Neka ovo bude tvoje!

A njegovo, evo, to je!

Meni ovo, to je moje!

Hoćeš li mi dati tvoje

Samo malo da je moje?!

Nek njegovo bude tvoje,

Njemu dajem ovo moje;

Posle opet svakom svoje!

Kakvo retko blago dele,

Dve sestrice, mali braca?!

Tri klikera porcelanca,

Šest sličica nalepnica

I drvenih šest bojica.

Ovih dana u mom kraju,

Igraju se utakmice,

Tri, četiri sata traju,

Ne traže se ulaznice.

Nele, Aco, hej Milanče!

Nidžo, Zoki, Peđo, Đole!

Svi siđite na poljanče,

Utakmica posle škole!

Aut, dodaj, nek šutira!

Driblaj, leđa, lopta naša!

Ovaj svakog faulira,

Ura, gol im dao Saša!

Šta je ovo sada ljudi?

Kakav penal, je l' to pravo?

Nek' sudija bolje sudi!

Brže pucaj, što si stao?

Devojčice, lepotice,

Ovih dana u mom kraju,

Posmatraju utakmice,

Viču, bučno navijaju.

Mladi je šumski hrast,

Ponosan na svoj rast,

Pitao jelena:

-  Kakvo si ti drvo,

Kad si bez korena?

I zašto ti krošnja

Još nije zelena?

Nosiš na sve strane

Svoje gole grane.

A jelen, već zna se,

Produži da pase.

Ispod stare potočare

Šumske zveri vodu piju.

Vuk zapita seka liju:

-  Gde si sinoć bila seko?

- S' one strane, tamo preko

U dvorištu čiča Proke,

Brojala sam sinoć koke!

A prekjuče sivi vuče,

Ni ti ovde nisi pio!

-  Uh, gde li sam samo bio?!

U pravu si, nema zbora!

Šetao sam kraj Dunavca

I igrao šapca-lapca

Sa ovcama oko tora!

Sve se ovo dogodilo

U čudesni onaj dan

Kad je avion beli

Sleteo u naš stan!

Čula se buka, škripa,

Zaglušujuća zveka,

Iz aviona je sišla

Kolona žele-zeka.

Za njom su išle bonbone

I raznovrsne karamele

Pa čokolade mrke

I  čokolade bele.

Silazile su šećerleme,

Sijaset raznih slatkiša,

Na kraju Barbi-stjuardese

I pilot-meca od pliša.

Sve se ovo dogodilo

U onaj čudesni dan,

Kad je avion beli

Sleteo u moj san.

I ove godine

U rano proleće

Mirisala deca

Ročije cveće!

Opet nije prošlo

To bez posledica,

Pogledajte samo

Pegava im lica!

I ovog proleća

Pored kratke kose,

Smeđe se pegice

Vrlo mnogo nose!

Sve zbog maslačka,

Cveća za rodu,

Pege su mrke

Ušle u modu.

Sad su se zarekli –

Više nikad neće

Mirisati žuto

Ročije cveće!

Prstić  Ana posekla,

Kap je krvi istekla.

Čula sam za brigu njenu –

Šta će ako creva krenu?!

Varalica bajalica

Ova bi je spasla,

Neka kaže: - na psu rana,

Na psu i zarasla!

Nebo blizu, mnoštvo zvezda

Svetiljčice svoje pali.

Puna sva su ptičja gnezda,

Pozaspali ptići mali.

Gle oblaci nebom grabe,

Mesečina u prozoru.

Kreketaće noćas žabe,

 Dok ne jave petli zoru.

U dimnjaku popca zvižduk,

Miš u zidu nešto gricka,

Sa vrh krova sovin uhuk,

Mačak traži mišić-Micka.

Škripe daske crvotočne,

Naša Sandra tiho zeva,

Zrikavaca hor otpočne

Uspavanku da joj peva.

Već nam mirno spava dete,

Cvile vrata, laje kvaka,

Kosice joj pramen plete,

Mesečeva zlatna zraka.

Daj mi tvoje boje veće,

One što su jako skupe,

Sad ne crtam kuće, cveće,

Ni Rendžere Moćne, glupe.

I četkicu daj mi tvoju

Naslikaću mamu moju.

Na slikarskom tvom papiru,

Naslikaću mamu Miru!

Smeđa kosa, kovrdžice,

Onda njeno lepo lice...

Hoćeš li mi ti pomoći

Da naslikam mami oči?

I oči su njene smeđe

Naslikaću da se smeje.

Pa još cveće, nebo plavo,

Žuto sunce da je greje!

I haljinu da naslikam

Da joj bude plava, cvetna.

Sad kad sliku svoju vidi,

Biće ona jako srećna.

Kraj kreveta u mom stanu,

Da okačiš sliku hoću!

Da je gledam ja po danu,

Da me mama čuva noću!

-  Stiglo pismo iz daleka

Što nam srce svima slama,

Nepoželjan da je zeka

U pričama i pesmama.

-  Dopis taj je jako tužan,

Palio je, možda krao,

Kriv je nekom, ili dužan,

Zar je zeka bio zao?

-  Nije, već  je, kažu, glup,

Uši, repić, zdepast trup.

Usto je i plašljiv zeka,

Takav je od pamtiveka.

-  A da nije iskorenjen?

-  Ne,  zasad je samo smenjen.

- I Alisin zeka beli,

Iz priče će da se seli?

Ako neko grešku pravi,

Naneće nam svima štetu –

Čika Duškov zec je plavi

Jedini na celom svetu!

-  O zecu je sve poznato

I odraslom i detetu.

Proteran je samo zato.

Šta će on na Internetu?

-  Dugouško neuhvatljiv

U crtaću još se viđa.

-  Taj lukavko je prihvatljiv,

Snalažljiv im zec se sviđa.

-  Mislim da to nije pravo,

Jer zečića volim jako.

Zar piscima nije žao?

-  Znaće valjda, šta i kako!

Ti znaš za ratara

Koji svakog dana

Već u cik zore

Zemlju ore.

Pa desetne hektara

Kasnije seje.

Onda čeka kišu

I sunce da greje,

Da bi ozelenila

Žitna polja.

Ogroman napor

I jaka volja

Za ovo treba.

A onda pogled

Uprt put neba,

Dok njive zelene

Sneg ne zaveje.

Tek se onda mirno,

Spokojno nasmeje.

U rano proleće

Klasom procveta

Plemenito cveće.

Lagano žuti

Do boje zlata.

U nedogled se pruža

Vlat do vlata

Klas do klasa

More se zlatno

Na vetru talasa.

Klasovi se tada

Zrnima pune,

Ratar strepi

Da vetar ne dune

I ne donese

Oblake crne,

Da ne padne grad.

O Bože nemoj,

Nemoj baš sad!

Sa letom, evo,

I žetva stiže

Pa kombajn zlatno

Runo ostriže.

Koliki će biti rod?

Šleperi vuku

Napora plod.

Toliko tona,

Toliko vagona,

Silos se puni.

U glavi ratara

Brojke i računi.

Sve proguta brzo

Taj valjkasti džin.

Zrnevlja deo

Putuje u mlin.

Brašno uskoro

Stiže do pekara

On noći svake

Hlebove stvara.

Koliko to rada

I napora treba,

Za miris jutarnji

Peciva i hleba!

Gle kakva je to milina,

Kad zasvira violina!

Violina ovolicka,

A Sofija tek tolicka.

Zvuci čisti, umiljati,

Blago mami, blago tati!

Čarolija to je prava

I učenje i zabava.

Kad će kod nas, što je nema?!

Jedan važan koncert sprema.

Za dva dana, otprilike,

Solo koncert za barbike!