logoban

Registrovani korisnici imaju pristup celokupnom sadržaju sajta, bolje rezultate pretrage, mogućnost komentarisanja članaka, kvalitetnije fotografije i druge pogodnosti. Kako da se registrujem?
 

Bivši pesnik

Škrabam.

Tako nešto bez veze.

 

Ni sam sebe ne razumem.

 

Kao da pišem pesme,

ja izgleda više ne umem.

 

Gde mi je nestala moć?

Da li ju je odnela noć?

 

Ili je neko odvrnuo slavinu,

pa ugasio sve moje

pesničke vatre?

 

Ili su možda duhovi poezije

otišli kod nekog drugog

i napustili moje

mlado telo?

 

"Pa on više nije pesnik!"

 

Sad će reći selo.

 

Au, kakva nevolјa.

 

To znači da ću morati da

uradim jednu od dve stvari.

 

Ili da nastavim da

se usavršavam,

ili da ovu zbirku

lagano završavam.

Kad noći postanu blede

Kad noći postanu blede,

kad jednom prestanu kiše,

reći ćeš tiho u sebi

ime moje, reći ćeš,

al' mnogo tiše...

 

I opet će se nebo obojiti,

i opet će padati

najlepše prolećne kiše,

i opet ćeš reći “Volim te čoveče”,

 

ali ovog puta,

mnogo,

mnogo više...

Pitam se

Ponekad mislim o tebi,

ali ne često.

 

Samo u onim noćima

kad na prozor pokucaju

sitne kapi kiše.

 

Nema previše tih noći,

ali bih želeo

da ima ih malo više.

 

Da li si i ti budna

u tom trenutku?

 

Pitam se.

 

Da li se raduješ životu,

il' možda patiš?

 

Da li misliš da si uspela,

ili si svesna da grešiš?

 

Da li kad misliš o meni

spustiš glavu ka zemlјi,

ili se nasmešiš?

Dva pesnika

Dva pesnika žive

u mom telu.

 

Ratuju svakog dana.

Bore se za prevlast.

 

Jedan je veseli dečak

koji širi ruke ka životu

i vidi sve što je lepo,

 

drugi je pokisao čovek,

koji živi u sivom svetu.

 

Jedan želi da voli,

drugi želi da pati,

 

jedan želi da peva,

drugi želi da tuguje,

 

jedan voli samoću,

drugi voli da druguje.

 

Jedan hoće da pliva,

drugi hoće da tone.

 

I tako,

svakog dana njih dvojica

tvrdoglavo idu svojim putem.

 

Nijedan neće da popusti.

 

Ja stojim po strani

i posmatram ih.

 

Smešni su mi.

 

Ne mešam se.

 

Nije moja stvar.

Retki dani

Ana, ne brojim dane otkad

si otišla, ali danas je

sto pedeset i neki.

 

Uglavnom su svi tužni,

mada, ponekad se i nasmešim,

ali takvi dani su retki.

 

Propadam, tonem sve dublјe..

 

Obaram flaše kao zli

profesor studente,

mrzeći više sebe nego njih.

 

Žene se sklanjaju kad me vide.

 

Izbegavaju me, i plјuju

kada se sapletu o mene,

čak i one najgore,

koje se svima podmeću.

 

Moj život je postao

bezvredan, kao

šaka soli u pustinji.

 

Bežim od svih.

 

Povlačim  se

u svoj oklop.

 

Pretvaram se u

ledeni breg,

koji se nikada

neće otopiti.

Sneg

Šta bih dao da

sam opet zalјublјen.

 

Da sa srećnim očima

po snegu se šetam.

 

Da grizem pahulјice dok

je pratim kući, da veseo

pevam i lupetam.

 

Da je pustim da me

obori na zemlјu, i da mi

natrlјa nos.

 

Ma, da sam opet zalјublјen,

iš'o bih po snegu bos!

 

Ali nisam.

 

Sam lutam ulicama belim,

noseći u džepu brige teške,

sam patim i sam se veselim,

sam ispravlјam svoje

stare greške.

Kada bih znao

Kada bih znao da

sviram gitaru,

napisao bih pesmu

o njoj.

 

2-3 akorda,

bila bi dovolјna

da otope joj srce,

da izmame osmeh,

da razneže joj oči,

da stave joj do znanja

da gorim zbog nje

svake proklete noći.

Biro za sreću

Zvao sam danas biro za sreću.

 

Rekli su nema za mene ništa.

 

“Biće, čekaj još malo”

 

Ih, baš su mi neki,

kao da im nije stalo.

 

Izgleda ću morati da

zasučem rukave,

i sam da pronađem sreću.

 

Verovatno.

 

Ali, kada bih ja imao

svoj privatni biro,

pa ja bih svima

sreću izbir'o.

 

Verujte lјudi,

verujte mi na reč.

Leva pesma

Ovu pesmu pišem

levom rukom,

ali se to u knjizi

neće primetiti.

 

Nije lako, ide mi

s mukom,

 

ali tako je to kad hoću

da eksperimentišem,

pa da pesmu napišem

slabijom rukom.

 

Ne bih ni započinjao

da sam znao šta

me čeka.

 

Rukopis je ružan,

a i pesma nije neka.

Kontakt

Sale Vidak
060 013 01 01
salevidak@gmail.com