Nema soba

Bila je to nema soba. Reći su zastale u grlu, kao ptica u letu, gledali smo se kroz čudno neko ogledalo, nas dvoje sami na svetu.

Ljubila sam ti oči boje lešnika, usne boje višnje, a ti si spretnim rukama oblikovao moje telo.

U mislima mi tekla muzika Ravelovog „Bolera", tek da u meni prekine tišinu slutnje. Nikada se više nećemo sresti, znao si već danas, ali si ćutao kao i juče.

Možda bi postojalo sutra da je volje više bilo, ali si ti morao otići u svoje dane, u svoje noći.

Zaboraviti ta bela nedra, te usne, pogled i ramena čedna, vrat labuda, kao na nekom jezeru na kraju sveta i reći svojima „Dobro jutro, kakav običan započe dan".

Nisam smela više gledati tvoje usne, ruke, prodirati u dušu. Bolje da odživim sušu budućih godina i nikada ne zaboravim malu priču na najneobičnijem mestu na svetu, odselim se na drugu planetu, ili nestanem u nebo nevina znajući da za nas nema volje, ni biće bolje i ko zna šta može da se desi da bismo ponovo bili sami, samo nekoliko dana u tami neke nerođene zemlje.

Hvala ti za rana jutra, za poklonjenu nadu, za ljubav koju ću poneti kao serenadu koju mi nisi uspeo otpevati.

Nismo čuli glasove, ali ostaje da slutimo da su takvi, kakve smo zamišljali mi, dva putnika, dva različita koloseka.

Nismo se uspeli pozdraviti, ali ti poklanjam pesme, jer to se srne, baš srne u ovoj ludoj noći nesna, dok nestajem među zvezdama, bez broja telefona, jer ti neću trebati, a ovde me ne smeš imati.

Ljubavi moja mila, poneću i krila da brže odletim i bol ne osetim! Ostavljam ti kristala suzu, svilenu bluzu, iluziju usana i belih nedara, a čuvaću tvoju sliku skrivenu u svemiru.

Vodi me

Vodi me u beskraj ljubavi! Vodi me ludo! Rečima i rukama, željom i usnama! Vodi me odmah, jer rekao si „Volim”!

Ako mi ukradu samo mintut pruge, zastaću na tuđem peronu! Ući ću u pogrešan vagon! Dotaći ću ruku strancu!

Kako ćemo tada stići do naših zvezdanih zvezda? Ne čekaj da se rasklopi nebo! Upregni čeze od oka sunca i vodi, i vodi, vodi me odmah u beskraj ljubavi dok je trava još zelena od tvojeg „Volim“ i mojeg ,,Volim“! Dok je u meni još poverenja!

Svirajte noćas

Svirajte noćas, pod otvorenim krovom od zvezda, po lepotom usuda neba, dok se toči najbolji šampanj za opljačkane damare srca, za rastrzanu dušu grča, što je predah namerno, a smerno tebi, jer šta bih sa njom u trenutku tom zaludelom i bludnom, emotivno čudnom. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada „ты не смотри на менја, ја не шоколада“. Sneg je padao.

Svirajte noćas, pod otvorenim krovom od zvezda, pod lepotom usuda neba, dok se najbolji šampanj toči za precvarene oči, za besane noći, za ukradene osmehe i milovanja i lažna šaputanja, jer sam baš to želela, emotivna „luda“, puna čuda. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada „ты не смотри на менја, ја не шоколада“. Sneg je padao.

Svirajte noćas, dok mi se blještava nebesa smeju i nek se šampanj toči, jer sam znala da sam krala svoju radost, svoje moći pretočene u nemoći, da sam krala okrajke iluzije i osmehe zatomljene u grcaju tame, da sam sve krala od sebe same i tebi dala. Krao si i ti, ali nisi znao da ljubav je uspomena i kad kiše tuku, da ne moraš da me držiš za ruku, niti da uhvatiš korake moje. Zaboravi, ukradene godine se ne broje. Mogla sam bežati i nikada ne čuti, ti si tako lepa, ti si tako mlada, „ты не смотри на менја, ја не шоколада“.

Plači ciganska dušo

Plači, ciganska dušo, u meni!

Smej se, moja ciganska dušo!

Bela dušo! Neka te odjednom, sada, ispije celu crno proviđenje da bi mu duša pobelela, a, neće!

Nije to Jesenjinova duša, nisu to Mikina nebesa.

Ni violina sa žicom sete, ni balalajka pustih stepa, ni taktovi španske gitare.

To je samo obična opsena.

Zaboravila je ona vetrove, što šapuću vatri u noći lotosa, zaboravila je ona svilene marame, šatore od purpurnog satena.

Hajde malo da se lažemo!

Zaboravila opsena srce.

Hajde, brate, istinu da govorimo! Srce licidersko usred banatskog blata.

Pesmu zaboravila: „Ciganko malena, bila si moja jedan dan, jednu dugu, dugu noć...".

Dukat zaboravila. Ikonu svete Petke zaboravila i Đurđevdavski venac i... opseno tamna duša uvek biće ti crna!

Dočekala sam Ciganina.

Doneo ga novembar. Sneg od srebra. Ukrao dukat za mene.

Poklonila sam mu dunju žutu, ukradenu ispod drveta sa dušom belom.

Pesma duše je bela. Konj je beo. Samo je nedođija, koja nam sprema čeze, šarena. „Ciganko malena... moja... bila si... duga noć..." Ceo život sam tvoja! Duša ti san, meko perje belo, belo...

Na Badnje veče

U nepoznatom gradu, na nepoznatom trgu, pala je zvezda.

Pojavio si se, neznano otkud, neznano kako, sa tajnim „Slovom ljubve".

Duše su damarale, ruke se tražile, čežnja je našla utočište u našim rečima.

Vajali smo i maštali život, na Badnje veče.

Mladost se ljubila, kosmos se okrenuo za jedan vek slušajući tiho naših hiljadu budućih razgovora o našim ispovednim zajedničkim danima.

Od iluzije sanjalice do stvarnosti dešavalice. Slutim.

Proći će još koje Badnje veče...

Slovenska duša

Vaseljeno, poznaješ li reči: volim, verujem, posto jim, umirem i živim? Vaseljena zbori tiho. Gube se reči nad našim nebesima, slovenskim, ranjenim i prostreljenim! Ikona Svetog Jovana, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, umeš li da pevaš: „Tamo daleko“, „Vostani Serbie“, „Bože pravde“? Vaseljena uči prve strofe nerazgovetno, nezborivo. Ikona Svetog Nikole, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, sviraš li na zovinoj nevinoj fruli: „Igrale se delije“, „Pleteš li svilen konac” i ,,Vidovdan“? Vaseljena komponuje čudne neposvečene note još neprepoznatljive na skupim kajdankama. Ikona Svetog Save, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje! Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Vaseljeno, kazuješ li naizust „Lament nad Beogradom“ da te čuje Crnjanski, „Luču mikrokoznu“ da te lepota Njegoševa zaseni, „Kako zamišljam nebo“ da te čuje Mika? Tvoje nebo u delima crnim, precrnim. Naše nebo još uvek plavo i pravo! Ptice sa srcem u letu i dugine boje slikaju himnu čoveku. Ikona Svete Petke, kandilo i miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Zatreperi načas vazduh i razmakne se, Vaseljena prozbori: „Kasno li je učiti pranote, praslova, prastrofe praslovenstva“. Vaseljeno, što vekovima na istom mestu bivstvuješ, koji ton istorije ispisuješ raščovečenim jezikom, kakva li su to bezumna slova pepela?! Ako naučiš samo trideset slova ovog vojvođanskog blata, užičkog kola, vitevštvo junaka kosovskih, možda pronađeš izvor.

Požuri Vaseljeno! Čuješ li!? Đurđevdan će, i Vidovdan, i Ivandan, Preobraženje i Velika Gospojina, a mi ćemo upregnuti čilaše u karuca paradna i svetkovati, ali za tebe više neće biti mesta! Požuri! Čuješ li! Naše nebo u očima čuvaće ikone, porte, patrijaršije i Boga! A za tebe robija navek, bez pomilovanja. Desanka dade pomilovanje čoveku.

Vaseljeno, neka gori kandilo, neka se širi miris tamjana - nije vreme za nestajanje. Čudesni nezaborav se uzdiže u damarima duše.

Opsena

Opsena si, možda, moja postao.

Opsena bez sna, bez kraja i bez početka.

Opsena sa lažnim osmehom i tuđim rukama.

 

Zašto bih čekala, uzalud, te strane oči,

te ruke navikle da miluju bezbroj tuđih stihova,

te reči navikle da, bez mojih usana na njima,

izgovaraju hladne kiše za žednu moju dušu.

 

Opsena si, možda, moja postao,

skrivena maskom iskustva dalekih sibirskih noći,

opsena skrivena od same sebe,

od mojih snoviđenja što udišu tvoje mirise prošlosti.

Miris tamjana u noći

Oktobarska noć u meni diše. Ja nemam vazduha ni za delić odlutalih misli, da ih vratim i poklonim onima što traže odgovore koji se u ovoj tišini ne rađaju.

Miris tamjana u mojoj kosi, nestaje u daljini ruku, pogleda, nesnu noći, a ostaju tornjevi crkava i zvona da lelujaju u mojim nervima.

Hiljadu treptaja snova u jednoj noći, hiljadu godina iščekivanja duge, a ona će, ipak, nestati, tu iza prvog oblaka neba i ostaviti mi samo pramenove sećanja i kameno lice izgubljene nade.

Zaplovi danas u svoju stvarnost, u svoju luku! Pogledaj u oči i Boga!

Tu završi noć i priču! Ostaje cvet da zamiriše u neko novo jutro, u nekim novim ćutnjama, u nekim dragim daljinama.

Ostaje samo miris tamjana u mojoj kosi.

Susret

Kada se budemo sreli u sutonu večeri neke, da li ćemo se setiti godine neke daleke, svih meseci koji su čuvali tajnu, po malo sjajnu.

Kada se budemo sreli u praskozorja rosna, da li  ćemo se setiti ljubavi, što je po nama hodala bosa? Svih onih jutarnjih šaum pita uz poljupce sa šlagom na usnama?

Kada se budemo sreli u jesenja popodneva, kad lišće rumeno pod nogama šušti, da li ćemo se setiti parka, kratkih ugovorenih susreta od po pet minuta, dok smo se mimoilazili? Jer, kod kuće te ne čeka niko, osim njenog sata, zatvorenih vrata i odvojenih soba. Ja sam se osećala kao roba na metar, ali to je odneo vetar.

Kada se budemo sreli u zimski hladni dan, kada nam beli sneg poremeti san, da li ćeš se setiti da si me voleo? Bila sam tvoja grlica, koja je tu kada je potrebno, a nema je ako je na grani suvišna. Nisi to priznavao. Bog je sve video. Slave slavio. Do boli sam plakala na tvoje reči zlurade, koje sam kao vino otakala.

Kada se nekada budemo sreli, u našem sokaku, u našoj varoši, nećemo ništa jedno drugom reći, dva tuđinca, iz dva sveta, od zemlje i od kometa. Proći ćemo suprotnim stranama ulice, a na izlogu nećemo videti naše lice. U telefonskom imeniku izbrisane poruke i oporuke. Laže i paralaže. Možda se mi i nećemo nikada sresti... Samo smo hteli, samo smo hteli...

Klošar

Dvorci Loare. Obala mokra sa puno oblutaka, šara. Ja držim za ruku klošara sa dva franka u džepu blejzera. Držim u ruci poklonjenu lutku od metala, od svog drugara, odbačenog beskućnika. U kontejneru je pronašao žice i napravio njeno lice, tek iz ljubavi prema meni.

Prolaznici i putnici zanemeli. Dama od svile i somota i muškarac sa zakrpom od papirnog omota vele da je to „grehota". Baciše nam pred noge nekoliko penija i brzo odoše do „Tifanija" gde su lica bogataški sjajnija.

Moj zaljubljeni klošar, aristokratskog porekla, sa diplomom akademskog slikara, tek se nasmeja, jer na blejzeru nema džepa. U tihoj sobi, sa setom lampe, na zidu čežnjivo zuji diploma, kao da mora.

Putnici i prolaznici čedni, nikada nećete shvatiti bedni, da je, mom čoveku i meni, potreban samo pogled sneni, puno volim i jedina slika poklonjena meni.

Bacite vaš peni u fontanu želja, dok budete lutali Rimom, a mi ćemo, sa prvom plimom, već biti u sobičku toplom, sa mislima o „Моnа Lizi", Krivom tornju u Pizi, ili u Crkvi „Sv. Marka".

Klošaru i meni potrebna je samo mašta, barka i jedan dukat žut da krenemo na put i pohodimo ljudske molitve i bogomolje, za sve one tužne i ružne ljudske živote pune pohote u ovom svetu kužne sramote.

Poklanjaćemo slike i Aladinove lampe od čipke!

Uništena ljubav

Pokidao si mi očni nerv! Ali, ja vidim plavu pšenicu i crnu narandžu. Vidim boje! Oprosti što sam ti to dozvolila.

Isekao si mi dušu na senke nemira. Odleteli leptiri u noći svemira. Osećam svetu tišinu nafore. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Kamenovao si mi misli, tankovite bajke bosiljka. Ostala sam Vasilisa. Snove pletem u stvarnost. Oprosti što sam ti to dozvolila!

Ubijao si polen mog postojanja, dugo i grešno. Pila sam med i vino, nevino i čisto. Oprosti što sam i dalje živo živa u tvojoj „presvetoj“ bezvoljnosti moje zlurado visočanstvo.

Prošlost

Pevao si pesme neke i svirao u tambure, noćio si po svadbama, mehanama, ulicama, a duša ti, stara kučka, spavala sve do nekog ručka u birtiji nekoj „finoj“, gde se skuplja društvo „sjajno“, da zborite o ,,tezgama“, o ženama, prevarama, o životu tako dugom, tako trajnom, 'al bez mašte i bez bajke, bez brezinih osećanja, jer sve su to samo nepotrebna stanja.

Pisala sam pesme neke, pune plime i oseke, nekih teških osećaja, što ih moja duša zbraja. I otkuda da se nađem u pauzi tvog beznađa, skrivenog od samo tebe, a kamoli od slučajnih prolaznica bez kupljenih ulaznica.

Ja od pesme Jesenjina, Majakovskog i Bodlera, duša struna, zlatna srma, što se kida i od reči, a kamoli od bezdušja tvoje ruke k'o utoke. Ona neće ni brojeve da otkuca, od tišine tvojih reči, kada zvuci zatrepere u tvom stanu kao hanu.

Ćuti ćutnja, kao slutnja nekog tako kobnog mira, kao pastir pred noćnu oluju kad frulu zasvira. Ti ne sviraj više reči, niti lažne, niti vlažne, meni više nisu važne. Nisam dama sa reklamom glupog lica, glupog uma. Malo više sada vrede moje oči, moja kosa, izvajana noga bosa, a pamet me ne izdaje.

Ona traje tako krhka, tako jaka, kako-kada, al' ne daje da je tamo neki frajer velegrada, sa maskicom prostog garda, nagna lako i olako na životne promašaje.

Ako možda nisi znao svirati u tambure, smejati se raskalašno, onda samo da ti šapnem putem neba, kao zeba, da ljubav zna i da traje kada saznaš iznenada i za takve običaje. Biće kasno da se kaješ, moj derane.