeju „Madame Tussauds” potraži svoju damu iz snova.

Beskrajno lepa, beskrajno nepokrtena, beskrajno tiha. Tako voštano pokorna. Ne govori, ne diše, ne peva. Ali, postoji uvek, samo za tebe, vekovima.

Obučena u odoru koju voliš. Sa osmehom koji obećava, sa rukom pruženom na rukoljub.

Dama koja miriše na izbledele tomove krstaških ratova, iskustvo renesanse, istorijske pohode pobede i poraza, i nema, nema predgovora ni pogovora. Ona ćuti i sluša. Pognuto odobrava. Shvatio si! Postaćeš divna voštana figura! Klanjam vam se vaše pospano visočanstvo! Ovo je divna prilika za dobar odmor i za vasionsku ljubav bez reči i to u Londonu, na Temzi.

Tiho zatvaram vrata. Ispred muzeja „Madame Tussauds” ostajem, tek da izgori voštanica tebi za sreću. Ja odlazim grešna, da lutam onom ludom četvrti Sohoa. A, potom sa svežim mirisom ruzmarina prvim vozom za Balkan!

Oči od cimeta

Ljubav! Tvoje oči od cimeta, tvoje usne od vanile, tvoja duša od bosiljka, do ružmarina, svile!

Ljubav! Osunčana pusta polja, grlo tvoje od ptice poja, modri somot od našeg spokoja!

Ljubav! Proživljenih dvadeset i sitnica godina, kada znamo kada će kiša pasti, a kada meka trava izrasti!

Ljubav! Tvoja ruka na mom obrazu, tvoje oči na mom ramenu, moja tuga na tvom reveru!

Ljubav! Rasprskavanje radosti što nismo samo dva pusta druga, već isti, želji duša, ljubavnici iz prvog životnog kruga!

Nema soba

Bila je to nema soba. Reći su zastale u grlu, kao ptica u letu, gledali smo se kroz čudno neko ogledalo, nas dvoje sami na svetu.

Ljubila sam ti oči boje lešnika, usne boje višnje, a ti si spretnim rukama oblikovao moje telo.

U mislima mi tekla muzika Ravelovog „Bolera", tek da u meni prekine tišinu slutnje. Nikada se više nećemo sresti, znao si već danas, ali si ćutao kao i juče.

Možda bi postojalo sutra da je volje više bilo, ali si ti morao otići u svoje dane, u svoje noći.

Zaboraviti ta bela nedra, te usne, pogled i ramena čedna, vrat labuda, kao na nekom jezeru na kraju sveta i reći svojima „Dobro jutro, kakav običan započe dan".

Nisam smela više gledati tvoje usne, ruke, prodirati u dušu. Bolje da odživim sušu budućih godina i nikada ne zaboravim malu priču na najneobičnijem mestu na svetu, odselim se na drugu planetu, ili nestanem u nebo nevina znajući da za nas nema volje, ni biće bolje i ko zna šta može da se desi da bismo ponovo bili sami, samo nekoliko dana u tami neke nerođene zemlje.

Hvala ti za rana jutra, za poklonjenu nadu, za ljubav koju ću poneti kao serenadu koju mi nisi uspeo otpevati.

Nismo čuli glasove, ali ostaje da slutimo da su takvi, kakve smo zamišljali mi, dva putnika, dva različita koloseka.

Nismo se uspeli pozdraviti, ali ti poklanjam pesme, jer to se srne, baš srne u ovoj ludoj noći nesna, dok nestajem među zvezdama, bez broja telefona, jer ti neću trebati, a ovde me ne smeš imati.

Ljubavi moja mila, poneću i krila da brže odletim i bol ne osetim! Ostavljam ti kristala suzu, svilenu bluzu, iluziju usana i belih nedara, a čuvaću tvoju sliku skrivenu u svemiru.