Živ si

Ovo je pesma pisana za moje drago večno živo plavo mače, koje zna da se smeje i plače. Prošlo vreme ne postoji i ne broji se nijedna kap posmrtne kiše, ni suza više.

Ni večni ležaj ne postoji, jer se otvaraju rajske dveri za dušu od meda i oraha, badema i lešnika, boje tvoje očiju. Ti si moj večni osmeh, sa pomalo jeda, a kako drugačije i može dvoje brodolomnika da se slože?

Voleli smo iste i pomalo različite stvari, ti, mače, koje sve najbolje zna, i da je zemlja čvrsta podloga za život od obloga. Ja žena poezijom zanesena i puna neba i svetlucave srme, koja ne zna da okreće krme.

Sve je sadašnjost, jer si uvek ozbiljnost i šala u mojoj duši od hiljadu velova. Znam da ne bi želeo formalnosti i plač, crne duge i neke druge bezvredne stvari. To kvari, po tebi, svetlost večnosti, radost živuću i kuću punu toplih pesama.

I, ko to kaže da te nema!? Ti spavaš sa mnom u istom krevetu, mala moja svađalice iz inata i lepoto iz Banata. Gledamo iste filmove, vodimo burne dialoge oko značaja politike, guramo se ispod jorgana, a naša velika kuca i dalje te brani od svake ruke i pogleda tek, za neke buduće pouke.

Jer, ti si večno živ! Nevinoga srca i dobre duše, a takvi samo mogu Bogu da služe. Zapevajmo sada: „Ne, ne pitaj“ i zbilja, ne pitajte šta se zbilo, samo nazdravimo za mog dragog od osmeha i hrabrosti. On je tu... Sada će doći. Zvezda će pasti, moja zvezda padalica, moja zvezda smejalica.

Dušo moja

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od svežih dunja i žutih mirisa. Vezena tvojim noćnim bdenjem, kao htenjem rumenih nebesa, dok sam bolove bolovala i srmu trnja tkala, dok sam plakala do praskozorja za sva naneta zla. Tvoja mi ruka suzu brisala i čudno uzdisala, mislim, od osećaja.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Naslikana stihovima boja od mog nespokoja od straha da ću izgovoriti pogrešne reći u pogrešno vreme. U tvojoj duši otvoriti teme, za mene teško breme, da sam rođena za neko drugo vreme i čoveka ovenčanog vencem lovorika. Da ljubavi više nema, jer ona odavno drema, podno našeg kućnog trema. Ti dobro znaš, mene tada kao da nema.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Pisana stihovima od višanja i trešnjevog cveta. Ovo je, ipak, naša planeta. Ipak sam tvoja mala „jadikovka" sva od napetog nerva, od damara srca što za tebe kuca i kada pohodim šume sama, jer ko bi bio tvoj jed i tvoj med da mene nema. I kada ćutiš, znam da me ljutiš i nećeš reći da me voliš, ali osmeh te izda - ne vredi ništa.

Dušo moja, ovo je pesma tvoja! Od mojih nerava kao strune i drhtaja male srne, od oprosta tvojih - greškama mojim i zato je sačuvaj negde na tavanu, kada me večnost ponese „malenu", jer znam da ćeš upravo tamo nameštati TV antenu. Za razliku od nestašne mene koja je stvarala buru, poslaću ti „finu" staru curu, pravu milinu, samo ćuti i svira violinu.

Žena sam

Žena sam od inata i prkosa, od molitve i rana, od nevinosti i greha, od molitve i pohote. Ako me neki takvu vole, mogu me potražiti na kraju veka, u kolibi od slame, uz romantičnu samoću palme.

Žena sam od dijamanata i blata, od safira i papira, od klečanja i sećanja, od lukavstva i monaštva. Ako me još neko takvu voli, može potražiti na kraju veka u kolibi, sa kriškom hleba i soli.

Žena sam slasna i opasna, žena sam nevina kao čaša mleka, tiha i meka, i zato me ne tražite u kolibi na kraju veka, jer sam sazdana samo za čoveka od ljubavi „na vjeki vjeka“.

Želim

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Znaš li koliko u ovoj noći želim da želiš zenicu mog postojanja, dugu u snovima, reči u satenu balske haljine?

Znaš li koliko u ovoj noći volim da volim kap moga nemira zbog tvoga nesna, miris iskrenosti snega što treperi u vazduhu, poetu sa zapretenim granama platana?

Znaš li koliko u ovoj noći hoću da hoćeš izgovorenih reči zaključanih u kutiju tajni tvoje duše, koje nikada ne osetiše toplinu mog osmeha, lepotu mojih strepnji?

Ne boj se moje snage nadanja. Neću ti reči uplesti u moje postojanje.

Neću narušiti mir tvoga mira. Samo hoću da hoćeš. Hoću da voliš, hoću da želiš i samo jednom izgovoriš reči jače od obične naklonosti, reči za Ciganku, koja će već sutra, možda, odlutati pustim putem mesečine.

Večernja pesma jeseni, mir polutame sna, iskra plamena sveće na zidu.

Opsena

Opsena si, možda, moja postao.

Opsena bez sna, bez kraja i bez početka.

Opsena sa lažnim osmehom i tuđim rukama.

 

Zašto bih čekala, uzalud, te strane oči,

te ruke navikle da miluju bezbroj tuđih stihova,

te reči navikle da, bez mojih usana na njima,

izgovaraju hladne kiše za žednu moju dušu.

 

Opsena si, možda, moja postao,

skrivena maskom iskustva dalekih sibirskih noći,

opsena skrivena od same sebe,

od mojih snoviđenja što udišu tvoje mirise prošlosti.

Na Badnje veče

U nepoznatom gradu, na nepoznatom trgu, pala je zvezda.

Pojavio si se, neznano otkud, neznano kako, sa tajnim „Slovom ljubve".

Duše su damarale, ruke se tražile, čežnja je našla utočište u našim rečima.

Vajali smo i maštali život, na Badnje veče.

Mladost se ljubila, kosmos se okrenuo za jedan vek slušajući tiho naših hiljadu budućih razgovora o našim ispovednim zajedničkim danima.

Od iluzije sanjalice do stvarnosti dešavalice. Slutim.

Proći će još koje Badnje veče...

Bajka

Nemojte mi danas reći da u bajke ne verujete! Da nema livada, leptira, cveća, nepoznate Zemlje daleke sa velikim dvorcem, malenom princezom i vitezom princem!

Nemojte mi rušiti snove da bajke ne postoje.

Nemojte mi reći da na aerodromu Orli nisam videla čoveka iz bajke, koji je u mislima živeo moj život! U mojim sanjama, u mojoj duši, u mojim rukama! Mirisao je „Chanel 19", „Nina Ricci", pa „John Richmond" i... Smejao se, mazio me pogledom. Kupio je ogrlicu za beli tanani vrat, ili mi se čini...

Možda je pored njega bila druga tankovita žena, ali u očima njegovim odsjaj je svetleo meni.

Šetali smo trgovima, Jelisejskim poljima, kupovali na skrivenim mestima egzotične ešarpe za mene tankovitu ili ženu tananu, ili mi se čini? Nemojte reći da ne postoji bajka, jer smo zajedno večerali u tom Parizu posebne karme u hotelu „Prinzeza Karolina" blizu Trijumfalne kapije i pili vino iz Bordoa za sve što do tada nije bilo. Boemsko vreme. Bajka za tebe i mene u mašti snenoj.

Potom sam te sa sobom nosila u duši, živeći jedan život pomalo lep, pomalo prosečan, pomalo običan. Skrivala sam te u kutku sobe, u čitaonici, na klupi ispod jorgovana, šetali smo obalom, dok je tama padala rana. Plela se bajka. Živela sam u njoj, verujte! Mada je moj lik, možda, bio u Londonu, na Temzi, ali tamo ga nisam srela, samo sam ga ponela u svojoj torbi života.

Nemojte reći da ne verujete u bajke, jer sam ga ponovo srela, na volšeban način. Kao „mačka na usijanom limenom krovu", kao u nekom dobrom filmu „Top gana", ili nekom sličnom, nije ni bitno, ali za nas je to svršena stvar. Da li će se desiti oltar ne znam, ali miris ruzmarina i bosiljka sasvim je dovoljan.

Zavet na večnu ljubav, ljubav, lepo zvuči u Bogorodičinoj crkvi, ili nekoj malo seoskoj sa ikonama, kandilom i svećom. Ali, biće sve bez toga. Nemojte mi reći da ne verujete u bajke, jer, možda, ne verujem ni ja. Probudila sam se iz sna.

Ciganske noći

Hej, budne ciganske noći plave, noći lude, noći setne!

Hej, ciganske noći ravnice, što plaču tugu ljubavi moje

za čilašima upregnutim u karuca paradna,

za sreću neke tuđe breze.

 

Hej, ciganske noći magle pune, i tambura, i vina.

Magle neke paučinaste, tek vidljive oku crnom.

Hej, ciganske noći banatske, što vajate neslućenu suzu

za žutim dukatom koga izgubih.

 

Hej, ciganske noći moje, šarene i pospane, i razbuđene

od smeha zelenoga sa crnim tačkama neba.

Hej, noći moje ciganske, od sreće nasmejanih obrva

i žalostive od ruku što nazirahu samo čerge

sa kosama nekim plavim, kao u anđela.

 

Ja ostadoh u noćima ovim belim,

crnokosa ciganka bez čilaša i dukata,

sa dušom neba ljubavi i pijanom pesmom vina, ali neka...

Hej, nek mi noćas strune violina i tambura jecaju

i pevaju ceo život u jednoj ciganskoj noći plavoj, noći ludoj.

A, možda ti je malo i dam!

Oči od cimeta

Ljubav! Tvoje oči od cimeta, tvoje usne od vanile, tvoja duša od bosiljka, do ružmarina, svile!

Ljubav! Osunčana pusta polja, grlo tvoje od ptice poja, modri somot od našeg spokoja!

Ljubav! Proživljenih dvadeset i sitnica godina, kada znamo kada će kiša pasti, a kada meka trava izrasti!

Ljubav! Tvoja ruka na mom obrazu, tvoje oči na mom ramenu, moja tuga na tvom reveru!

Ljubav! Rasprskavanje radosti što nismo samo dva pusta druga, već isti, želji duša, ljubavnici iz prvog životnog kruga!

Ne dodiruj dušu

Ne dodiruj ovu dušu od somota neba, od šapata poznog leta, od svilenih damara violine! Dušu od borovih tajni. Ne dodiruj nit drhtavu, dok ti oči ne proniknu ljubav nevinu, neiskazanu strahom tvog čudnog svemira.

Ne gledaj oči moje ciganske, oči od uroka leptirovog krila, oči od pesama što gore tugom, što gore smehom, oči bosonogih čergi i osedlanih konja.

Ne gledaj mi oči garave u kojima zaspa mesec, dok ti ruka ne naslika obrvu moju od ritma daira.

Ne sanjaj nikada u uranku milosrđa kosu moju od čempresa i vetrova, kosu moju crnu kao dar bogova, dok bela paučina polako naslanja usne na njene mirise.

Ne sanjaj moju kosu u zabludi nežnosti, u trenutku osmeha, ne sanjaj, dok ti htenje ne dotakne pramen nežnošću belom.

U muzeju „Madame Tussauds”

U muzeju muzeju „Madame Tussauds” potraži svoju damu iz snova.

Beskrajno lepa, beskrajno nepokrtena, beskrajno tiha. Tako voštano pokorna. Ne govori, ne diše, ne peva. Ali, postoji uvek, samo za tebe, vekovima.

Obučena u odoru koju voliš. Sa osmehom koji obećava, sa rukom pruženom na rukoljub.

Dama koja miriše na izbledele tomove krstaških ratova, iskustvo renesanse, istorijske pohode pobede i poraza, i nema, nema predgovora ni pogovora. Ona ćuti i sluša. Pognuto odobrava. Shvatio si! Postaćeš divna voštana figura! Klanjam vam se vaše pospano visočanstvo! Ovo je divna prilika za dobar odmor i za vasionsku ljubav bez reči i to u Londonu, na Temzi.

Tiho zatvaram vrata. Ispred muzeja „Madame Tussauds” ostajem, tek da izgori voštanica tebi za sreću. Ja odlazim grešna, da lutam onom ludom četvrti Sohoa. A, potom sa svežim mirisom ruzmarina prvim vozom za Balkan!

Ne verujte

Ne verujte večeras, ako iznenada nestanem iz ovog tihog prostora prepoznatljivih mirisa nostalgije Nataše Rostove, Džejn Ejr, Emine, pa Kore Potočnik i Ines.

Ne verujte, ako čujete šapat strepnje i opomene Desankine i raskošni smeh Laure i tihi šapat „indolentnog mužika" među stranicama „Registrature". Ako se lomi hleb i pije vino cigansko Mikine „Vojvodine", ako slutite da sakupljam krpice neke Preverove „kada mi lepo kaže". Ne verujte...

To je leptir sleteo tiho u svet večnih reči da sluša iz prikrajka imena nezaborava.

Velim vam, prijatelji moji, ne verujte ni sutra zraku sunca na vašem prozoru. To je samo crni leptir sleteo po naslov za po neku večerašnju pesmu, ako je možda neki drhtavi stih zaspao u vašim damarima „pomilovanja".

Hvala vam, prijatelji, za tišinu poštovanja stihovima baršunaste bisernice, dok rasprostirala sam plavo od mojih trepavica noći do lepote vaše duše, koju sam osetila kao pticu.

sr SR en EN hu HU

Kontakt

060 013 01 01
salevidak@gmail.com

Pišite nam